0
Energetska tranzicija je proces koji ima prilično jasan strateški kurs: kretanje ka dekarbonizovanom energetskom sektoru koje će potrajati više decenija. Danas, stanje energetike u svetu, Evropi i kod nas u Srbiji je takvo da zahteva značajan otklon od fosilnih goriva (ugalj, nafta, gas) i kao posledicu zaokret ka obnovljivim izvorima energije i doslednoj primeni mera energetske efikasnosti u celom energetskom lancu od izvora do finalnog potrošača. Naime, poznato je da energetika u velikoj meri doprinosi emisijama ugljendioksida i nepovoljno utiče na životnu sredinu, a danas je gotovo nesporno da ovi uticaji vode intenzivnijem zagrevanju i klimatskim promenama.
PROČITAJTE JOŠ:
Za Medija centar piše: Prof.dr Nikola Rajaković
Tekst u celosti preuzet sa sajta Medija Centra.
U Srbiji se sve ređe, ali ipak pita da li moramo menjati našu energetiku. Odgovor je nedvosmislen da moramo i to pre svega zbog nas samih, a ne zbog Evrope i sveta. Razlog zašto to moramo činiti je činjenica da je ukupna termoenergetika u Srbiji (elektrane na lignit) napravila mega- probleme u zaštiti životne sredine. Uz to se mora računati i s tim da su naše termoelektrane i stare i neefikasne!
Nastaviti sa gradnjom termokapaciteta na način kako smo to radili u prošlosti definitivno vodi našu elektroenergetiku u ekološki i ekonomski neodrživo stanje. Novi zakonski okvir pruža dobar regulatorni okvir za intenzivniju gradnju obnovljivih izvora energije, a uvođenje kupca – proizvođača u regulativu daje vetar u leđa decentralizovanoj proizvodnji električne energije (solarni paneli na krovovima).
Niske cene električne energije su ruinirale investicioni kapital EPS-a i usporile i gotovo uništile njegovu kreativnost. Tako je danas EPS mašinerija koja nastoji da odrađuje po inerciji svoj posao, da brani svoje stečene pozicije i da se ne menja. A promene su suština onog što nas čeka. Dakle, ubrzano zaokretanje strategije razvoja energetike je neophodno – iako u energetici nagli zaokreti po pravilu nisu dobri. Međutim, sada je energetska tranzicija razvojna šansa i njeno usporavanje biće preskupo.
S druge strane, tu su i poremećaji taktičke prirode kao što je ovaj čiji smo svedoci. Nagli rast cena gasa i električne energije je posledica niza jednovremenih uticaja: nedovoljna snabdevenost gasom i politička igranka oko gasa, rast cena ugljendioksida, post-kovid oporavak svetske ekonomije i rast potreba za energijom, smanjena proizvodnja u evropskim vetroelektranama zbog godine sa netipično slabim vetrovima, rast cena resursa i transporta, nesavršenost tržišta energenata i manipulacije na tržištu…
Svakako će ovaj poremećaj ostaviti posledice, kao i prethodne akutne energetske krize, ali je izvesno da će se uskoro doći do stacionarnog stanja sa stabilnim cenama energije, jer svetskoj ekonomiji ne odgovaraju turbulencije ovakvog intenziteta. Na kom nivou će biti te cene u novoj ravnotežnoj tački, teško je reći, ali realno je očekivati da će biti na višem nivou od cena iz prethodne ravnotežne tačke.
Dakle, sigurnost snabdevanja električnom energijom i gasom u Srbiji ne bi trebalo da bude ugrožena u narednoj zimskoj sezoni osim ako se na postojeće poremećaje ne superponira ekstremno jaka zima i ekstremno loša hidrologija.
Afirmacija obnovljivih izvora mora se bazirati na tehničko – tehnološkim ali i ekonomskim argumentima. I jednih i drugih u ovoj fazi razvoja energetike je dovoljno.
Tehnički problem fleksibilizacije varijabilne proizvodnje iz solarnih i vetroelektrana (ili kraće balansiranje sistema, tj. uravnoteženje proizvodnje i potrošnje električne energije u svakom trenutku) je svakako izazov, ali struka već nudi rešenja.
