Svi se sada pitaju dve stvari - prvo, do kada će ovo da traje? I drugo, usko povezano sa prvim - kada će vakcina? Nije tajna da se u svetu već sprovodi 30-tak studija čiji je zadatak da dođu do cepiva, a Gardijan je analizirao kakav im je uspeh do sada.
Uskoro će, piše Gardijan, početi testiranje na ljudima, ali i dalje ostaje pitanje koliko ćemo brzo doći do nje, i kada će globalna imunizacija protiv koronavirusa biti moguća.
Čak i najdrakonskije mere nisu uspele da spreče širene koronavirusa. Kada je Svetska zdravstvena organizacija pre izvesnog vremena proglasila pandemiju, sve oči su bile uprte u naučnike, jer znamo da dalje širenje može da spreči samo vakcina.
Oko 35 kompanija i akademskih instituacija je u trci da je napravi, a najmanje četiri već imaju eksperimentalne vakcine koje testiraju na životinjama. Prva među njima, koju je napravila bostonska biotek firma Moderna, uskoro će početi sa testiranjem na ljudima.
Ovakva brzina je moguća najpre zahvaljujući Kini, koja je nesebično podelila sa svetom genetski materijal Sars-CoV-2, virusa koji je prethodio Covid-19. Istraživači širom sveta su već početkom januara počeli da uzgajaju virus i istražuju kako ulazi u ljudsko telo i kako se ljudi razboljevaju.
Niko nije mogao da predvidi da će baš koronavirus ugroziti ceo svet, grip se generalno smatra većim pandemijskim rizikom, imunolozi već rade na „prototipima“ ovog patogena. Ričard Hačet, direktor Koalicije za inovacije u spremnosti na epidemiju čija je baza u Solu, rekao je da se investicije u ovu oblast temelje na pokušaju da se napravi vakcina i za druge koronaviruse.
Koronavirusi su već izazvali dve velike epidemije – Sarsa (teški akutni respiratorni sindrom) u Kini 2002. i Mers (bliskoistočni respiratorni sindrom) 2012. godine. U oba slučaja, počeo je rad na vakcinama, ali je kasnije stavljen u fioku jer su obe epidemije uspešno zaustavljene. Jedna od kompanija, Novavaks iz Merilenda, te vakcine je sada stavila „u pogon“ i već ima nekoliko kandidata za testiranje ne ljudima.
Moderna radi sa ranijim prototipima vakcine za Mersz koje je pravio nacionani Institut za alergije i infektivne bolesti.
Sars-CoV-2 deli 80 odsto genetskog materijala sa virusom koji je izazvao Sars. Oba imaju lanac RNK – ribonukleinske kiseline koji se nalazi u proteinu sferičnog oblika, koji je išaran šiljcima. Ti šiljci se kače na receptore na površini ćelija u ljudskim plućima, što omogućava virusu da prodre u ćeliju. Kada u tome uspe, on „otme“ reproduktivnu mašineriju ćelije da bi se sam razmnožavao, pre nego što iz ćelije izađe i ubije je u tom procesu.
Sve vakcine rade na istom principu. One ubace patogen u ljudski imuni sistem, da bi sistem reagovao i napravio antitela. Antitela su na neki način memorija imuniteta, koja kad se jednom napravi, može da se brzo mobiliše kad opet nastupi pretnja.
Neke od firmi koje razvijaju vakcinu za covid-19 rade na tom principu, a druge rade na „rekombinantnoj“ vackini. To podrazumeva ekstrahovanje genetskog koda za „bodlju“ na površini virusa, a zatim kopiranje koda u genom bakterije, što tera mikroorganizme da na neki način „istope“ velike količine proteina. Neki još noviji postupci podrazumevaju da se protein potpuno zaobiđe i da se naprave vakcine od samog genetskog materijala virusa. To je slučaj sa Modernom i još jednom kompanijom iz Bostona, CureVac.
Klinička ispitivanja se obično odvijaju u tri faze. Prva podrazumeva testiranje na nekoliko zdravih volontera, druga testiranje nekoliko stotina ljudi, i monitoring usputnih efekata. Treća to isto radi na nekoliko hiljada ljudi.
Međutim, jasno je da neće sve proći sve faze testiranja. Ili će se pokazati neefikasnim, ili kandidati neće biti dobro odabrani.
Ni posle kliničkih ispitivanja, odobrenje neće ići brzo, jer ne postoje vakcine za sličan virus, što bi ubrzalo dobijanje atesta.
Nijedna vakcina pravljena od genetskog materijala – RNK ili DNK, do danas nije odobrena.
Za ovakvu vakcinu period odobrenja bi tipično trajao deceniju ili duže, zato je američki predsednik Donald Tramp posejao konfuziju kada je rekao da će vakcina biti sprema do izbora u toj zemlji 20. novembra.
„Vakcinu sigurno nećemo imati pre 18 meseci od sada“, kaže Aneli Vilder-Smit, profesor infektivnih bolesti na Londonskoj školi higijene i tropske medicine.
I to je, dodaje, veoma optimistična procena.
Sledeći problem, kad bude odobrena, jeste pravljenje ogromne količine vakcina za kratko vreme. Treći problem je distribucija vakcine do onih kojima je najpotrebnija.
Zemlje koje će biti najviše pogođene – one siromašne, sa slabim zdravstvenim sistemom, neće imati novca da vakcinu kupe. Tako se desilo i tokom pandemije H1N1 – sve količine vakcina kupile su države koje su sebi to mogle da priušte. Mogući problem bi mogao da nastane i ako Indija, veliki proizvođač vakcina, odluči da ništa ne izveze dok ne imunizuje svojih 1,3 milijarde stanovnika.
Pandemija će najverovatnije doživeti vrhunac i skoro nestati dok mi ne proizvedemo vakcinu, kaže Vidler-Smit. Ali i dalje će ona moći da spasava živote, posebno ako virus, kao što predviđaju, postane sezonski.