0
Nije tajna da se u pojedinim državama režimi brutalno obračunavaju sa svojim političkim protivnicima. Čak iako su politički neistomišljenici i desidenti otišli iz zemlje, duga ruka autoritanih vlasti ih lako nađe gde god da su. Ti obračuni se često završavaju otmicama, zatvaranjem, ali i ubistvima. U centar pažnje svetske javnosti nedavno su ponovo dospela dva takva režima - iranski i ruski, a ne može se reći da je međunarodna zajednica učinila mnogo da ih zaustavi.
Jedne žseptembarske večeri prošle godine, Azerbejdžanac sa ruskim pasošem prešao je granicu sa severnog Kipra na južni Kipar. Sa sobom je nosio pištolj, šaku metaka i prigušivač. Tada, baš kada je čovek hteo da uđe u iznajmljeni automobil i izvrši svoju misiju – tužioci kažu da je hteo da ubije pet jevrejskih biznismena, uključujući i izraelskog milijardera – policija ga je opkolila.
Neuspeli napad je bio samo jedan od najmanje desetak u Evropi poslednjih godina, od kojih su neki bili uspešni, drugi ne, koji su uključivali ono što bezbednosni zvaničnici nazivaju „mekim“ ciljevima, uključujući ubistvo, otmicu ili oboje. Operacije su bile uglavnom slične koncepcije, obično se oslanjale na lokalno iznajmljeno oružje, prenosi Politiko.
Najznačajnija veza, kažu obaveštajni zvaničnici, jeste da je napade izvršio isti nalogodavac: Republika Iran. Vlasti na Kipru veruju da je Iran, koji krivi Izrael za seriju ubistava nuklearnih stručnjaka koji rade na iranskom nuklearnom programu, pokušavao da signalizuje da bi mogao da uzvrati udarac tamo gde Izrael to najmanje očekuje.
Over the years, the Russian and Iranian regimes have eliminated countless of their perceived dissidents, traitors and other enemies on Western soil, often in broad daylight.
The punishment that has been given by the EU? Nothing, apparently …https://t.co/DtZfrDuqmg
— POLITICOEurope (@POLITICOEurope) December 3, 2022
„Ovo je režim koji svoju vladavinu zasniva na zastrašivanju i nasilju i podržava nasilje kao legitimnu meru“, rekao je David Barnea, šef izraelske obaveštajne agencije Mosad, u retkim javnim komentarima u septembru, opisujući, kako je rekao, nedavni porast u nasilne zavere.
„To nije spontano. To je planski, sistematski, državni terorizam — strateški terorizam“, smatra on.
Do ove situacije je u velikoj meri došlo zato što se Evropa — teren za većinu iranskih operacija poslednjih godina — plašila da kazni Teheran. Iran je od 2015. izveo desetak operacija u Evropi, ubivši najmanje tri osobe i otevši još nekoliko, kažu bezbednosni zvaničnici.
„Evropljani nisu samo bili blagi prema Islamskoj Republici, oni su sarađivali sa njima, radili sa njima, legitimisali ubice“, rekla je Masih Alinedžad, iransko-američka spisateljica i aktivistkinja za ženska prava, ističući stalnu spremnost evropskih šefova država da se sastanu sa iranskim liderima.
Alinedžad, jedan od najotvorenijih kritičara režima, razume bolje od većine koliko daleko je iransko rukovodstvo spremno da ide nakon što je za dlaku izbegla i otmicu i pokušaj atentata.
„Ako Islamska Republika ne dobije nikakvu kaznu, ima li razloga da prestanu da uzimaju taoce, kidnapovaju ili ubijaju?, upitala je ona, a zatim i sama ponudila odgovor: „Ne!“.
Za odmetničke države kao što su Iran, Rusija i Severna Koreja, tako i za demokratije kao što su Sjedinjene Države i Izrael — privlačnost rešavanja problema uklanjanjem određenih lica, često se pokazuje neodoljivom.
Uprkos tome, postoji fundamentalna razlika između ove dve sfere: na Zapadu, atentat ostaje poslednje sredstvo, a u autoritarnim državama, to je prva opcija.
To pomaže da se objasni nedavna učestalost ovakvih situacija. Tokom nekoliko meseci prošle godine, Iran je izvršio niz napada od Latinske Amerike do Afrike. U Kolumbiji je policija uhapsila dvojicu muškaraca u Bogoti zbog sumnje da su planirali atentat na grupu Amerikanaca i bivšeg izraelskog obaveštajca za 100.000 dolara, slična scena odigrana je u Africi, pošto su vlasti u Tanzaniji, Gani i Senegalu uhapsile pet muškaraca pod sumnjom da su planirali napade na izraelske mete, uključujući turiste na safariju. U februaru ove godine, turska policija je poremetila zamršenu iransku zaveru da ubije 75-godišnjeg Izraelca koji je vlasnik lokalne vazduhoplovne kompanije, a u novembru su vlasti u Gruziji rekle da su osujetile plan koji su iranske snage osmislile za ubistvo 62-godišnjeg izraelsko-gruzijskog biznismena u Tbilisiju.
Bez obzira da li su operacije uspešne ili ne, zemlje koje stoje iza njih mogu biti sigurne u jednu stvar: neće biti prisiljene da plate kaznu za to. Tokom godina, ruski i iranski režimi su eliminisali bezbroj disidenata, izdajnika i raznih drugih neprijatelja na ulicama Pariza, Berlina, pa čak i Vašingtona, često usred bela dana. Drugi su tiho oteti i poslati kući, gde su se suočili sa lažnim suđenjima, a onda i kažnjavani zbog izdaje.
S obzirom na blizinu Evrope Iranu, prisustvo mnogih iranskih izgnanika tamo i često veličanstven pogled nekih vlada EU prema Teheranu, Evropa je prirodno tlo za „teror“ Islamske Republike, piše Politiko.
Režimska obaveštajna služba, poznata kao MOIS, izgradila je operativne mreže širom kontinenta obučene za otmicu i ubistvo na različite načine, kažu zapadni obaveštajni zvaničnici.
Kako antirežimski protesti besne u Iranu sa sve većom regularnošću od 2009. godine, tempo stranih operacija čiji je cilj eliminisanje onih koje režim optužuje da izazivaju nemire, se povećao.
Dok je nekoliko ubistava manjih razmera – uspelo, ambicioznije operacije Teherana su pošle po zlu.
Najistaknutiji primer uključivao je zaveru iz 2018. da se digne u vazduh sala gde se odžavao godišnji sastanak Nacionalnog saveta otpora Irana u Parizu, saveza grupa u egzilu, a koja želi da svrgne režim. Među onima koji su prisustvovali skupu, koji je privukao desetine hiljada, bio je Rudi Đulijani, bivši gradonačelnik Njujorka i advokat tadašnjeg američkog predsednika Donalda Trampa.
Nakon dojave američkih obaveštajnih službi, evropske vlasti su osujetile zaveru, uhapsivši šestoro, uključujući iranskog diplomatu sa sedištem u Beču, koji je isporučio uređaj za detonaciju i opremu za pravljenje bombi iranskom paru zaduženom za napad na skup. Vlasti su posmatrale primopredaju u Pica Hatu u Luksemburgu i nakon toga uhapsile diplomatu Asadolaha Asadija na nemačkom autoputu dok je jurio nazad u Beč, gde je uživao diplomatski imunitet.
Asadi je prošle godine u Belgiji osuđen po optužbama za terorizam i osuđen je na 20 godina zatvora.
Osuđivanje diplomate predstavljalo je prvi put da je iranski operativac za svoje postupke odgovarao pred evropskim sudom od Islamske revolucije. Ali, belgijska hrabrost nije dugo trajala, prenosi Politiko.
Iran je u februaru uhapsio belgijskog humanitarnog radnika Olivijea Vandekastila pod optužbama za špijunažu i smestio ga u samicu u zloglasnom zatvoru Evin u Teheranu. Vandekastile je bio na čelu iranske kancelarije Norveškog saveta za izbeglice, grupe za pomoć.
Nakon izveštaja da se Vandekastilovo zdravlje pogoršava i suznih javnih molbi njegove porodice, belgijska vlada – ignorišući upozorenja Vašingtona i drugih vlada – popustila je i postavila temelje za razmenu za trgovinu Asadija za Vandekastila.
Uprkos tome, nered oko slučaja Asadi može objasniti zašto su većinu nedavnih iranskih operacija izveli „sitni“ kriminalci koji obično nemaju pojma za koga rade.
Iranske obaveštajne službe su imale više uspeha u namamljivanju disidenta iz Evrope u prijateljske treće zemlje gde ih hapse, a zatim šalju nazad u Iran. To se dogodilo Ruholahu Zamu, novinaru koji je kritičan prema režimu koji je živeo u Parizu. Okolnosti njegove otmice ostaju nejasne, ali ono što se zna je da ga je neko ubedio da otputuje u Irak 2019. godine, gde je uhapšen i izručen Iranu. Osuđen je za agitaciju protiv režima i obešen u decembru 2020. godine.
Američke vlasti takođe kažu da je Teheran planirao da se osveti za ubistvo generala Kasema Sulejmanija, šefa paravojnih snaga Kuds koji se plašio i koji je bio meta američkog udara dronom 2020. godine, pokušavajući da ubije bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona i Majka Pompea, bivšeg državnog sekretara, između ostalih zvaničnika.
Uz sve to, ni SAD ni Evropa nisu odustale od nade u nuklearni sporazum sa Iranom.
„Iz ugla Iranaca, ovo je dokaz da je moguće razdvojiti i održati civilizovan diskurs o nuklearnom sporazumu sa lažljivim zapadnim izgledom, s jedne strane, a sa druge strane, planirati terorističke akte protiv visokih američki zvaničnika i građani“, rekao je Barnea, šef Mosada.
Neki se nadaju da bi rastući gnev u zapadnim društvima zbog iranskog gušenja mirnih demonstranata mogao biti varnica koja će ubediti Evropu da postane stroža prema Iranu. Ali, postupanje Evrope sa svojim drugim omiljenim glumcem odmetnikom – Rusijom – sugeriše drugačije.
Mnogo pre ruske aneksije Krima, Moskva je, slično Iranu, preduzela agresivnu kampanju protiv svojih neprijatelja u inostranstvu i malo se trudila da to sakrije.
Najistaknutija žrtva bio je Aleksandar Litvinjenko. Bivši oficir KGB-a poput Vladimira Putina, Litvinjenko je prebegao u Ujedinjeno Kraljevstvo, gde se pridružio drugim izgnanicima koji su se suprotstavljali Putinu. Tokom 2006. godine, otrivan je polonijumom-210, radioaktivnim izotopom u Londonu. Istražitelji su zaključili da je otrov stavljen u njegov čaj. Ova smela operacija je signalizirala povratak Moskve na praksu veštih atentata iz sovjetske ere.
Litvinjenko je umro bolnom smrću u roku od nekoliko nedelja, ali ne pre nego što je okrivio Putina da ga je ubio, nazivajući ruskog predsednika „varvarinom“.
„Možda ćete uspeti da me ućutkate, ali to ćutanje ima cenu“, rekao je Litvinjenko tada.
Na kraju je, međutim, jedini koji je zaista platio cenu bio Litvinjenko. Putin je nastavio po starom i uprkos dubokim tenzijama u odnosima Velike Britanije i Rusije zbog smrti Litvinjenka, nije učinio ništa da zaustavi transformaciju britanske prestonice u ono što je postalo poznato kao „Londongrad“, igralište i drugi dom za rusku prestonicu. Oligarsi koje podržava Kremlj, za koje kritičari kažu da koriste britanski finansijski i pravni sistem da sakriju i operu svoj novac.
Litvinjenkovo ubistvo bilo je izuzetno i po svojoj brutalnosti i po smelosti. Ako je Putin bio voljan da uništi neprijatelja na britanskom tlu radioaktivnim elementom, za šta je još bio sposoban, upitali su se brojni svetski aktivisti.
Nije trebalo dugo da se sazna. U mesecima i godinama koji su usledili, situacija je bivala sve gora i gora. Kritički nastrojeni novinari, politički protivnici i oligarsi u najboljim godinama života počeli su da nestaju ili umiru pod sumnjivim okolnostima, a Evropa nije učinila ništa da ih zaštiti.
Angela Merkel, tadašnja nemačka kancelarka, posetila je Putina u njegovoj rezidenciji za odmor u Sočiju samo nekoliko nedelja nakon ubistva Litvinjenka i istraživačke novinarke Ane Politkovske i nije rekla ništa.
Ni ubistvo istaknutog Putinovog kritičara Borisa Njemcova 2015. godine na samo nekoliko koraka od Kremlja, niti trovanje opozicionog lidera Alekseja Navaljnog 2020. nervnim agensima, nije uverilo evropske lidere da Putin nije neko sa kim mogu poslovati i, što je još važnije, kontrolisati.
Iako je Nemačka, zbog zavisnosti od ruskog gasa, često kritikovana u tom pogledu, daleko od toga da je bila usamljena u Evropi. Insistiranje Evrope na tome da Putinu pruži šansu tokom godina ubedilo ga je da će se suočiti sa malo posledica na Zapadu zbog svoje invazije na Ukrajinu. Ispostavilo se da je to pogrešno, ali ko bi mogao da zameri ruskom lideru što je tako pomislio?
PROČITAJTE JOŠ:
0
0
0
Iran pruža Evropi priliku da uči iz te istorije i da se suoči sa Teheranom pre nego što bude prekasno.
Zvaničnici EU kažu da „razmatraju“ da slede vođstvo Vašingtona i da Korpus garde islamske revolucije, ogromnu vojnu organizaciju koja takođe kontroliše veći deo iranske ekonomije, proglase terorističkom organizacijom. Prošle nedelje, nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok predvodila je napore u Ujedinjenim nacijama da pokrenu zvaničnu istragu o brutalnom gušenju tekućih protesta u Iranu.
BONUS VIDEO: Soba za mučenje u Hersonu