0
U razornoj seriji zemljotresa koji su pogodili Tursku i Siriju stradalo je najmanje 11.000 ljudi. Epicentri udara su delovi azijske teritorije u kojima gotovo da nema stranih državljana i koje pretežno naseljavaju Kurdi i domaće stanovništvo. Ipak, podrhtavanje tla je osetila čitava Turska, pa tako i delovi poput Antalije u kojoj živi radi veliki broj građana sa naših prostora. Među njima su i Violeta Brdar, profesor engleskog jezika i Blaženka Kenjić, koja radi kao frilenser. Njih dve za "Novu" svedoče o tome kako su izgledali prvi trenuci smrtonosnog zemljotresa koji je razorio Tursku.
Violetu Brdar je tačno u 4:17 u ponedeljak probudilo podrhtavanje u kuhinji.
„Suđe je počelo da zvecka. Dugo je treskalo, ali sam odlučila da ostanem u krevetu. Pomislila sam da ću, ako počnu da padaju stvari ustati i pobeći napolje. To se nije dogodilo i nakon nekoliko minuta proverila sam alert – alarm koji reaguje na prve znake zemljotresa da vidim gde je bio. Kada sam videla jačinu, znala sam da će biti svega“, rekla je Brdar.
Dodaje da je osetila i onaj koji je usledio oko dva popodne.
„Baš sam s nekim pričala, rekoh evo ga opet. Učinilo mi se da je oko pet minuta trajalo. Nikako da prođe. Muka mi je bilo od ljuljanja. Još sam ja živim na donjim spratovima, mogu da zamislim kako je bilo onima na višim spratovima“, kazala je Brdar koja živi i radi u Alanji.
Ipak, kaže da se ne plaši, ali da je spremna za svaki scenario.
„Nemam strah od zemljotresa, ali da sam spremna, jesam. Spavam u trenerci, i torba mi je spremna. Na prvom sam spratu pa se nadam da ću uspeti da brzo izađem ispred ako zatreba“, dodala je profesorka engleskog.
Sa druge strane, za Blaženku Kenjić koja radi u Antaliji zemljotresi predstavljaju nepremostiv strah. Naime, ona je u živela u Istanbulu 2019. godine – kada je ovaj grad razrušio zemljotres jačine 5,8 stepeni po Rihteru. Od tada je uznemiri svako, pa i najmanje podrhtavanje tla. Zbog toga nije bila sigurna da li umišlja ili tlo zaista podrhtava.
„Kako sada živim u kući koja liči na drvenu kolibicu i stalno se trese zbog čega nikada nisam sigurna da li se dešava zemljotres ili radi veš mašina ili tako nešto. Osim toga, imam veliki strah od podrhtavanja jer sam preživela razorni i zemljotres. Bukvalno, nekada sanjam zemljotrese i zbog toga nisam sigurna da li umišljam ili se potres zaista dešava“, kazala je Kenjić.
Ipak, kako kaže, njeni prijatelji iz Alanje su potres osetili. Iako se možda svi ne sećaju tog prvog trenutka na isti način ili ne znaju šta su tačno osetili, jedno je sigurno – sada svi kao jedan osećaju potrebu da pobegnu onima koji su izgubili sve.
„Primetila sam da u lokalnim marketima ljudi bukvalno zgrću ćebad i toplu odeću. Svi to masovno kupuju i odnose na punktove na kojima se prikuplja pomoć za ugrožena područja. Takođe, avio-kopmpanije poput Turkiš erlajnsa sada prodaju karte po ceni od karte po 100 lira (600 dinara), neke kompanije su uvele i besplatne letove za sve one koji žele da idu u pogođena područja da pomognu u potrazi za preživelima ili one koji su ostali bez svega i žele da odu u bezbedne delove zemlje. Uz to, hoteli nude besplatni smeštaj. Gotovo svaki hotel je ostavio pet do 10 soba za porodice koje su izgubile sve“, kazala je Kenjić.
Kenjić kaže da je ovakav scenario donekle bio i očekivan, jer postoji karta koja pokazuje kako se zemljotresi kreću turskom. Ona prognozira da razorne zemljotrese na svakih deset godina i oni se kreću od istoka ka zapadu. Pored ove postoji još jedna mapa karta Turske podeljena po zonama – crvena zona su ona područja na kojima su mogući najjači potresi, žuta – srednje jačine i bela -ona u kojima se skoro nikako ne dešavaju.
Baš tu mapu je Kenjić gledala kada je odlučila da se iseli iz Istanbula, u kom je svakodnevno strahovala od potresa.
„U Istanbulu se na svake dve nedelje dešava zemljotres. Zbog toga sam imala specijalnu torbu u kojoj se nalazila kaciga, konzerve, voda, hrana, dokumenti i novac u kešu. U Istanbulu su svi na to pripremljeni, bukvalno imaju aplikacije koje prate zemljotrese u celom svetu i onda one zapravo dižu samo još veću paranoju kod ljudi. Budite se noću mislite da je zemljotres“, ispričala je Kenjić.
Ipak, jedna uzbuna nije „bila lažna“ i nje se dobro seća.
„Tog letnjeg dana sam bila na poslu i nisam bila sigurna šta se dešava. Čula sam čudan zvuk i mislila da su građavenski radovi. Ubrzo sam shvatila da nisu i istrčala napolje. Svi su bili uznemireni. Tada sam odlučila da kupim ćebe i prenoćila u parku. Pored mene su bile čitave porodice koje su isto spavale tako“, kazala je Kenjić.
Taj događaj je na nju ostavio trajne posledice.
Pročitajte još:
„Psihički se nisam oporavila, kao da imam posleratni sindrom. Ako ima i najmanju vrtoglavicu ja mislim da je zemljotres, ako se malo nešto pomera u stanu, pogotovo kada sam živela u neboderu u Istanbulu. Sanjam, plačem po kući i sada se trudim da ne gledam takve videe“, rekla je Kenjić.
Kako nam je ispričala Blaženka Kenjić, građani Turske budući da se često suočavaju sa zemljotresima, uvek su i spremni na njih. Naime, jednom godišnje se organizuje trening za zemljotres. To izgleda tako što građanima stigne poruka i oni moraju da se ponašaju kao da se potres zaista upravo dešava. Svi moraju da istrče iz domova u najkraćem mogućem roku i sa sobom ponesu ono što im je neophodno da prežive.
BONUS VIDEO Spašavanje dečaka iz Sirije
