Britanska vlada ne skriva da planira češće da koristi maloletnike kao tajne doušnike u rešavanju zločina. I na sudu se pokazala opravdanost postojanja ovakve prakse.
Sarina priča bi mogla da se sastavi iz delića i opet ne bi činila celu sliku, prenosi BBC na srpskom. Zna se da je imala 17 godina kada je prvi put policija došla do nje. Do tada su se za nju zainteresovali iz Centra za usvajanje dece: njeni roditelji su se razvodili i nisu previše brinuli o sudbini deteta.
Osoba sa kojom je Sara bila najbliskija bio je njen momak Ričard. On se bavio trafikingom: terao je devojke, uključujući i Saru, da pružaju seksualne usluge.
Dugo vremena je policija pokušavala da sakupi dokaze o slučaja protiv Ričarda i naišla je na Saru. Nije poznato kojim rečima su je policajci ubedili da podeli sa njima ono što zna, koliko im je vremena trebalo za to i kojim su se metodama služili.
Zna se da se vratila kod Ričarda i neko vreme nastavila da živi kao seksualna robinja dok je istovremeno obaveštavala policiju o onome što se događalo.
Šta se dalje desilo je još veća tajna. Zna se da je na kraju Sara bila svedok ubistva. A kada se to desilo morala je da se otarasi odeće žrtve i ostalih dokaza tog zločina.
Niko iz Sarinog okruženja nije znao šta se događa. Detalji tog slučaja su u skladu sa zakonom i dalje su tajna.
Ova priča je izašla na videlo u oktobru 2018. godine zahvaljujući Sali Hemvi, članu britanskog Doma lordova. I do danas je ovo ostao jedini slučaj poznat širokoj britanskoj javnosti u kome je maloletnik korišćen kao tajni doušnik.
Hemvi je ispričala za BBC na ruskom da nije uspela da razjasni šta se na kraju dogodilo sa Sarom. Policija ne daje nikakve komentare povodom ovog slučaju.
U Britaniji se ljudi kao što je Sara nazivaju JCHIS – Juvenile Covert Human Intelligence Source („maloletni prikriveni špijunski izvor“). Angažovanje građana za ovakve aktivnosti (u ovakve svrhe) regulisano je Zakonom o ovlašćenjima istražnih organa od 2000-te godine.
Još pre godinu dana tinejdžeri mlađi od 18 godina mogli su da rade tajno najviše mesec dana ali je vlada produžila taj rok na četiri meseca. Prema mišljenju Ministarstva unutrašnjih poslova maloletnici se izlažu „nepotrebnom pritisku“ da za kratak rok od 30 dana brže dođu do rezultata. Službenici obećavaju da će policija u svakom konkretnom slučaju na mesečnom nivou proveravati da li je trenutak da se prekine.
Prema zvaničnim podacima od januara 2015. godine samo 17 dece je bilo vrbovano da rade kako tajni doušnici policije. Najmlađi je imao 15 godina.
Ipak, članica Doma lordova Dženi Džons je pričala da ima informacije o planovima policije da češće koristi decu kao doušnike. Ubrzo je i vlada to potvrdila: „Uzevši u obzir da maldi ljudi u sve većem broj postaju učesnici teških zločina, uključujući terorizam, razbojništvo, trgovinu narkoticima, u skladu sa time se i povećava broj maloletnih doušnika koji pomažu da da se takvi zločini spreče i istraže“.
Iako je zvanična statistika u Britaniji optimistična u pogledu stope kriminala među decom, beležeći značajno smanjenje broja krivičnih dela koja su maloletnici počinili u poslednjih 10 godina, ukupne brojke u ovom slučaju nisu glavni pokazatelj.
Prema poslednjim podacima broj kriminalnih radnji u vezi sa narkoticima povećao se za pet odsto. A 10% češće su maloletnici bili umešani u slučajeve koji se odnose na ilegalno posedovanje oružja.
Većina maloletnika postanu doušnici upravo u krivičnim delim povezanim sa trgovinom narkoticima, ubeđen je policajac Nil Vuds, koji je mnogo godina radio tajno i često bio u prilici da vrbuje ljude, premda punoletne.
„Svuda u svetu, u Britaniji, SAD i Rusiji policija uspešno hvata narko dilere. Tačno je da govorim o punoletnim kriminalcima. Baš zbog toga je organizovani kriminal počeo da koristi decu. Policajac ne može da se infiltrira u tinejdžersku sredinu. Zato se britanska vlada odlučuje da koristi decu kao doušnike. I kako mi govore moji izvori, to se dešava sve češće“, rekao je Nil Vuds za BBC.
Tokom 2015. godini jedan drugi policajac koji je često radio tajno, izneo je svoje mišljenje na tu temu doktoru Brajanu Čapelu sa Univerziteta u Portsmutu. Njegovi stavovi objavljeni su u dokotrskoj disertaciji Čapela koji je istraživao temu „deca-doušnici“.
Prema rečima policajca, u praksi policija polazi od činjenice da se mladić ili devojka već nalaze u opasnoj sredini i da su na neki način upleteni u kriminalne radnje.
„Činjenica da je maloletnik uspostavio kontakt sa policijskim službenicima koji su zaduženi za slučaj može se smatrati plusom. Na kraju krajeva, maloletnik je i ranije bio u opasnom okruženju. A njegov status tajnog doušnika pomoćiće mu da se zaštiti od kriminala ukoliko je to potrebno“, rekao je policajac.
On insistira na tome da ovakva šema ne samo da ne šteti maloletnom licu, već mu i pruža mogućnost da se istrgne iz sveta kriminala i počne život iz početka.
Dobrotvorna organizacija „Just For Kids Law“ koja pomaže deci i mladima, prošle godine tužila je sudu britansko Ministarstvo unutrašnjih poslova, koje između ostalog nadgleda bezbednost uključujući i borbu sa narkoticima i terorizmom.
Tužba se odnosila na to da organi policije koji koriste decu kao tajne doušnike prilkom istraga krivičnih dela, ne uzimaju u obzir rizike i ne razmišljaju o ozbiljnim fizičkim i psihičkim traumama. Osim toga fale barem neke uobičajene mere zaštite takve dece.
„Kada policija sazna da postoji dete koje je izloženo eksploataciji, ona prvenstveno treba da ga zaštiti i da mu pomogne da se izvuče iz nastale situacije, a ne da ga izlaže još većoj opasnosti“, izjavio je na saslušanjima generalni direktor dobrotvorne organizacije Enver Solomon.
Advokatica Kvilan Galager na sudu je iznela jednostavan primer: inače kada policija ispituje tinejdžera, maloletnik je obavezno u pratnji odrasle osobe. Oni tinejdžeri koji su u suštini vrbovani da rade kao doušnici lišeni su bilo kakve zaštite.
Na saslušanju Galagerova je pomenula i Sarin slučaj i izjavila da postoje dokazi da policija iskorišćava decu kako bi špijunirala lica koja su umešana u terorističke zločine, razbojništva i seksualnu eksploataciju maloletnika. Ponekad decu primoravaju da špijuniraju sopstvene roditelje.
Ministarstvo unutrašnjih poslova je insistiralo na tome da su deca doušnici pomogla u sprečavanju i istrazi krivičnih dela u vezi sa aktivnostima bandi i trgovinom narkoticima.
„Očigledan je ozbiljan rizik po fizičko i psihičko zdravlje maloletnika koji su tajni doušnici. Osim toga kako bi sakrilo saradnju sa organima bezbednosti dete doušnik će možda biti prinuđeno da učestvuje u zločinima“, složio se sudija Majkl Saperstoun, iako je u potpunosti odbio zahtev dobrotvorne organizacije.
Sudija Saperstoun je stao na stranu MUP-a. Ovako je on objasnio svoju odluku: tokom rada sa decom doušnicima policija poštuje vrlo jasna pravila, vreme koje takav doušnik provede radeći za policuju nije duže od četiri meseca, a svakog meseca organi reda, u čijoj nadležnosti je istraga, moraju da opravdaju moguće produženje.
Mnoštvo komplikovanih pravila koja moraju da se poštuju onemogućava često korišćenje dece u sližbi policijskih doušnika, zato je broj dokumentovanih slučajeva poput ovoga veoma mali.
Zamenik ministra MUP-a za bezbednost Ben Volis pozdravio je odluku suda, napominjući da su od januara 2015. godine dece angažovana manje od 20 puta u ovakve svrhe i da oni ostaju „važno oruđe za istragu najtežih zločina“.
Prošle jeseni Suzan Vilijams koja je predstavljala vladu na saslušanjima u Domu lordova potvrdila je da je od januara 2015. godine do oktobra 2018. godine samo 14 maloletnika angažovano da rade kao doušnici. U trenutku donošenja odluke „velika većina“ dece je bila uzrasta od 17 godina.
Krisovi roditelji su se razveli kada je dečak imao 17 godina i on se praktično našao na ulici. Krisu je dijagnostifikovana depresija i započeto je lečenje. U lokalnoj džamiji su mu ponudili krov nad glavom i hranu. Jednom prilikom Krisovi novi drugari su ga pozvali na neobičan događaj.
Na tom skupu Kris je ispričao da pati od depresije i razmišlja o samoubistvu, pričao je ne znajući da je okružen ekstremistima. Ali ubrzo je shvatio gde se nalazi, kada su mu novi prijatelji predložili da umre za veru kada već ne vidi smisao života.
Kris je sam otišao u policiju.
Iskušenje je bilo veliko: slanjem Krisa nazad u džamiju, policija i specijalne službe mogle bi ne samo da saznaju o metodama obučavanja novajlija, već da dobijaju pravovremene informacije o sastavu ekstremističkih grupa i njihovim planovima, kao i da utvrde ko iz organizaceje ima pristup oružju i eksplozivnim napravama.
Da bi se donela odluka u vezi sa ovim slučajem uključeno je Odeljenje za socijalnu zaštitu koje je procenilo rizike, uključujući psihološko stanje Krisa, i zabranilo da se dečak koristi u svrhe tajnog doušnika.
Ovaj slučaj odigrao se pre 10 godina. I do njega je došao doktor Brajan Čapel sa Univerziteta u Portsmutu i opisao ga u svojoj diseretaciji.
Čapel je uspeo da utvrdi da prvobitnu proceni rizičnosti radi upravo onaj pripadnik policije koji se prvi susreće sa detetom. Nije moguće da se proceni nivo obučenosti tog predstavnika policije. Međutim, jedan od policajaca koji je učestvovao u sličnim vrbovanjima, podelio je svoje mišlje sa Čapelom: „Procena rizičnosti obavlja se zajedno sa specijalnim inspektorom. Ukoliko se maloletnik smatra sposobnim [da učestvuje u takvoj operaciji], proverava se da li je [cela operacija] u skladu sa Zakonom o ovlašćenjima istražnih organa iz 2000. godine. To podrazumeva i procenu pod kojim uslovima i u kakvim okolnostima osoba mora biti uklonjena iz operacije“.
Policajac treba da proceni situaciju na osnovu šest glavnih pitanja za procenu verovatnoće da li će maloletni doušnik ili policajac koji ga nadgleda zadobiti ozbiljne fizičke i psihičke traume. Završno pitanje na koje mora da se odgovori je da li smem da ne preduzmem ništa u datoj situaciji?
Od 2000. godine od kada je donesen Zakon o ovlašćenjima istražnih organa, britanske vlasti nisu objavile nikakve podatke na osnovu kojih bi moglo da se proceni sa kolikom odgovornošću policajci zaista poštuju ovu strogu uredbu.
„Svojim očima sam video kako potreba da se dugo vremena laže dovodi do ozbiljnih psiholoških trauma, naročito kod ranjivih ličnosti koje najčešće postaju doušnici. Što se tiče maloletnih doušnika, postoji veliki rizik da se posle takvog iskustva ponovo vrate u kriminalnu sredinu, osećajući da iz nje nema izlaza“, priča bivši policajac Nil Vuds.
U praksi doktoru Brajanu Čapelu bio je poznat jedan slučaj kada je mladić koji je vrbovan od strane policije pukao i vratio se u kriminalnu sredinu. Nil Vuds je siguran da je korišćenje maloletnika za doušnike odavno poznata kriminalcima, i da oni zauzvrat zastrašuju maloletnike, zabranjujući im da čak prilaze policajcima.
Slučaj 17-godišnje Sare, koja je zapravo vraćena muškarcu koji ju je iskorišćavao za pružanje seksualnih usluga, dokazuje da je policija sve više sklona uključivanju dece u slične istrage, ne obraćajući pažnju na težinu situacije, kaže Vuds.
„Ponekad policajci moraju da budu strašni manipulatori. Ja sam bio strašan manipulator. Tinejdžer ima male šanse da se odupre takvoj manipulaciji“, zaključuje on.
*Imena svih aktera koji su optuženi za krivična dela su izmenjena.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar