2
Jedna od zemalja sa najboljim rezultatima u borbi sa pandemijom koronavirusa u Evropi, je Crna Gora, koja je ujedno i poslednja zemlja na kontinentu u kojoj je registrovan slučaj zaraze. U čemu je tajna njihove borbe, u razgovoru za Nova.rs, otkriva crnogorski epidemiolog Senad Begić, pomoćnik direktora Instituta za javno zdravlje Crne Gore.
„Naši dobri rezultati posledica su adekvatnog praćenja situacije prvo u Kini, a zatim i u svetu onako kako se bolest širila. Realno percipiranje opasnosti koji novi koronavirus predstavlja, kao i pravovremeno reagovanje i sprovođenje mera suzbijanja, čak i pre nego što je prvi slučaj bio registrovan. Postignutih rezultata naravno ne bi bilo da građani sami nisu shvatili opasnost i postupali i ponašali se u skladu sa njom, odnosno u skladu sa preporukama struke i Instituta za javno zdravlje tako da su sami građani u suštini pravi heroji ove pandemije“ priča Begić, epidemiolog u zemlji, koja od početka pandemije ima nešto više od 300 zaraženih, manje od 10 umrlih od korone.
Od samog početka svih dešavanja u vezi sa novim koronavirusom bilo je jasno da je smrtnost najveći u najstarijim starosnim grupama.
„Samim tim jedan od prioriteta nam je bio da sačuvamo stare, a posebno one koji zahtevaju tuđu negu i pomoć, odnosno one koji su smešteni u institucijama za zbrinjavanje – staračkim domovima. Posete ovim ustanovama su zabranjene još od januara i februara, a poslednjih više od mesec dana, sve ove ustanove funkcionišu u tzv. „zatvorenom režimu rada“ u kojem zaposleni žive u domu zajedno sa korisnicima, odvojeni od svojih porodica i domova. Takav napor i požrtvovanje vredan je svakog divljenja i nadamo se da će biti prepoznat i valorizovan kako od strane države tako i od društva i građana“ objašnjava crnogorski epidemiolog.
Ključni koraci u borbi ove male, ali očigledno borbene i organizovane države, kada je zaštita zdravlja stanovništva u pitanju, bilo je 24-o časovno praćenje situacije.
„Realno sagledavanje činjenica, planiranje, međusektorska saradnja, pravovremeno delovanje i komunikacija, interna i sa svim građanima“ kaže Begić.
Nezahvalno je govoriti, kaže Begić, o bilo kakvim dugoročnim prognozama razvoja ili smirivanja pandemije, iz više razloga.
„Ne možemo predviđati kraj pandemije još uvek, pre svega jer mi još uvek ne znamo dosta toga vezanog za novi korona virus. U epidemiološkom smislu ovaj virus je oličenje pakla, respiratorna infekcija sa ogromnim brojem asimptomatskih vironoša koji bolest šire u okolini. Veoma je varijabilno i samim tim nepoznato vreme trajanja zaraze, nagle promene u kliničkoj slici, dug period inkubacije, povremeno prisustvo virusa u sekretu nosa i ždrela, čak i kod onih koji su ozdravili. Vreme oporavka koje može trajati nedeljama, izlučivanje virusa može biti i u stolici dugo nakon oporavka i sve to zajedno onemogćava nas da dajemo prognoze“.
Pročitajte još:
Ne radi se više samo o jednoj državi i njenom problemu.
„Čak i kada je sve počelo u Kini – nama je odmah bilo jasno da ovo neće biti problem samo Kine, iako smo se potajno nadali da će drakonskim merama izolacije i karantina, bolest biti uspešno lokalizovana. Samim tim mi možda držimo bolest pod kontrolom zahvaljujući snažnim merama, ali problem nije rešen sve dok u našem okruženju i svetu bude velikih žarišta oboljevanja. Ovo je za Crnu Goru samo jedna dobijena bitka u ratu koji će najverovatnije trajati još dugo“ realan je Begić.
Mere koje je zemlja sprovela nisu bile nalogodavne, već je ideja bila da se sa građanima ostvari partnerski odnos.
„Nama nikada cilj nije bio da imamo poslušne građane. Mi smo sa građanima razvili partnerski odnos za dobrobit celog društva. Zaista, da nije bilo takvog odnosa ne bi ni bilo ovakvih rezultata. Transparentnost u komunikacijama i radu, kao i dostupnost svima, bile su ključne vodilje Instituta za javno zdravlje“ naglašava naš sagovornik.
O merama koje sprovodi Srbija i druge zemlje, kaže da ne postoji univerzalno rešenje, pa ni mere suzbijanja.
„Ako smo nešto za sada naučili iz ove pandemije, to je da ne postoji univerzalno rešenje koje odgovara svima. Samim tim, svim državama je ostavljeno da zasebno i na osnovu svojih podataka i sopstvene situacije procene neophodnost sprovođenja određenih mera. Ono što je delotvorno u jednoj zemlji, često je apsolutno neprimenjivo u drugoj državi. Izgleda da su najgore prošle one države koje su „per primam“ odbile da razmatraju određene strategije suzbijanja, iz razloga što im se učinilo da „kod njih nisu primjenjive“, zaključuje Begić.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
