„Dodik je pre ruski nego srpski igrač“: Balkan je već dugo drugi Putinov front u Evropi

Ugledni američki think tank The Center for European Policy Analysis (CEPA) objavio je analizu pod naslovom "Bosna: Drugi front Moskve u Evropi", koju je napisao Stiven Blank, viši saradnik Foreign Policy Research Institute.

Analiza, koju prenosi Klix.ba se fokusira na destabilizirajuću ulogu Rusije na Balkanu, posebno kroz podršku Miloradu Dodiku i njegovim secesionističkim ambicijama u Bosni i Hercegovini, te upozorava da bi ignorisanje ovih pretnji moglo imati ozbiljne posledice po sigurnost Evrope i međunarodni poredak.

U nastavku donosimo prevod analize u celosti.

Prema britanskoj obaveštajnoj službi i ministru spoljnih poslova Ujedinjenog Kraljevstva Dejvidu Lemiju, Vladimir Putin želi da Zapadni Balkan postane njegovo „novo igralište“. Ovo predstavlja zakasnelo priznanje nečega što se dešava godinama. Celi region Balkana već dugo je Putinovo igralište, odnosno drugi front u Evropi.

Moskva vodi neumoljivu kampanju destabilizacije Moldavije, uživa znatan uticaj u Bugarskoj i otkriveno je da pokušava potkopati izbore u Rumuniji.

Glavni saveznik Moskve u Bosni je predsednik entiteta Republika Srpska Milorad Dodik, čovek koji toliko želi naglasiti svoju povezanost s Putinom da mu je 2023. godine dodelio visoko odlikovanje. Krajem 1990-ih i početkom 2000-ih, Dodikova politička karijera bila je obeležena nastojanjima da se Republika Srpska uskladi sa zapadnim demokratskim vrednostima i institucijama.

Godine 1998. pojavio se kao reformski lider u Republici Srpskoj, zadobivši podršku Zapada zbog svojih umerenih stavova. Bio je priznat jer je priznao genocid koji je vojska bosanskih Srba počinila u Srebrenici 1995. i zbog protivljenja ratnim nacionalistima.

Takav pristup doneo mu je podršku Sjedinjenih Američkih Država i Evrope, što je dovelo do njegovog imenovanja za premijera Republike Srpske. Međutim, nakon gubitka vlasti 2001. godine, Dodik se na političku scenu vraća 2006. s izrazito nacionalističkom i proruskom agendom.

Iako se Dodik pokazao kao politički oportunista, njegovo radikalizovanje i bliska povezanost s Kremljom ukorenjeni su u dva spoljna događaja: priznanje secesije Kosova na Zapadu 2008. godine i nastojanja Sarajeva i mnogih zapadnih zemalja da centralizuju Bosnu na način koji nije izričito predviđen Dejtonskim mirovnim sporazumom iz 1996.

Za Dodika i mnoge Srbe, kako u Bosni, tako i u Srbiji, širenje ovlašćenja Sarajeva nakon priznanja Kosova nadilazilo je i duh i slovo Dejtona, koji je postratnu Bosnu održao na okupu obećanjem da će sačuvati ravnotežu između tri konstitutivna naroda. Oni su uspostavljanje državnih institucija, poput jedinstvene vojne komande i Granične službe BiH, koje su formirane odlukama visokog predstavnika kroz tzv. „bonska ovlašćenja“, smatrali nadređenim dvama entitetima – Republici Srpskoj i Federaciji BiH.

Bonska ovlašćenja, koja nisu pomenuta u tekstu Dejtona, dale su visokom predstavniku mogućnost da nameće zakone i smjenjuje zvaničnike bez saglasnosti svih konstitutivnih naroda BiH, što mnogi bosanski Srbi smatraju suprotnim samoj suštini Dejtona.

Upravo u tom kontekstu, Kremlj ohrabruje Dodika da se suprotstavlja „antidejtonskim“ potezima Sarajeva i visokog predstavnika tako što pojačava pretnje secesijom, povlači se iz državnih institucija koje su formirane „izvan Dejtona“ i odbacuje bonske ovlasti visokog predstavnika. Zbog svog impulsivnog ponašanja i opasne retorike, te s obzirom na mali broj partnera i saveznika, Dodik je gotovo potpuno zavisan o Moskvi.

U februaru je državni sud osudio Dodika na zatvorsku kaznu zbog ignorisanja odluka visokog predstavnika, čime je izazvao najveću krizu u Bosni od rata, krizu koja bi mogla destabilizovati čitav region.

Dodik ruski, a ne srpski igrač?

Kremaljsko ohrabrivanje svog posrednika Dodika ne dolazi u gorem trenutku za predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji često ističe da Srbija „poštuje teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine i integritet Republike Srpske unutar BiH“.

Činjenica da je Dodik baš sada odlučio delovati pobija pojednostavljenu tezu da je on Vučićev čovek u BiH. Vlada Srbije je pod ogromnim domaćim pritiskom zbog velikih protesta izazvanih verovatnom korupcijom i aljkavostima tokom izgradnje kineskog infrastrukturnog projekta, usled kojih se urušila nadstrešnica železničke stanice u drugom najvećem gradu Srbije, pri čemu je poginulo 15 osoba.

Štaviše, iako se navodi da je Vučić privatno pozdravio američke sankcije krajem Bajdenove administracije s ciljem izbacivanja ruskog Gazpromnjefta iz vlasništva nad srpskom naftnom kompanijom NIS, Moskva je odbila da prepusti kontrolu i deluje kao da je spremna žrtvovati srpsku ekonomiju, s obzirom na to da strane banke počinju povlačiti saradnju s NIS-om.

Vučić, vešt političar koji veliki deo svoje domaće legitimnosti zasniva na ekonomskom razvoju Srbije, teško da bi podsticao Dodika da preduzme tako rizične poteze baš u trenutku kada mu se tlo izmiče pod nogama.

Ova nadolazeća ekonomska kriza ima koren u zavisnosti Srbije od ruske energije i prodaji većinskog udela u NIS-u Gazpromnjeftu 2008. godine pre nego što je Vučić došao na vlast.

Dodikovo ponašanje nosi sve oznake ruskog uticaja. Dana 1. aprila otputovao je u Moskvu kako bi se sastao s Putinom, gde je izjavio da je Moskva ne samo garant Dejtona, već da će Rusija zagovarati ukidanje međunarodnih institucija u BiH, posebno Ureda visokog predstavnika.

Dodik, kako se čini, lobira i kod Trampove administracije da ukine njegovu zabranu ulaska, očigledno verujući da bi njihovi pokušaji približavanja Moskvi mogli dovesti do toga da Putinu daju alat kojim bi dodatno destabilizovao Bosnu.

U tom kontekstu, Trampova administracija bi umesto toga trebalo jasno da stavi do znanja Moskvi da se bilo kakvo rešenje rata u Ukrajini i ozbiljan ponovni angažman sa Sjedinjenim Američkim Državama mora pratiti obuzdavanjem Dodika i konstruktivnom ulogom Rusije u usklađivanju BiH sa slovom i duhom Dejtona. Balkan je previše važan za evropsku sigurnost, a možda i za međunarodni poredak, da bi SAD jednostavno pristale na ruske igre na ovom „drugom frontu“, bez da dobiju odgovarajuću korist zauzvrat.

Dogovor o Ukrajini koji zanemari Bosnu i Balkan rezultirao bi time da Putin zadrži sve dosadašnje dobitke, te nastavi i podstakne novu nestabilnost širom Balkana.

NATO i njegova misija EUFOR-a u BiH dali su do znanja da su spremni sprečiti destabilizaciju zemlje. A ukoliko bi Dodik izazvao i Zapad i Vučića proglašenjem nezavisnosti RS-a, oni bi nesumnjivo reagovali i obnovili dejtonski okvir koji odgovara legitimnim interesima sva tri konstitutivna naroda.

To bi Vučiću omogućilo da se barem delimično oslobodi ruskog zagrljaja i lažnih nastojanja Moskve da se predstavi kao prijatelj srpskog naroda.

Drugim rečima, ukoliko bi Dodik realizovao svoje pretnje, ova kriza, kao i mnoge druge, mogla bi predstavljati ne samo izazov, nego i priliku, a takva prilika ne bi smela biti propuštena, zaključuje se u analizi CEPA-e.