Dan kad je utihnula muzika: Stradanje muzičara u Srebrenici

Samir Mehić, gitarista poznat pod nadimkom Bouvi, koji je dobio po svom muzičkom idolu, bio je poznati rokenrol muzičar u ratnoj Srebrenici. Ubijen je u masakrima u julu 1995. godine zajedno sa hiljadama drugih muškaraca i dečaka.

“Da li si lud, pa ne vidiš apsurd
još uvijek sam pokušavam svirati rokenrol
u ovom zlu i sjenke se šunjaju tamo
nad ovim gradom što umire tu ispred nas”

Stihove pesme „Apsurd” Samir Mehić Bouvi napisao je tokom rata u opkoljenoj Srebrenici u kojoj je nedostajalo hrane i vode i nije se znalo šta bi se sve moglo dogoditi, piše Balkan Insight u velikom tekstu posvećenom Samiru Behiću Bouviju.

Mehić (koji je nadimak Bouvi dobio po svom muzičkom idolu) je tokom opsade usavršavao svoje sviranje, zaljubio se, oženio i saznao da će postati otac.

Ipak, na kraju ga je sačekala tragična sudbina na hiljade drugih ljudi iz Srebrenice. Kada su snage bosanskih Srba zauzele grad u julu 1995., pridružio se muškarcima i dečacima koji su pokušali da izbegnu smrt bežeći kroz šume ka bezbednoj teritoriji.

Rokovnik sa svojim stihovima i fotografijama predao je supruzi Nermini kada su se rastajali. Više ga nije videla.

„Uvijek se čula muzika“

Dvadeset i pet godina kasnije, na godišnjicu srebreničkog genocida koja se obeležava ove nedelje, njegovi porodica i prijatelji se rado sećaju ovog posvećenog muzičara i dobrog coveka.

Bio je dobro poznat u Srebrenici – omiljeni gradski roker, rođen 1967. godine, bujne duge kose i izraženih crta lica, koji je uvek ili slušao ili svirao muziku.

„Kad ne čuješ muziku – znači nije u kući ili spava. Nema druge”, kaže Samirova sestra Selma Rajkić.

„Ujutro ne ustaje se iz kreveta da se umiva nego prvo se uključi muzika, kasetofon, longplejka i onda ide da se umiva, da doručkuje. Dok je budan muzika se čuje”, priča ona.

Selma se svog brata seća kao društvene osobe čija je mala soba uvek bila puna njegovih drugova. Muzika je bila njegova strast još od detinjstva, navodi ona.

Priseća se trenutaka kada bi Bouvi čuvao njenog sina Semira, kada je bio beba.

„On svira – Semir šuti. Svira po sat vremena, dijete šuti”, govori Selma i dodaje da njen sin u mnogim stvarima liči na njenog brata i da takođe svira gitaru.

Selmin suprug Suad Rajkić i danas se seća svojih susreta sa Bouvijem nakon što su se Selma i on venčali.

„Ja sam odrastao u mnogobrojnoj porodici. Otac i majka su bili jako strogi i morali smo slušati, a oni (Mehići) su meni bili nestvarni, Samir pogotovo”, ističe on.

„Ja dođem, a on odvrne muziku. Porodična kuća, a otpadaju zidovi”, kroz smeh govori Suad.

Suad pravi pauzu da obriše suze, pa tek onda nastavlja o tome kako je Bouvi na zidu sobe imao poster Dejvida Bouvija.

„Bio je poseban po svemu”

Faruk Smajlović je Samira Mehića upoznao krajem 1980-ih godina kada je kao bubnjar otišao na probu. Tokom njihovog intenzivnog druženja osnovali su muzičku grupu „Inat”, iz inata prema „nekim ljudima i nepravdi”, kaže Smajlović.

„Imali smo mi svirke koje ugovorimo u nekim hotelima, gdje smo svirali lagane, fine narodnjake, a rock nam je bio u krvi. Ali smo na rok koncertima u našoj diskoteci u Srebrenici, u kojoj smo svirali svaki vikend, prodavali i do 700 ulaznica za jednu noć”, kaže on.

„Sad toliko nema stanovnika u gradu Srebrenici”, dodaje Faruk.

On takođe kroz suze priča o svom prijatelju i onom što je Bouvi predstavljao u preratnoj Srebrenici.

„Samir Mehić ‘Bouvi’ je bio inače jedna posebna osoba, a posebno u mom životu”, ističe on.

„On je bio poseban po svemu, po ponašanju. Bio je van onog vremena u kojem smo mi tada živjeli”, kaže Smajlović.

Nadimak Bouvi, kako govori Faruk, Samir je dobio jer je bio jedan od prvih u Srebrenici koji je slušao Dejvida Bouvija.

„On je prvi koji je iz te generacije nama usađivao tu neku dobru muziku, psihodeliju, taj neki kvalitetni rock”, naglašava on.

