0
Nehad Abu Jazar tiho peva dok pokušava da uteši svoju dvogodišnju devojčicu Fatimu. Ali teško je zamisliti da će nešto umiriti njeno dete kada je stvarnost onoga što se dogodilo tako poražavajuća.
„17. oktobra probudio nas je zvuk bombardovanja i našli smo se zarobljeni pod ruševinama. Fatima je bila u mom krilu, ali je uspela da se izvuče iz njega. Kada sam ustala da joj pomognem, videla sam da su joj obe noge slomljene“, kaže ona u intervjuu koji su za BBC snimili slobodni novinari u Gazi.
Fatimi su morale biti amputirane noge ispod kolena.
Sedeći u krilu svoje majke u Evropskoj bolnici u južnoj Gazi, Fatimino lice je išarano suzama, noge su joj umotane u bele zavoje i plače kao da je boli, prenosi BBC.
Nehad i njen muž su 14 godina pokušavali da dobiju bebu. A onda se rodila Fatima.
„Zaista sam zahvalan što je preživela. Ali šta je ona kriva? Šta je pogrešila? Želim da ima normalan život kao i druga deca“, kaže Nehad.
„Trenutno joj stalno dajemo lekove protiv bolova. Kada efekat jednog prestane, dajemo joj drugi. Njen život se vrti oko lekova protiv bolova. I svaki drugi dan se podvrgava operaciji“, rekla je majka.
Mesec dana intenzivnog bombardovanja Gaze – odmazde Izraela za razorni napad Hamasa u kojem je poginulo 1.200 ljudi – uzeo je užasan danak njenim stanovnicima.
Više od 11.000 ljudi je ubijeno, uključujući više od 4.400 dece, saopštilo je ministarstvo zdravlja u Gazi koje vodi Hamas. Izrael osporava tačnost brojeva, ali Svetska zdravstvena organizacija veruje da su brojke tačne.
Više od 26.000 ljudi je povređeno, mnogi od njih su, poput Fatime, otišli sa povredama koje su im promenile život.
U susednoj sobi leži 13-godišnja Amira Al-Badavi. Ima upečatljive svetlosmeđe oči i tamnu kosu.
„Spavala sam kada su nas bombardovali. Probudila sam se i nisam mogla da dišem. Čula sam zvukove ljudi. Bilo je kamenja iznad i ispod mene“, kaže ona.
Amira je zadobila teške povrede kičme i nije jasno da li će ponovo moći da hoda.
U napadu je ubijena njena majka i sedmoro njene braće.
Njen otac, Ijad al-Badavi, kaže da su pobegli iz svog doma u Al-Zajtunu nakon upozorenja izraelske vojske i preselili se u Rafa u južnoj Gazi. Tamo su, kaže, bombardovani.
Izrael je govorio stanovnicima Gaze da se kreću na jug radi sopstvene bezbednosti, ali je takođe nastavio da bombarduje centralne i južne oblasti Gaze. Kaže da će pogoditi mete Hamasa gde god da se nalaze.
„Odveden sam u bolnicu i tamo sam jedno za drugim čuo da su mi deca i žena ubijeni. Odgajali smo ih, školovali, neki su se venčali. A sada smo ih na kraju izgubili“, kaže Ijad.
Kaže da je zahvalan što su njegov 18-mesečni sin i tri njegove ćerke preživele.
„Tražim mir i sigurnost“, kaže Amira. „Želim da se lečim zbog povreda i da se vratim svom normalnom životu, svom domu. Želim da se ponovo osećam sigurno“, dodala je.
Ali nema kuće u koju bi se mogli vratiti. I nigde u Gazi nije bezbedno.
Bolnice se pune mrtvima i ranjenima, među kojima je veliki broj dece.
Asef Abu Mazen je živeo pored plaže u Al-Nuseiratu. Jedanaestogodišnjak je igrao fudbal u komšijskom klubu. Počeo je kao defanzivac, ali je potom postao golman svog tima.
Asef kaže da je igrao fudbal sa prijateljima kada je vazdušni napad uništio njegovu kuću i trajno promenio njegov život.
Desna noga mu je morala biti amputirana ispod kolena.
„Imam samo 11 godina. Nisam nikome naudio. Šta sam ja kriv?“, Asef kaže.
Želeo je da postane profesionalni fudbaler, ali taj san je gotov.
PROČITAJTE JOŠ:
0
0
0
„Bio sam prilično dobar u tome, ako želite da proverite, pitajte mog trenera“, kaže on.
Jednog petka ujutru protivnik je žestoko udario loptu pod uglom, priseća se: „Napravio sam skok i uspeo da je odbijem“.
Porodica deli fotografiju Asefa u njegovom fudbalskom dresu – svetloplavom dresu, tamnoplavim šortsovima, zeleno-crnim cipelama.
„Moja oprema je zakopana pod ruševinama naše kuće. Nestale su mi čarape, cipele i lopta koji sam imao. Sve se pretvorilo u prah“, kaže Asef.
Volonteri ga voze po bolničkom kompleksu u invalidskim kolicima.
Kompleks je pun improvizovanih šatora, privremenih skloništa za ljude koji beže od borbi na severu.
Asef se šali sa volonterima. Smeh može izgledati neprikladno, ali to je jedan od načina da se nosite sa strahom i tugom kroz koje prolaze mnogi stanovnici Gaze.
Njegova majka kaže da se iza hrabrog lica koje postavlja krije dečak koji se plaši za svoju budućnost.
„Pita me da li će ga drugovi iz razreda zvati dečakom sa odsečenom nogom i da li će ga ismevati“, kaže ona.
„Noću ga često nađem kako plače dok gleda stare slike na kojima trči ili igra fudbal“, dodala je ona.