U Evropi se kroz visoku cenu ugljendioksida potiskuje termoproizvodnja iz uglja. Oba mehanizma u koja ćemo se morati uklapati ETS mehanizam (Emission Trading System), ili CBAM (Cross Border Adjustment Mechanism) mehanizam vode ka značajnom porastu troškova proizvodnje u termoelektranama na ugalj i definitivno ka njihovom postupnom zatvaranju!
Cena proizvodnje iz solarnih elektrana i vetroelektrana u Srbiji se očekuje da bude ispod ili oko 40 evra po MWh, a cena proizvodnje iz termoelektrana sa taksama na ugljendioksid bila bi bar dvostruko viša. Cena eventualne proizvodnje iz nuklearnih elektrana kod nas (koje imaju perfektan profil proizvodnje, ali nas dovode u visoku zavisnost od isporučioca opreme i u ekstremnu energetsku zavisnost) je svakako preko 100 evra po MWh. Nuklearnu opciju treba razmatrati jedino ako ne umemo rešti naše potrebe za energijom sa našim resursima, a kojih imamo dovoljno: sunce, vetar, voda, biomasa, geotermalna energija, energija iz otpada,…
Procene da energije iz obnovljivih izvora nemamo dovoljno ne uzimaju u obzir porast efikasnosti solarnih i vetroelektrana, zatim mikrogenerisanje (decentralizovana proizvodnja i mikromreže) i velike površine zemljišta koje nije za poljoprivrednu proizvodnju.
Značajan deo struke danas stoji na pozicijama da će potpuna energetska nezavisnost kad ne bude više termoelektrana na lignit biti izvodiva i da će sve tehnologije obnovljivih i skladištenja energije imati dodatna tehnološka unapređenja u narednim decenijama koja će osvetliti energetski put do kraja! Ono što je sigurno da već danas imamo tehnička sredstva da se krene putem intenzivne dekarbonizacije.
Jedan od ključnih aspekata u budućim energetskim sistemima je skladištenje energije. Za ublažavanje varijabilnosti proizvodnje iz obnovljivih izvora ne očekuju se dodatni troškovi za nivo učešća obnovljivih u ukupnom energetskom miksu do 20%. Preko 20% učešća zahteva dodatne troškove fleksibilizacije. Alati za fleksibilizaciju sistema su poznati: odziv potrošnje (naj – jeftiniji način jer se potrošnja pomoću tehnologija pametnih mreža (smart grid) prilagođava mogućnostima varijabilne proizvodnje iz sunca i vetra), reverzibilne hidroelektrane, sprezanje sektora saobraćaja sa elektroenergetskim sektorom (baterije el. automobila mogu da budu na zahtev operatora sistema i izvori, odnosno podrška proizvodnji), sprezanje sa sektorom grejanja odnosno hlađenja (široka primena toplotnih pumpi i toplotnih rezervoara pod zemljom u kojima se voda greje kad su veliki viškovi proizvodnje iz obnovljivih), korišćenje velikih baterijskih postrojenja (postrojenja sa stotinama MW, u kontekstu obećavajućih trendova pada cena baterija), povezivanje cele Evrope jačim interkonekcijama (vetar ne duva jednovremeno na Severnom moru, na Mediteranu i na Karpatima i ima se efekat ujednačavanja proizvodnje), razvoj tržišta, i posebno značajno, proizvodnja vodonika na bazi viškova energije iz obnovljivih izvora. Vodonik se sagledava da doprinese sa trećinom (pa čak i više) u podmirenju ukupnih energetskih potreba jer lako može da podržava bazni deo dijagrama potrošnje i segment potrošnje u kome se zahtevaju velike gustine energije (avio saobraćaj i kamionski saobraćaj, kao i neke specifične industrije sa visokotemperaturnim potrebama,…).
Sprezanje sektora se danas posmatra kao jedan od važnijih poslova buduće energetike. Hibridna rešenja se pokazuju kao optimalna u većini scenarija razvoja integralne energetike. Pametna infrastruktura postaje nadgradnja energetike jer omogućava hibridizaciju energetike – sprezanje sektora.
Poslovica primerena energetskoj tranziciji: Periculum in mora – Opasnost je u odlaganju!
Autor je predsednik Saveza energetičara Srbije, profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