„Mislim da nije trebao da se rodi u Srebrenici. I u Bosni se nije trebao roditi. Siguran sam da bi napravio veliku karijeru da je negdje drugo”, priča Smajlović.

Srebrenicu je Smajlović napustio u aprilu 1992. godine nakon što su na tom području počeli napadi snaga bosanskih Srba, a rat se intenzivirao. On kaže da je veliki deo njihovog društva otišao iz Srebrenice, ali ne i Bouvi. On je ostao.

„Ja kažem, žao mi je, mi smo ga ostavili maltene ovdje na cjedilu. On je ostao sam ovdje od te naše raje”, kaže Smajlović.

„Mogu misliti kako mu je bilo, kako je to preživljavao, a onda je on u svom tom jadu i muci počeo intenzivno da vježba da svira gitaru. Počeo je da svira klasiku. Kažu da je bio toliko napredovao, da je to bilo nešto nevjerovatno”, govori on.

Tokom rata u Srebrenici, Bouvi je formirao novi bend pod imenom „Apsurd” i skratio kosu. Treće godine rata se zaljubio.

Oženio se 1995. godine, a tada je i saznao da će sa suprugom Nerminom Mehić dobiti dete.

„Momenat kad je saznao da će postati otac – bio je jako uzbuđen. Obično je govorio da jedva čeka taj momenat kada će postati otac. Nažalost, nije ga dočekao”, govori Nermina koja danas živi u Americi.

„Vidimo se, ako Bog da”

Kada su u julu 1995. godine u Srebrenicu počele ulaziti srpske vojne i policijske jedinice, Bouvi je sa suprugom, njenim bratom Selimom Selimovićem i stotinama drugih sugrađana 11. jula 1995. pokušao da izađe kroz šumu.

„S obzirom da sam bila u drugom stanju, već kod prve okuke meni je pozlilo, bila sam anemična. Samir me tad vratio. Samo me uhvatio za ramena i rekao je:  ‘Nermina, ti moraš ići’”, priseća se ona.

„Ja sam ipak odlučila, mimo svoje volje, da poslušam i da odem. On mi je samo na polasku dao svoj rokovnik i par slika kao: ‘Prenesi ovo, bolje ćeš ti sačuvati nego ja, pa se vidimo ako Bog da’. To je bilo zadnje što je rekao”, govori Nermina kroz suze.

Ona se vratila u Potočare. Odatle su je narednog dana snage bosanskih Srba stavili u autobus, kojim su bošnjačke žene i deca transportovani u Tuzli, koja je bila pod kontrolom Armije BiH.

U Kravici, na putu između Bratunca i Konjević-Polja, kada su se autobusi zaustavili, čula je pucnjavu. Ustala je da vidi šta se dešava.

„Vidjela sam masu svijeta sa desne strane…Ustala sam sa namjerom, ako vidim bilo kog od njih, jer su skupa otišli, ja ću ovdje izaći, ja ne idem dalje”, priseća se Nermina kroz težak i dug uzdah.

Nermini je još uvek teško pričati o onome što se desilo njenom suprugu i bratu.

„Potresno je, ali pokušavam da kažem koliko mogu. Teško je i nakon 25 godina, i uvijek, ne samo danas”, kaže ona.

Bouvijeva porodica i prijatelji čuli su više verzija o onome što mu se desilo. Saznali su da je bio ranjen. Selma kaže kako je čula da je rekao svojim drugovima koji su prolazili pored njega da nastave put i da je on samo seo malo da odmori pošto ga bole noge.

Ono što jeste jasno je da su ga uhvatili i ubili, poput ostalih, oko 8.000 Bošnjaka iz Srebrenice, koje su snage bosanskih Srba ubile u nizu masakra u julu 1995. godine, koji su međunarodni sudovi klasifikovali kao genocid.

Njegovi posmrtni ostaci pronađeni su u dve grobnice. Iste one u kojima su pronađeni ostaci njegovog oca Fuada.

Bouvijev tabut, kako kaže Smajlović, nosio je broj 501. Za njega je to simbolično jer je njegov prijatelj volio farmerke „Levis 501”.

„Čudne su to stvari, nekad se radujete da nekoga ukopate, jednostavno da nađe svoj smiraj, da znate gdje je, da mu se može otići proučiti Fatiha”, ističe on.

Smajlović je godinama čuvao Bouvijev gramofon i ploče pronađene u njegovoj kući nakon genocida, kao i pismo koje mu je Bouvi poslao 1994. godine. Nedavno ih je poklonio Memorijalnom centru Srebrenica kako bi mogli biti izloženi.

„Moja misija je da ga ne zaboravimo, ali uvijek govorim da kroz Samira gledamo i sve ostale žrtve”, ističe Smajlović.