0
Pre deset godina mladi prodavac voća Muhamed Buazizi zapalio se ispred gradske skupštine u svom rodnom gradu u Tunisu u znak protesta protiv lokalnih policijskih zvaničnika koji su mu zaplenili kolica i voće. Šokantni čin 26-godišnjaka potresao je njegovu domovinu gde su stotine hiljada ljudi koje su policajci i zvaničnici dugo ponižavali, konačno našli snage da podignu svoj glas.
Pročitajte još:
Tokom 18 dana, od Buazizijevog spaljivanja 17. decembra 2010. do njegove smrti 4. januara, Tunis je bio poprište najdramatičnijih društvenih nereda u poslednjih više decenija, primoravši diktatora Zinea al Abidina Bena da podnese ostavku. Štaviše, protesti u ovoj malenoj zemlji izazvali su revolt širom severne Afrike i Bslikog istoka a smrt malog prodavca voća postala je simbol kolektivnog besa koji je definisao jednu eru.
Protest su brzo postali revolucije. Diktature u Egiptu, Jemenu, Libiji i Siriji koje su dugo vremena počele su da se urušavaju i činilo se da samoopredeljenje više nije van domašaja.
Arapsko proleće
Pokret koji je postao poznat kao Arapsko proleće šokirao je i uzdrmao region i diktatore na vlasti. Najviše ih je poremetila činjenica da su demonstranti mogli brzo da se organizuju, uz pomoć mobilnih telefona i aplkacija, što je naročito bilo vidljivo u Egiptu i Libiji a kasnije Siriji gde su građani decenijama živeli u siromaštvu sa korumpranom elitom i gde mladi gotovo da nisu imali nikakvih mogućnosti pa su samim tim verovali da nemaju ništa ni da izgube protestima.
Do sredine januara. Ben Ali je pobegao iz Tunisa u Saudijsku Arabiju dok su demonstranti u Egiptu zbacili Hosnija Mubaraka, posle četiri decenije vlasti. Libija, gde je Muamer Gadafi vladao decenijama takođe je bila uzdrmana kao i Sirija gde je Hafez al Asad ovlašćenja predao sinu Bašaru koji je i dan danas u problemu.
Isti šablon vladanja
Sva četiri režima pratila su isti šablon – institucije i ustav krili su u čijim rukama je vlast: porodice, partije, vojske. Sa njihovim rušenjem, alarm se oglasio i u Saudijskoj Arabiji i Iranu koji su se uplašili gneva sopstvenog naroda, piše Gardijan.
U roku od nekoliko nedelja administracija Baraka Obame prestala je da podržava Mubaraka. Amerikanci su podržali i proteste u Siriji i Libiji koji su, u slučaju Libije, prerasli u širi vlast gde su Francuska, Britanija i Danska podržale protivnike Garafijevog režima.
Do kraja te godine, Sirija je utonula u rat sa Asadovom milicijom koja je napadala demonstrante i opoziciju. Asad je i danas na vlasti sa Rusijom, Iranom i Turskom koji mu čuvaju leđa posle sukoba koji je uništio zemlju i naterao hiljade da pobegnu preko granice.
Egipat je možda zbacio Mubaraka samo da bi ga zamenio prvo islamističkim predsednikom Mohamedom Morsijem da bi potom uz pomoć vojnog puča na vlast stigao Abdel Fatah al-Sisi koji je ponovo vratio ovlašćenja bezbednosnim snagama i ugušio gotovo u potpunosti civilni život.
I u Siriji i u Egiptu disidenti koji su cvetali prvih meseci pobune bili su rutinski uništeni i zatvoreni. Sirija, posle godina rata i represije, sada uopšte ne deluje kao da ima snage za bilo kakav protest.
Iz sveta i regiona čitajte i:
„Još se borimo“
Nensi Okali, egipatski humanitaras i doktorant Oksforda, koja je godinama u egzilzu zbog optužbi za terorizam jer je bila direktor organizacije za ljudska prava Fridom haus, kaže da je i pored svega što se desilo, Arapsko proleće vredelo.
„Izvojevali smo neke male pobede i još uvek se borimo. Ali, što duže stvari ostanu ovakve, to će sve teže biti spasiti zemlju. Zarad ljudskih prava i demokratije ne smemo da se oslonimo samo na političke lidere da promene stvari. Potrebna nam je snaga i drugačiji pristupi. Tako nastaju prave promene“, rekla je ona.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
