4
"Evropski saveznici bi morali da troše više na odbranu", rekao je Džon F. Kenedi 1963. u jednom od svojih izlaganja. Identične izjave ponavljali su i Ronald Regan, Barak Obama, a značajno agresivnije i Donald Tramp. Čuvena diskusija o izdvajanju dva odsto BDP-a na odbranu od strane svih članica NATO-a od 1990-ih je na snazi. Uljuljkane propašću SSSR-a i uključivanjem većine bivših socijalističkih evropskih država u NATO, evropske države jesu zapostavile svoju vojnu potrošnju i odbrambene kapacitete. Kada se analizira struktura potrošnje na odbranu u okviru NATO-a koji sada broji 32 članice, ona je iznosila u 2023. oko 1200 milijardi dolara ukupno, od čega su SAD doprinosile sa preko 800 milijardi dolara. To predstavlja poboljšanje, jer je prethodnih godina ta disproporcija bila i veća.
Međutim, postoje jake naznake da se situacija menja i da evropske države sve ozbiljnije shvataju pitanje sopstvene bezbednosti. Od 2013. do 2023. u proseku je ispod 10 članica NATO-a trošilo na odbranu barem dva odsto BDP-a, gde ih je do 2017. bilo čak ispod pet koje su ispunjavale taj cilj. U 2024. njihov broj je skočio na čak 24, odnosno na preko dve trećine članica koje su dostigle ovaj cilj, a pojedine su došle i do nivoa skoro duplog procenta, poput Poljske.
Evropska unija ubrzano uvećava svoju proizvodnju granata i drugog arsenala, sve veći broj članica se obavezuje na dugoročno snabdevanje Ukrajine i praktično sve države koje su iole blizu Rusije su podigle svoju potrošnju na vojsku na iznad dva odsto BDP-a. Nova Evropska komisija imaće i specijalnog komesara fokusiranog na odbranu, iako u praksi u dosadašnjem sazivu taj zadatak je obavljao komesar za unutrašnje tržište Tijeri Breton. Ukupno gledano, dešava se radikalna promena kada se radi o evropskoj odbrambenoj politici. Šta je na delu i koji će efekti ovog zaokreta biti realistični?
Najočigledniji razlog ovog ponovnog naoružavanja evropskih država posle par decenija „optimizacije“ resursa je svakako rat u Ukrajini. Po prvi put posle par decenija značajan broj država u Evropi ima strahove o konvencionalnoj pretnji po njihovu bezbednost. Da do takvog vida (ruske) direktne pretnje ne bi došlo, evropske države moraju da povećaju svoje vojne kapacitete kao vid odvraćanja, ali i da proizvode dovoljno vojne opreme za snabdevanje Ukrajine. Ova saveznička država trenutno odvlači ogroman udeo ruskih vojnih i industrijskih kapaciteta i dok god je tako, ostale evropske države su bezbedne. U tom smislu, postoji strateški interes evropskih država da povećaju svoju vojnu proizvodnju i vojne kapacitete i zbog snabdevanje Ukrajine i zbog sopstvene mogućnosti odvraćanja stranih pretnji. EU je recimo sebi nametnula cilj da uskoro proizvodi preko 1,5 miliona granata od 155mm godišnje, dok je u 2022. proizvodila tek oko 250 000.
Važan faktor ovog evropskog buđenja je neizvesnost američke podrške u budućnosti, jer je jedna od dve glavne američke partije sve skeptičnija prema NATO-u. Sve su češći glasovi unutar republikanskih krugova, zaključno sa njihovim predsedničkim kandidatom Donaldom Trampom, oko relativizacije Severnoatlanske alijanse i garancijama evropskim državama. U tom smislu, evropske države bi sa sadašnjom bezbednosnom zavisnošću od vojnih kapaciteta SAD ujedno zavisile i od američkih izbora. Polagati nade u stalne pobede demokrata, koji su raspoloženi za produbljivanje i razvoj transatlanskih odnosa, nije najbolja bezbednosna garancija. Iz tog razloga, izjava novog generalnog sekretara NATO-a Marka Rutea da se evropska bezbednost ne može odlučivati na američkim izborima, reflektuje se i kroz konkretno delovanje evropskih država.
Ono što je važan element kad se govori o evropskoj odbrani je što gledano „na papiru“ ona ne bi trebalo da bude nužan problem kapaciteta. Države Evropske unije i Ujedinjeno Kraljevstvo u zbiru imaju šest do sedam puta veće industrijske kapacitete, oko deset puta veću ekonomiju i oko četiri puta brojniju populaciju od Rusije. U bilo kojim drugim okolnostima pretnja Rusije ne bi bila tema, jer bi proporcionalno ovim glavnim elementima evropske snage morale biti značajno superiornije. Međutim, nekoliko dekada niske potrošnje, prebacivanju odgovornosti na SAD, manjka ekonomije obima i manjka ulaganja u kadrove stvorili su neprirodnu disproporciju da Rusija sa šest do sedam puta manjim industrijskim kapacitetima ima višestruko veću vojnu proizvodnju od EU od granata do tenkova.
Naravno, uprkos većem ulaganju i prvenstveno većim civilnim industrijskim kapacitetima Evrope, proizvesti vojnu mašineriju nije lako u kratkom roku. Za tako nešto na evropskom kontinentu fali kadrova, određenih sirovina, iskustva, pojedinih tehnologija i ekonomije obima. Sa druge strane to nije nemoguć zadatak i ukoliko evropske države nastave da ubrzano podižu svoje kapacitete, pitanje ruske pretnje biće u srednjem roku neutralizovano. Rusija na vojsku trenutno troši čak pet odsto BDP-a i sa navedenom ogromnom potrošnjom uspeva da pod kontrolom drži tek oko 19 odsto teritorije Ukrajine, što je za četiri do pet odsto manje nego teritorija koju je držala u martu 2022. Zapadne države sa druge strane sa prosečnom potrošnjom od oko dva odsto BDP-a i davanjem tek segmenta te potrošnje na odbranu Ukrajine, uspevaju da održavaju liniju fronta Ukrajine relativno statičnom.
POGLEDAJTE JOŠ:
4
1
4
Cilj evropskih država je da u srednjem roku svojim kapacitetima neutralizuju rusku snagu. Ukoliko bi evropske države u narednih deset godina došle do vojne potrošnje od oko samo tri odsto BDP-a, koji je višestruko veći od ruskog, Moskva bi izgubila bilo kakvu prednost. Rusija u tom kontekstu ne bi imala privrednih kapaciteta da prati evropsku vojnu proizvodnju i morala bi da troši dodatni udeo svog domaćeg proizvoda na vojsku, a taj udeo je već danas ogroman. Ona bi u takvom scenariju morala da se osloni jedino na gigantske industrijske kapacitete Kine, a za koju je pitanje da li ima interesa da vodi jedan vid proksi sukoba sa EU na evropskom kontinentu. U tom smislu, dosledno povećavanje vojne potrošnje i podizanje odbrambenih kapaciteta evropskih država je najbolja garancija evropske bezbednosti i to je smer u kom i ove države definitivno idu. Momenat kada evropske države zbirno budu proizvodile više granata, tenkova i oklopnih vozila od Rusije, biće i momenat kada se Evropa više neće posmatrati kao ekonomska sila, već kao i respektabilan akter i u sferi „tvrde moći“. Ta situacija nije trenutno slučaj, ali razlika je sa svakom godinom sve manja.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare