4
Vladajuća Demokratska partija socijalista je u Crnoj Gori na parlamentarnim izborima pretrpela teške gubitke. Sada partija predsednika Mila Đukanovića mora da strahuje da će izgubiti vlast.
Zemlja između Istoka i Zapada? Veran saveznik za EU i NATO? Igralište jednog autokrate i njegove porodice? O Crnoj Gori se mogu reći mnoge tačne stvari. Obično se pri tome dve stvari ispuštaju iz vida – veličina zemlje i njen odnos prema Srbiji i Srbima. I to pravi odnos, a ne onaj iz političkih tvrdnji.
Sa 620.000 stanovnika Crna Gora je veličine Luksemburga ili Diseldorfa. Svako svakog poznaje. Kada se to prenese na manjinu osoba koje učestvuju u javnom životu, onda se to može shvatiti doslovno. Ipak, za razliku od Luksemburga ili Diseldorfa, u Crnu Goru se niko ne doseljava. Na jedinom univerzitetu u zemlji ljudi su sedeli na istim predavanjima, najčešće su išli u iste gimnazije, često su bili čak i u istom vrtiću.
Apstraktna pravila i neutralne institucije imaju prirodno težak položaj u tako malim zajednicama. Lične veze su uvek važnije. To ne važi samo za Balkan, mada društva s tesnim porodičnim vezama, kao što je to slučaj u regionu, poprimaju dodatnu, posebnu notu. Da bi se razumele velike zemlje, dovoljno je da se razumeju pravila koja u njima vladaju. Male zemlje su nepregledne – to je zakonitost zbog koje Evropska komisija redovno zakaže u Crnoj Gori.
Korupcioni, klijentelistički sistem kojim je decenijama suvereno dirigovao Milo Đukanović – predsednik, otac države, moćni šef partije, dugogodišnji premijer – stariji je od njega i njega će svakako nadživeti. Od tri labava saveza stranaka koji sada nameravaju da naslede Đukanovićev sistem, samo najmanji ima pojma o tome šta znači organizovati društvo po neutralnim i opštevažećim pravilima. Više verovatno od društvenog prevrata jeste preživljavanje sistema bez Đukanovića, a još verovatnije je uključivanje poljuljanog predsednika u novi, veći i otvoreniji sistem koji neće biti manje korumpiran.
Drugi nesporazum tiče se odnosa sa Srbijom. Đukanović je zemlju odveo u nezavisnost 2006. uz značajan otpor. Najveći broj Crnogoraca koji su bili protiv nezavisnosti otada se definišu kao Srbi. Prema uobičajenim kriterijumima, oni nisu etnička, već politička manjina.
Ta suprotnost koja do danas nije prevaziđena prikriva činjenicu da ukupna Crna Gora, većina i manjina, neguje ambivalentan odnos prema deset puta većem komšiji. Srbija nije pravo inostranstvo, ko se odseli u Beograd tamo zaista nije stranac. I za ljude sa crnogorskom svešću Srbija je važna, makar kao drvo o koje se češe ili kao alter ego, a potajno i kao kriterijum, uzor ili rezervno rešenje, ako sopstveno rukovodstvo postane previše samosvesno. Ko ispadne iz Đukanovićevog sistema, ide najpre u Srbiju.
Najveći broj Crnogoraca ne želi da smatra svoju naciju za svoj jedini univerzum. To saznanje je inače vešt političar Đukanović ignorisao kada je krenuo protiv Srpske pravoslavne crkve u svojoj zemlji i podržao Crnogorsku pravoslavnu crkvu koja se smatra nezavisnom crkvom Crnogoraca. Planirano oduzimanje crkvene imovine za mnoge birače bio je znak da predsednik teži apsolutnoj moći. Ali oni nisu hteli da mu je povere.
Evropska unija bi svoj odnos sa Crnom Gorom trebalo da gradi opušteno i da prizna da u manjim državama vladaju druga pravila nego za zemlje u komšiluku koje su tri do deset puta veće. To ne znači da bi Evropa trebalo da zažmuri na oba oka kada kritičare vlasti prebijaju ili zatvaraju novinare.
Samo, za razliku od Srbije, Evropska komisija neće moći u Crnoj Gori da zahteva pravosudni sistem u kojem se takve stvari više neće dešavati. Bolje je da pošalje ministra spoljnih poslova neke moćne članice Evropske unije koji će imati jasnu poruku: Ne može to tako! Možda su odnosi u Crnoj Gori nedovoljno pregledni, ali jezik moći svi dobro razumeju.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
