Crna Gora godinama živi svoj državni život između dva etnopolitička ekstrema. Jedan nacionalistički ekstrem - srpski, sebe jasno prepoznaje kao takav, zbog nesumnjivo većih gabarita i duže tradicije, ali i zbog mnogo širih (prekograničnih) ambicija.
Crnogorski nacionalizam i crnogorski nacionalisti sebe ne prepoznaju na taj način, verujući da su jedini kriterijumi za postojanje nacionalizma: ekspanzionistička politika prema susedima, ratni zločini, masovne grobnice…
Ukoliko čak i primete obrise crnogorskog nacionalizma, oni ga doživljavaju kao odbrambeni i pravdaju time da ne predstavlja opasnost po bilo koju državu u okruženju. Ono što izgleda ne dolazi do mozga, a najčešće zbog toga jer je zapelo u džepu, jeste činjenica da taj i takav nacionalizam predstavlja tempiranu bombu u temeljima države Crne Gore, pre svega u kontekstu izgradnje njene građanske suštine. Upoređujući crnogorski s drugim prepoznatljivim nacionalizmima u regionu, sociolog Bojan Baća ga je okarakterisao i kao „asimptomatski nacionalizam“: nacionalizam koji proizvodi sve političke posledice kao drugi nacionalizmi, iako nema sve njihove vidljive osobine, pišu Vijesti.
Analizom ideja i izjava javnih nosilaca crnogorskog nacionalističkog narativa lako je uočljivo da je crnogorski nacionalizam, nažalost, napustio svoje defanzivne pozicije, na kojima se nalazio tokom devedesetih godina prošlog veka, s ciljem da se odupre navali velikosrpskog nacionalizma i militarizma, i u međuvremenu otišao toliko desno da katkad koketira sa fašističkim i kultur-šovinističkim idejama. Da se taj obrt nije desio tek u poslednjih nekoliko godina, već da su i ranije postojale ozbiljne naznake kretanja u tom smeru, autor ove analize je pisao još 2012.
Kamen temeljac tog, nazovimo ga za ovu svrhu belvederskog narativa, postavljen je na takozvanom Patriotskom skupu, organizovanom početkom septembra 2020. u Podgorici.
Saradnik na Fakultetu političkih nauka dr Nemanja Batrićević je tada poimenice prozivao funkcionere Građanskog pokreta URA i normirao terminologiju „izdaja“ i „izdajnici“ kao esenciju pomenutog narativa. Ključna poruka njegovog iskaza je bila da uz manjinske narode stoje „Crnogorci i građanski orijentisani Srbi“. Kovanica „građanski orijentisani Srbi“ je neodoljivo podsetila na nacionalističku konstrukciju iz vremena Slobodana Miloševića o „poštenim Albancima“. Kao što su za Miloševićevu velikosrpsku nacionalističku histeriju Albanci uglavnom nepošten narod, tako su za novi crnogorski nacionalistički narativ Srbi uglavnom nacionalisti. Za isti taj narativ je nezamislivo da postoje i Crnogorci koji su nacionalisti, što opet vraća na početnu premisu da crnogorski nacionalizam sebe ne prepoznaje kao nacionalizam.
Kao paterfamilias kruga ljudi, koji u javnim nastupima i iskazima njeguju ovaj narativ, figurira književnik Milorad Popović. Osim što mu nije strano da gostuje u neoustaškoj emisiji „Bujica“ kod kontroverznog Velimira Bujaneca, ili da etiketira ljude zbog njihovog eventualnog necrnogorskog porekla, aludirajući (uz jak zadah orijentalizma) da dolaze „iz nekog južnosrbijanskog sela oko Kraljeva“, nedavno je privukao pažnju javnosti i optužbama na račun predstavnika albanske manjine Nika Đeljošaja da je „srpski Kadirov“. Ta teza se poklapa s tezom saradnika na Fakultetu za crnogorski jezik i književnost dr Aleksandra Radomana koji je krajem 2020. u autorskom tekstu predstavio sopstvenu „tipologiju četništva“, gde je u posebne tipove četnika uvrstio GP URA, pojedine nevladine organizacije, pa čak i neke pripadnike manjinskih naroda.
Udarna pesnica belvederskog narativa ipak ostaje već pomenuti Nemanja Batrićević koji, uoči ustoličenja, u svojoj kolumni piše:
„Za nas koji ćemo 5. septembra biti na Cetinju, stvar je prosta. Toga dana na Cetinje dolazi neprijatelj.“
Dodatno ističe i kulturnu superiornost Crnogoraca u odnosu na večitu drugost:
„Organizatori svetosavskog spektakla odbijaju građanina Mićovića ustoličiti u arhitektonskom kiču od hrama u Podgorici. Toj ceremoniji i jeste mesto u objektu čija spoljašnjost tako jasno signalizira razliku između crnogorske i srpske kulture.“
Nadalje, u njegovom majskom govoru na Belvederu provejavao je i lokal-ekskluzivizam:
„Onaj pred kime Cetinje zatvara svoja vrata, ne može vladati Crnom Gorom.“
Postavlja se pitanje, zašto bi u Batrićevićevoj viziji Cetinje moralo biti važnije za savremenu Crnu Goru od bilo kog drugog crnogorskog grada, recimo Ulcinja, Bara, Herceg Novog, Rožaja, Berana ili Nikšića?
Nemanja Batrićević je takođe prepoznat u javnosti i kao neko ko kritikuje nedovoljnu nacionalnu homogenost unutar kadrovske strukture DPS-a:
„Čini mi se da su lokalni izbori održani u decembru pokazali da je ‘nervni sistem’ DPS-a preko mere decentralizovan. Što pod time mislim? Na Cetinju kandidati za odbornike s ponosom ističu da su bili na Belvederu, dok je u Mojkovcu nosilac liste učesnik litija. U Podgorici je gradonačelnik pokrenuo inicijativu za dodeljivanje zemljišta Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi, a na Žabljaku su njihovi odbornici podržali inicijativu gradnje hrama Crkve Srbije. Mislim da ne moram ići dalje od ovoga.“
Na ovaj način se poziva na nacionalističko getoiziranje crnogorskog identiteta, šaljući indirektne poruke da se Crnogorcima ne mogu smatrati oni koji su učestvovali u litijama ili su vernici SPC, što se savršeno nadovezuje na Đukanovićevo pitanje iz vremena protestnih litija, koje će se ispostaviti kao otkačeno od političke stvarnosti:
„Šta ćemo sa nas 43% Crnogoraca, koji ne učestvujemo u litijama?“, čime je želio poručiti da se ne može smatrati Crnogorcem onaj koji protestuje protiv Zakona o slobodi veroispovesti.
Batrićević iznosi i tezu koja je istovetna tezama srpskih nacionalista da su pravoslavne verske zajednice nacionalne institucije.
„No, bez obzira na njen trenutni status, CPC je nerazdvojivi dio nacionalnog bića svih nas i prema njoj se tako moramo i odnositi“, saopštava Batrićević, podsetivši nas neodoljivo na Andriju Mandića i njegovu tezu kako je SPC najvažnija nacionalna institucija srpskog naroda.
Postavlja se pitanje da li je, makar privatno, Batrićević kritikovao šefa DPS-a, nakon što je krstio unuka kod carigradskog patrijarha, umesto u „nerazdvojnom delu nacionalnog bića svih nas“. Jer znamo da javno nije.
Iz iste grupe jedan autor čak priznaje da se dešava ideološko pomeranje Crnogoraca ka desno i to objašnjava time da se „Crnogorci isključuju iz struktura vlasti zato što su Crnogorci. Zato što se sve više atakuje na crnogorski jezik, na intelektualce suvereniste, na CPC, prosto ljude vodi desno, jer smatraju da treba radikalnijim rešenjima odgovoriti na to. Međutim, to je defanzivni nacionalizam.“
Ova ideja i poruka suštinski daje legitimitet svakome ko se u prošlosti ili budućnosti (bude) osećao „ugroženim“ da posegne za nacionalizmom. A time se i njegova navodna defanzivnost razotkriva kao cinično namigivanje: agresija je neopravdana prema spolja, ali je prema unutra nužna.
Pomenuti krug ljudi je pokazivao svoje usklađeno delovanje i pre 30. avgusta, naročito pošto Milorad Popović nije prošao na izborima za akademika CANU, nakon čega su započeti sinhronizovani kolumnistički napadi na predsednika državne akademije Dragana Vukčevića.
Neki pojedinci iz ovog kruga su takođe članovi DANU, ali su izostale osude ili makar ograđivanje u odnosu na nacional-šovinističke tekstove njihovog kolege iz DANU Miodraga Draga Bajkovića, koje objavljuje opskurni portal Aktuelno.me.
