Šestog avgusta 1945. u 8:15 sati američki ratni avion B-29 "Enola Gej" kojim je komandovao pukovnik Pol Tibets bacio je bombu nazvanu "Mali dečak" i u prah pretvorio grad star 500 godina sa oko 350.000 stanovnika.
Bomba snage 15 kilotona TNT je eksplodirala na visini od 580 metara iznad grada, a vatrena kugla prečnika nekoliko kilometara spalila je zgrade, parkove i mostove Hirošime, a potom je struja vazduha usisala prašinu i drugi materijal sa tla, stvarajući sada poznat oblak u obliku pečurke koji se podigao do visine od 12 kilometara.
Tri dana kasnije, u Nagasaki je stigao B92 bombarder „Bokskar“ koji je Japancima doneo „Debeljka“ od 20 kilotona TNT. Ova plutonijumska bomba usmrtila je u sekundi 80.000 ljudi.
U Japanu se danas obeležava 75 godina od američkog nuklearnog napada na Hirošimu, što je bio prvi takav napad u istoriji čovečanstva.
Nije bila neka vajda ni ako se preživela ta nemilosrdna vatrena pečurka; oni koji su nekako utekli eksploziji – njih u Japanu nazivaju hibakuša – u narednim godinama su umirali sporo, bolno i nadasve nepodnošljivo.
Do kraja te 1945. godine u eksploziji i od povreda i bolesti uzrokovanih radijacijom umrlo je oko 140.000 stanovnika Hirošime i to je bio tek početak. Sve do danas, mnogi preživeli su umirali od leukemije i drugih bolesti uzrokovanih radijacijom. Valjda zato niko sa sigurnošću ne može da kaže tačan broj žrtava bombardovanja.
By dropping an atomic bomb on #Hiroshima75 & killing over 100,000 civilians, we committed one of the great war crimes in modern history. & we repeated it a few days later w/ the same # of civilians dead in #Nagasaki75. Some say “but we saved lives.” Tell that to the innocents. pic.twitter.com/eM9kmv3LDF
— James J. Zogby (@jjz1600) August 6, 2020
Nakon pet godina pravne bitke na sudu desetine Japanaca koji su preživeli eksploziju američke atomske bombe napokon su krajem jula ove godine dobili svoja prava. Grupa Japanaca je pokrenula sudski proces jer im je decenijama uskraćivana socijalna pomoć, a nakon pet godina su ipak priznati kao osobe koje su preživele nuklearno bombardovanje.
Grupa je zahtevala da ima ista prava i privilegije kako i oni na koje je direktno uticala eksplozija atomske bombe u poslednjim danima Drugog svetskog rata. Oni su živeli izvan Hirošime, ali su bili pod uticajem radioaktivnih čestica „crne kiše“ koja je trajala nekoliko sati nakon eksplozije bombe.
„Svet treba da primi k znanju , da smo prvu atomsku bombu bacili na jednu vojnu bazu u Hirošimi. Mi smo bombu iskoristili kako bi skratili patnje rarta, i poštedeli hiljade života mladih Amerikanaca. I mi treba da ih koristimo sve dotle dok totalno ne bude slomljena snaga Japana da pruža otpor.“
Tako je rekao tadašnji američki predsednik Hari Truman, pre šezdeset godina, nekoliko sati nakon bacanja atomske bombe. Prvi napad u istoriji sa atomskim bombama bio je jedini izlaz i bez alternative, to je bila nedvosmislena poruka,
Ako je Truman zbog ove odluke imalo i žalio, nije to pokazao. A nisu ni Amerikanci pošto ih je čak 85 odsto odobravalo bombardovanje.
Takođe, bila je to malo i stvar servirane percepcije; Amerikanci su verovali u argumente svog ratnog sekretara koji je tada tvrdio da je bombardovanje Japana jedini način da se sačuvaju životi američke braće i sinova.
Hiroshima’s leaders say they want the city to be regarded as both a cautionary tale and as a phoenix that survived and resurrected itself #Hiroshima75 https://t.co/Gyq7PodxsL
— National Geographic (@NatGeo) August 6, 2020
Bomba je bačena kako bi se rat ubrzano priveo kraju. Jasno je da su Truman i mnoge druge savezničke vođe, smatrali da će bomba to učiniti. Drugi razlog bilo je spasavanje života – pri čemu su životi koji su se računali bili životi američkih vojnika.
Nakon Hirošime nije bilo ni jedne objavljene fotografije, ni jednog filmskog materijala, ni jednog izveštaja u štampi koji je zaista u potpunosti opisao horor. Američka javnost praktično nije razumela kakvo je to oružje i šta je donelo Japancima.
Kako je pisao Džon Rols: „I Hirošima i bombardovanje japanskih gradova zapaljivim bombama bili su veliko zlo. Invazija u tom trenutku nije bila neophodna, jer je rat bio faktički gotov. Međutim, ne pravi razliku da li je to tačno ili ne. Bez izuzetka krize, ta bombardovanja su bila veliko zlo.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar