0
Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan preko evropskih muslimana i Palestinaca želi da se nametne kao neprikosnoveni vođa u sunitskom islamskom svetu. Namera turskog lidera je da iskoristi prazan prostor koji su ostavili Saudijska Arabija i SAD i da jednom zauvek vrati barjak sunitskog islama iz Rijada na Bosfor.
Pročitajte još:
Vulgarni napadi na francuskog predsednika Emanuela Makrona su višestruko isplativi za “sultana” sa ambicijama da postane “kalif”.
Ankara i Pariz se gledaju preko nišana već u nekoliko ratnih teatara: od Sirije i Libana preko Nagorno Karabaha, istočnog Mediterana do Libije. Nisu Erdogana toliko pogodile karikature proroka Muhameda koliko namera Makrona da zabrani “uvoz” imama iz islamskih zemalja, uglavnom iz Turske, kao i upravljanje džamijama u Francuskoj iz Ankare, Dohe, Alžira ili Rabata, odnosno njihovo finansiranje.
Francuska je simbol sekularne države, najvećeg neprijatelja neoislamističkih lidera od Bruneja preko Pakistana i Turske do Maroka. Takođe, između Francuza i Turaka su računi otvoreni još od invazije Napoleona na Egipat krajem 18.veka a neoosmanlije, među koje se upisao i Erdogan, ne mogu da zaborave Parizu ni Alžir, ni Tunis, ni Grčku, ni savezništvo sa Jermenima a ni Sajks-Pikotov sporazum.
Restauracija izgubljene imperije, nostalgija za osmanlijama, reislamizacija i kult jednog naroda, jednog vođe su centralni stubovi “Nove Turske “ koju Erdogan obećava svojim sledbenicima. Turski predsednik se inspiriše reakcionarnim sultanima i na islamizmu i nacionalizmu stvara novu hibridnu ideologiju koja je prozvana kolokovijalno “erdoganizam”.
Bivši turski premijer Ahmet Davutoglu znao je često, u privatnim razgovorima, da upotrebi metaforu: “Moramo da otpratimo gospodina Ataturka u grob”. Davutoglu, nije više u milosti turskog predsednika Erdogana, ali njegova opaska je i te kako aktuelna. Erdogan veoma drži do istorijskih paralela, godišnjica, poređenja i ustoličavanja u nacionalnu memoriju i zato već uveliko radi da na stotu godišnjicu proglašenj, Ataturkove Turske, izbriše sve njene tragove i 2023. godine, proglasi sebe za novog oca neoosmanlijske nacije. Iz dugogodišnjeg druženja sa Davutogluom Erdogan je naučio da su osmanlijama perfidni Evropljani i Persijanci podvalili ime Turčin koji je bio sinonim za nepismenog i tupavog seljaka iz Anadolije a da su oni koji su predstavljali Lozanski sporazum kao veliku pobedu veliki prevaranti. U oba slučaja se aludira na Ataturka kao glavnog krivca.
Kemal Mustafa je pred svoju smrt govorio da bi mu trebalo još 15 godina da poživi kako bi transformisao Tursku u funkcionalnu demokratsku državu i da će Turskoj, ako on ne dobaci još 15 godina, trebati barem tri generacije da se demokratizuje. Ataturk je umro relativno brzo posle te njegove izjave 1938. godine, a Turska se ni posle više od 80 godina nije demokratizovala. Naprotiv, sve je bliža despotiji a njen predsednik Erdogan bi pre da nastavi stazama sultana Abdula Hamida II koji je panisalmizam proglasio državnom ideologijom.
Sultan zvani Krvožedni je tri decenije pokušavao da kreira novi osmanlijski identit i da imperiju transformiše u osmanlijski kalifat, budući da su sultani od 1517. godine nosili i titulu kalifa. Sebe je predstavljao kao zaštitnika islama i prvaka u borbi protiv “nevernika” i modernizacije, finansirao je islamski prozelitizam i masakrirao je neislamski živalj, posebno Jermene i Grke. Međutim, ni Abdul Hamid II koji čak ni za otpis polovine državnog duga nije hteo da dozvoli povratak Jevrejima u tadašnju Palestinu, nije mogao da zanemari supremaciju zapadnjačke tehnologije i organizacije vojske. Tako su mladi turski oficiri nastavili da se školuju u zapadnoevropskim zemljama i da uče evropske jezike. Upravo će ti oficiri biti nukleus za stvaranje organizacije Mladoturaka koja će svrgnuti s vlasti Abdula Hamida II.
Pročitajte još:
Sve ono što je Erdoganov omiljeni sultan mislio to je Sajid Kutb, glavni ideolog Muslimanske braće, napisao u svojoj knjizi “Prekretnica” 1964. godine dok je sedeo u zatvoru zbog zavere protiv egipatskog predsednika Nasera. Kutb je nosio zapadna odela i kravatu čak i u zatvoru i proputovao je SAD, od Njujorka do San Franciska, ali je smatrao zapadni svet poročnim, pokvarenim i degenerisanim u kojem su svi promiskuitetni a žene imaju previše prava. Kutbova “Prekretnica” je postala obavezna čitanka za sve ideologe panislamizma i radikalnog islama pošto je u njemu zaključio da islam ne sme da bude odvojen od politike jer je on jedina brana da muslimani ne pokleknu pred zapadnom poročnošću. Kutb je značajan i po tome što je bio prvi koji je teoretisao o pravu na terorizam i na džihad u svrhu odbrane islamskih vrednosti i zaštitu od devijantnog zapadnog sistema vrednosti. To objašnjava odakle dolaze motivi za seriju terorističkih napada na tlu Starog kontinenta u poslednjim godinama, kao i zašto je Erdoganova Turska uz Katar najveći i najznačajniji finansijer i zaštitnik Muslimanske braće.
Pre sedamdeset godine engleski istoričar Arnold Tojnbi je upozorio na “proleterizaciju islama”, odnosno da je i islam, kao i komunizam nastao iz rebra hrišćanstva s ciljem da ga zameni a da politički islam ima totalitarne metode. Izražavajući sumnju u recept promovisan u zapadnim prestonicama posle Drugog svetskog rata da će kreiranje nacionalnih država u arapskom svetu proizvesti sličan efekata kao u Južnoj Americi, Tojnbi je upozorio na snagu islama da deluje kao vezivni faktor u politčkom smislu mnogo jače nego što je to to bilo hrišćanstvo u katoličkom, pravoslavnom ili protestantskom ruhu.
Na prelazu između 19. u 20. vek u svetu muslimanskih intelektualaca je bilo vrlo raširena želja da se islam modernizuje, odnosno da muslimanske zemlje uhvate korak sa Zapadom. Ataturk je bio jedan od njih. Paradoksalno, sto godina kasnije ideju modernizacije muslimanskog sveta je zamenila želja da se islamizuje planeta, pre svega, Evropa. Islamisti sistematski, direktno ili indirektno, već decenijama rade na preobraćanju, eliminaciji ili proterivanju muslimana koji imaju odnos prema religiji kao što ih ima većina Evropljana. Jedina država u kojoj sekularni deo muslimanske populacije uspeva da zadrži tračak nade da je moguće imati građansku muslimansku državu je Tunis. Reislamizacija država sa muslimanskim zajednicama izgleda nezaustavljiva. Negde je taj proces brži, negde očigledniji, negde nametnut, ali svuda je opipljiv.
Turska je na početku ovog veka bila često apostrofirana kao primer da je moguća muslimanska, sekularizovana, demokratska, prosperitetna država, čvrsto usidrena u zapadni sistem vrednosti i bezbednosti. Pričalo se o “turskom modelu”, posebno posle “11. septembra”, kada je Vašington imao ideju da motiviše režime na Bliskom i Srednjem istoku da se demokratizuju i reformišu svoje ekonomije po “turskom obrascu”. Međutim, Erdogan je okrenuo ćurak: region se nije demokratizovao a Turska se reislamizovala.
Možda bi bilo dobro da shvatimo da istorijski sat nije sinhronizovan na svim meridijanima. U muslimanskom svetu još uvek nismo stigli ni do Francuske revolucije i koncepcije građanina. Marseljeza ne poziva ni hrišćane, ni narod, ni Francuze, ni junake, ni patriote već građane na oružje ( Aux armes, citoyens…). Pojam “građanin” koji je osnovna jedinica zdravog, slobodnog i demokratskog društva još uvek nije zaživeo ni u Srbiji i jugoistočnoj Evropi a kamoli u ostalim bivšim vilajetima Osmanlijske imperije. Bitku za moderni islam ne mogu da dobiju Evropljani ili evropski lideri već samo muslimani koji požele da prvo budu građani, pa sve ostalo, počev od onih koji žive na Starom kontinentu.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