Kreatori ovog narativa neretko pribjegavaju i tome da dešavanja koja im ne idu na ruku objasne navodnom zaverom stranih ambasada i zapadnih diplomata protiv Crne Gore. U više tekstova se kao antidržavni elementi označavaju predstavnici Evropske unije, SAD, Velike Britanije, što ovaj narativ čini komplementarnim s onim koji protežiraju srpski nacionalisti, koji za sve svoje nedaće i „antisrpsku zaveru“ jednako krive američku „duboku državu“ i zapadne ambasade. Kod oba nacionalizma je zajedničko to što nisu u stanju da priznaju da ih je porazila prezrena „druga strana“, pa se neuspesi uvek pravdaju nekakvim međunarodnim zaverama „centara moći“.
Mnogi elementi koji su danas prisutni u crnogorskom nacionalističkom narativu su se, pre 30. avgusta, mogli uglavnom naći samo u poslanicama i saopštenjima Crnogorske pravoslavne crkve, Crnogorske kulturne mreže ili DANU, ali se zbog njihove ograničene političke upotrebljivosti na njih gotovo niko nije osvrtao. Danas se u promovisanju ovog narativa ističe i nekadašnja „siva zona“ crnogorskih intelektualaca, aktivista i eksperata koji su do pada DPS-a bili uglavnom blagi kritičari režima, a nakon toga su javni diskurs počeli trovati krajnje radikalnim opservacijama i tezama, čineći desničarski i nacionalistički način javnog govora i obraćanja prihvatljivim. Tako je u javni diskurs, rutinski, ušlo pominjanje „krvave gozbe“, sukoba u Crnoj Gori, a zabrinuto preteća upozorenja o građanskom ratu pristizala su i iz predsedništva DPS-a.
„Očekujem da Abazović svaki put na Cetinju bude dočekan i ispraćen kao 9. maja“, napisao je još jedan saradnik FCJK Stefan Todorović, pozivajući (ne)svesno na verbalno i fizičko nasilje.
Takve poruke su ranije najčešće slali lideri Demokratskog fronta, preteći građanskim ratom i otkopavanjem oružja.
Ovaj narativ karakteriše prepoznatljiva i specifična terminologija, poput naziva „Crkva Srbije“ za Srpsku pravoslavnu crkvu. Pomenuti izraz se koristi namenski i očigledno je dogovoren i koordinisan na više nivoa, pa se najčešće tretira i kao znak prepoznavanja javnih poslenika koji rade na istoj i dogovorenoj političkoj agendi. Braća u nacionalizmu „s druge strane“ nadovezala su se na ovu diskreditujuću odrednicu. Nakon što je priznala kanonski status Makedonskoj pravoslavnoj crkvi, i samoj Vaseljenskoj patrijaršiji je u „prosrpskim“ političkim tabloidima nadeven naziv – Crkva Turske.
Obe strane krasi slična kreativnost u traženju nacionalnih heroja, najčešće isprintanih na majicama. Dok prvi najčešće koriste lik kvislinga Krsta Zrnova Popovića, drugi na isti način glorifikuju brojne četničke saradnike okupatora.
Kroz neke tekstove se indirektno legitimiše i ranija zloupotreba državnih resursa od strane DPS-a, za nacionalnu stvar, i nad njom se lamentira: „Gubitkom kontrole nad državnim resursima, suverenistički blok uglavnom je prinuđen na finansiranje iznutra – ili od onoga što partije ove orijentacije dobijaju iz budžeta države ili od strane crnogorskih biznismena i preduzetnika te crnogorske dijaspore.“
U nekim tekstovima se koriste i homofobne konstrukcije i komentari na račun fizičkog izgleda neistomišljenika. Tako svedočimo izrazima: „šaputanja iz ormara“ i „umesto da se autuje“, potom nazivanja ljudi „kudravim đilkošem“ i konstatacijom da je neko „stešnjen između volje za moći i nedostatkom konstitucije da istu nosi“.
Na sličan način je beogradski profesor Nikola Samardžić, u intervjuu na Gradskoj TV, iskazao jedno destilovano nacionalističko i rasističko čuđenje nad visinom crnogorskog premijera: „Ja ne mogu da verujem… Onoliki ljudi, Crnogorci, da ONO trpe.“
To pokazuje da je suština svakog nacionalizma mržnja prema drugačijem koja završi u opštem progonu svake drugosti.
Ovaj narativ se, bez ikakve reakcije iz medijskih udruženja ili institucija, distribuira putem medija iz iste medijske grupe ili s bliskim uređivačkim politikama. Nekada je bilo potrebno da se uvezu tabloidi iz Srbije da bi se vodile brutalne kampanje protiv neistomišljenika, a sada veliki broj medija rutinski i bez ikakve profesionalne i građanske odgovornosti objavljuju nepotpisana saopštenja navodnih grupa građana. Javnosti se, dakle, predstavljaju obraćanja čitavih tobožnjih grupa, bez ikakve bliže odrednice – personalne ili kolektivne, bez osnovne informacije ko je navedeno saopštenje i na koji način dostavio, dok se u skoro svim saopštenjima ove vrste furiozno poziva na nasilje i prizivaju se građanski sukobi. U tim saopštenjima se često koriste i izrazi koje koriste javni nosioci ovog narativa. Ta saopštenja obično služe i kao prvi vesnici najave protesta koje zatim distribuiraju političke partije, a sve po modelu Patriotskog skupa, s početka septembra 2020. godine („mi vas ne zovemo nego obaveštavamo, ali ako ste patriote, vi ćete doći!“).
Ono što zaprepaštava jeste ćutanje ogromnog dela građanske javnosti na nasilne i fašisoidne elemente, kao i tradicionalno selektivna briga i osuda verbalnih ili fizičkih akata nasilja motivisanih nacionalnom ili etničkom netrpeljivošću.
Osim radikalizacije političkih prilika, postoje i naizgled manje ozbiljne posledice, ali jednako nacionalističke, poput romantizovanja i idealizovanja sopstvene nacije i istorije, koje najčešće završava na ivici kulturšovinizma.
U tome naročito prednjači, u svojim tekstovima, crnogorski reditelj Danilo Marunović koji u jednoj od svojih kolumni poručuje:
„Biti Crnogorac danas znači spašavati i crnogorske i građanske vrednosti. Svi ostali narodi – da ste zdravo, osim izuzetnih pojedinaca, do ‘građanskog’ vam je stalo koliko do lanskog snega. Zvuči radikalno? Tako je.“
Marunoviću takođe nije strano indirektno isticanje superiornosti crnogorske kulture, opet s jakim zadahom orijentalizma:
„Crna Gora, zbilja tako osećam, nikada nije pripadala, osim geografski, prostoru Balkana. Sve te (dobre) Kusturičine filmove, obojene balkanskim koloritom, gledali smo kao na neke egzotične daleke prostore, a ne ‘domaće’ filmove. Naši su pogledi uvek bili negde preko mora, a naša se kultura s’ mora i oblikovala.“
Dok u jednoj kolumni crnogorski nacionalizam naziva izmišljotinom, u drugoj ushićeno, nacionalno svesno i elitistički zaključuje:
„Nema tog Crnogorca koji će ikada više dati šansu strankama koje nemaju jasno profilisan nacionalni predznak! (…) Dobro, podeliću i na podvrste Srbe u nekoj od budućih kolumni, ali sada samo da kažem da su mi favoriti oni kojima je količina Srpstva u prsima proporcionalna količini ličnih poraza i životnih neuspeha, pa im je Srpstvo opravdanje što im 300 € u državnoj instituciji, u koju ih je DPS zaposlio, traje do devetog u mesecu.“.
Pomenuti tekst, režiser Marunović, završava kalemljenjem crnogorskih antifašista i jednog kvislinga i to u istoj rečenici:
„Za Ljuba Čupića, za Krsta Popovića, za Savu Kovačevića. Za našu đecu i naše roditelje… Zbog nas samih!“
Kako smo dovde došli
Kako je Crna Gora došla od emancipatorskih obećanja 2006. do nacionalističkih strahova i laži 2022. godine? Nacionalizam se javlja usljed slabosti građanskog koncepta, odnosno kombinacije neiskrenosti i nesposobnosti državnih elita koje su iza njega navodno stajale nakon 2006. godine. Te elite su politički oportuno prisvojile emancipatorske ideje, a onda stvorile anticivilizacijski model privatne države, koji je građanski koncept sveo na floskule. Tako smo dobili ono što se zove građanizam – plodno tlo za nacionalizam i kulturšovinizam.
Državne elite su se odlučile za koncept nacionalnog ekskluziviteta, smanjujući osnov za zajedništvo u sklopu mogućeg zajedničkog identiteta, a sve s ciljem održavanja referendumske podele, pa samim tim i održavanja na vlasti, otvarajući prostor za dodatnu etnifikaciju manje brojnih naroda i njihovu homogenizaciju zbog straha od srpskog nacionalizma. Tako su svi ostali na gubitku – Crnogorci, Srbi, Bošnjaci, Albanci, Muslimani, Hrvati, Romi, a na dobitku nacionalne elite koje su svoje delovanje bazirale na političkim dilovima unutar labavog državnog okvira.
Crnogorski nacionalizam se počeo razvijati u sadašnji oblik onog momenta kada je crnogorski identitet prestao biti u potpunosti inkluzivan. Svest o tome nije bila sasvim iskristalisana, dok se nisu pojavila istraživanja javnog mnjenja koja su donela iznenađujuće nalaze. Tako je osnovna teza o Srbima kao jedinom „nacionalističkom“ kolektivitetu u Crnoj Gori pala u vodu kada je istraživanje iz 2020. pokazalo sledeće: 64,1% ispitanika smatra da bi Crnu Goru trebalo definisati kao građansku državu, njih 21,1% bi je definisalo kao državu crnogorskog naroda i drugih građana koji u njoj žive, 11,3% kao državu crnogorskog i srpskog naroda i drugih naroda koji u njoj žive, 2,4% kao državu srpskog naroda i drugih građana koji u njoj žive, a 1,1% nema stav prema ovom pitanju. Dakle, najveći procenat građana koji ne žele Crnu Goru kao građansku državu su oni s vizijom Crne Gore kao države, prevashodno, crnogorskog naroda. To značajno odudara od onoga što je bio dominantan i dugogodišnji utisak u javnosti, a koji je probao normirati predsednik Đukanović izjavama da je gotovo polovina građana Crne Gore „tako strasno radila protiv postojanja sopstvene države“, te da oni građani „koji su bili protiv nezavisnosti nemaju moralno pravo da traže saglasnost Crne Gore da budu njeni predstavnici“.
Na taj način, već pomenutoj getoizaciji crnogorskog identiteta, doprinosio je DPS sa svojim satelitima i naročito aktuelni predsednik države, odričući pravo celim političkim i etničkim grupacijama da se osećaju (i) kao Crnogorci. Podsećanja radi, na isti način je u dobroj meri getoiziran i srpski identitet u Crnoj Gori, gde je takođe postojao niz kriterijuma za pripadnost srpskom narodu: biti anti-NATO orijentisan, biti rusofil, biti pravoslavac i vernik SPC, dok su status „integralnog Srbina“ dekretom mogli dodeljivati samo „lideri autentičnih Srba“ iz Demokratskog fronta.
Ono što crnogorski nacionalisti ne razumeju ili ne žele da razumeju je da ekstremizovanjem identitetskih odrednica, najčešće kroz anticivilizacijsku ideju o zaokruživanju identiteta, samo štete tom istom identitetu koji je mnogo kompleksniji od proste binarne podele i koji je doživeo brojne obrte, naročito u poslednjih 100 godina.
Da se razumemo, ovi javni propagatori crnogorskog nacionalizma su posledica, a ne uzrok razgrađivanja crnogorske građanske supstance i nisu ništa drugo do politički instrumentalizovani pojedinci, koji su usled slabosti ili nezainteresovanosti političkih elita za ova pitanja uspeli da se nametnu kao tobožnje intelektualne perjanice novog narativa.
Je li ostao ko da se za mene pobuni
Iako se crnogorski i srpski nacionalizam, po gabaritima svog istorijskog i savremenog delovanja, ne mogu porediti, da se primetiti da crnogorski nacionalizam ide utabanim stazama svog starijeg brata – srpskog nacionalizma, često ga imitirajući. I to se dešava pošto DPS nije želio da se bavi demokratizacijom – jer se nacionalistička Crna Gora „branila“ od Srba, a demokratska bi se morala braniti od kriminalaca.
Međutim, ta stranputica krije dve ključne istine. Prva je da ne postoji nacionalni kolektivitet u Crnoj Gori koji se ne oseća ugroženim, i to je tako godinama. To ipak ne daje za pravo bilo kom od tih kolektiviteta da se nacionalistički i šovinistički ponašaju. Druga istina je da ni nacionalni Crnogorci, ni nacionalni Srbi u Crnoj Gori nisu ugroženi (samo) zbog sopstvenog identiteta, već prevashodno zbog svoje političke nepodobnosti. I tako iznova dolazimo do onoga na šta se godinama upozoravalo – tamo gde ne postoji princip i ne postoji vladavina prava, bezbedne su samo privremeno privilegovane grupe, jer ne postoje institucije, oslobođene od političkog uticaja, koje bi štitile svakog pojedinca, bez obzira na njegovu pripadnost.
Kako je taj princip izgledao, ali u brutalnijoj formi, najbolje je opisao njemački pastor Martin Nimeler u svojoj pesmi:
„Prvo su došli po komuniste, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio komunista. Zatim su došli po Jevreje, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio Jevrejin. Zatim su došli po katolike, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio katolik. Zatim su došli po mene, a tada više nikoga nije bilo da se pobuni.“
BONUS VIDEO Dramatični momenti sa Cetinja
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar