0
Mirovna aktivistkinja, novinarka i nekadašnja političarka Aida Ćorović je u razgovoru za Klix.ba govorila o mračnim stranama društva u kojem živimo, pasivizaciji institucija u službi vlasti i presudi kojom je kriva za gađanje murala ratnog zločinca Ratka Mladića.
Osuđena je na novčanu kaznu od 100.000 dinara (oko 1.676 KM) zbog toga što je mural ratnog zločinca u Beogradu gađala jajima. Društvo je u velikoj meri osudilo ovakvu kaznu, ali Ćorović je hrabro planirala da ode u zatvor, kao zamenu za plaćanje novčane kazne. Tražila je privremeno odlaganje kazne zbog poslovnih obaveza i zdravstvenih problema, ali njeni prijatelji i aktivisti iz Udruženja Krokodil i Feminističke Antifašističke Mreže u međuvremenu su, za nekoliko sati, sakupili sav potreban novac za otkup kazne, prenosi Klix.ba.
„Moje prijateljice i saborkinje iz FAM-a i prijateljice i prijatelji iz Krokodila su, srećom, bili razumniji i racionalniji od mene. Shvatili su da će me moja tvrdoglava rešenost da držim reč i budem dosledna svojoj borbi, ovoga puta koštati mnogo više nego što sam mogla da pretpostavim. Naime, neki od tih ljudi su se podrobno raspitali i dobili bezbednosne informacije koje su pokazivale da je stanje u zatvoru Padinska skela veoma loše, što je pokazao i slučaj jednog od zatvorenika, koji je brutalno silovan I prebijen na smrt. Taj slučaj se desio još početkom februara, a javnost Srbije je za ovaj užasni slučaj saznala pre dva dana. Vođeni tim saznanjima, moji prijatelji i prijateljice su se okupili i doneli odluku da pokrenu solidarnu akciju prikupljanja novca, a da me ništa nisu pitali. Bez mog znanja su otkupili moju slobodu i ja sam im neizmerno zahvalna na tome. Kada sam u nedelju uveče obaveštena da je pokrenuta ta akcija, ja sam mislila da će biti potrebni dani da se novac skupi, ali, kada sam u ponedeljak u podne otišla na sastanak u Krokodil, na kome su mi predočeni svi bezbednosni aspekti odlaska u Padinsku skelu, rečeno mi je da je samo za par sati duplirana neophodna suma novca. Do danas, sakupljeno je više od pola miliona dinara, što je neverovatan uspeh i što mi je pokazalo da brojni ljudi, a veliki broj među njima su oni koje ne poznajem, prepoznaju moju posvećenost onome što radim i za šta se zalažem“, kazala je Ćorović.
Objašnjava da je nije bilo strah odlaska u zatvor, ali da su njeni prijatelji procenili da to nije dobra ideja, pogotovo kada se uzme u obzir historija lošeg ponašanja institucija Srbije prema neistomišljenicima aktuelne vlasti, političarima i novinarima.
U Srbiji premlaćivanje, otmica i ubijanje neistomišljenika nije nepoznanica, a s obzirom na brojne pretnje koje je dobijala na društvenim mrežama, Ćorović verovatno ne bi bila sigurna u zatvoru. Isprva toga nije bila svesna.
„Zaista sam iskrena kada kažem da me nije bilo strah. Naprotiv, ljudi su bili pomalo i začuđeni zašto sam čudili tako mirna. Nekako sam bila pomirena s tim, ja sam prihvatila činjenicu da ću otići u zatvor u zatvor, pre svega, zato što stojim iza svoje odluke da gađam mural posvećen čoveku koji je pravosnažno osuđen za najteže ratne zločine nakon Drugog svetskog rata. Priznajem, međutim, da sam u određenoj meri celu priču idealizovala, pokušavajući da verujem da postoji bar neki minimalni nivo institucionalne bezbednosti. Ono što nisam odmah mogla da shvatim jeste činjenica da je ovaj režim i njegov ključni čovek, Aleksandar Vučić, uspeo da uništi sve i da se njihovi otrovni pipci pružaju i do zatvorskih ustanova“, kazala je.
Priča nam kako njen progon nikada ne prestaje sa medija bliskih Aleksandru Vučiću: „To je sada već postalo lična osveta Aleksandra Vučića, on kaže da se čitav život bori protiv onoga što ja predstavljam. Za mene je to dobro, jer ja zaista jesam na suprotnoj strani. On je kriminalac, ja nisam. To su različiti svetovi“.
„Već uvelike stvoreni javni animozitet u odnosu na mene i moj rad, pogoršao se poslednjih desetak dana, nakon što sam u Dubrovniku, na festivalu Rebedu, koji okuplja antifaštiste i mirovne aktiviste/kinje iz regiona, govorila o povezanosti Vučićevog režima sa srpskim i regionalnim podzemljem. Na jednom od panela, na kome smo govorile moja prijateljica Ana Hediš Lalić, novinarka iz Novog Sada i aktuelna predsednica Nezavisnog društva novinara Vojvodine, smo bile jasne u stavu da je Vučićev režim kriminalan, ali i sve bliži neofašističkom vrednosnom sistemu. Od tada do danas, bukvalno traje medijski linč i svakodnevno se u svim medijima pod kontrolom režima, mogu čuti gnusne laži koje za cilj imaju poziv na na fizički linč“, poručila je Ćorović.
Trenutni većinski stavovi u Srbiji povodom ratnih dešavanja 90-ih zvuče kao sumrak civilizacije, međutim Ćorović objašnjava da su slični problemi u društvu prisutni oduvek i da nismo mi na Balkanu izmislili veličanje naših mračnih strana.
„Nama se, a posebno vama mladima, zbog društvene i vrednosne devastacije, koje traju poslednjih 30 godina, čini kao da su ti problemi novi, ali to nije tačno. Mnogo ljudi oko mene govore da nikada nije bilo gore, da živimo apokaliptično vreme, ali ljudi zaboravljaju da je sasvim sigurno, takva vrsta bespomoćnosti i osećanja da je čovečanstvo na izdisaju, bila dominantno osećanje nakon oba velika svjetska rata. Istorija ljudskog roda je priča o zločinima među ljudima, to je večita borba između dobra i zla i ništa novo pod kapom nebeskom se nije desilo nama što se nije desilo i drugim ljudima“, poručuje Ćorović. Ali, dodaje ona, ljudski rod uči upravo kroz teške lekcije i kroz užasna vremena.
Razloge za nemogućnost pomirenja naroda i neprihvatanje zločina, koji su se dogodili, vidi u tome što nam kao pojedincima nedostaje rada na traumama. Kaže, društvo zavisi od pojedinca, a svaka promena mora početi u nama.
„Prosto, nagomilane traume koje se nisu rješavale nego su se gurale pod tepih dugo godina, čak i vekova, neminovno vode do trenutka kada nakupljene traume svom snagom eksplodiraju i onda se desi ono što se nama desilo 90-ih. Ključno je da razumemo da kada se pojedinac ili narod predugo ‘krčka’ u ulozi žrtve, kada za sve svoje inhibicije i neuspehe krivi druge, u jednom trenutku taj osjećaj frustriranosti preraste u osvetnički bes i taj pojedinac ili narod, suštinski, izgubi pamet, desi mu se potpuno pomračenje uma. To se upravo desilo Srbima krajem 80-ih. Vekovima naslagane traume koje je taj narod, de fakto, doživljavao, često bio desetkovan i ostajao bez svojih najboljih ljudi, sve te užasne i nagomilane traume na kojima niko niti je umeo, a nije ni želeo da radi, su se samo prelile, dugo potiskivani strahovi i osećaj bezvrednosti je eskalirao i Srbi su od istinski herojskog naroda, postali zločinci i ubice dojučerašnje braće. Nažalost, ono što većina ljudi ne shvata i ne razume, jeste činjenica da iza svake agresije i destrukcije, stoji ogromna slabost, koja je u obrnutoj srazmeri sa nivoom zločina koji se čine“, rekla je.
Ćorović ističe da je najgora vrsta slabosti upravo agresivnost uzrokovana nemogućnosti zalečenja traume, a što veruje da bi se moglo desiti i Bošnjacima ukoliko ne budu radili na sebi.
„Kao Bošnjakinja sebi dajem za pravo da kažem da će se isti, strašni preokret desiti i Bošnjacima ako se i dalje i grozničavo budu držali osećaja da su žrtve nakon onoga što im se desilo 90-ih. Niko ne spori da su stradanja Bošnjaka bila ogromna i užasna, ali to nikako ne sme biti opravdanje za nerad na sebi, za stalno upiranje prsta i traženje krivca za sopstvene neuspehe i greške. Bošnjaci moraju raditi na dekonstrukciji trauma da im se ne bi desilo da za 50 ili 80 godina postanu dželati i krenu oni da ubijaju nekog drugog zarad osvete“, poručila je.
Pitali smo je kako svi možemo raditi na traumi, kako ne bi isplivale one mračne stvari, koje imamo u sebi.
„Samo rad, lični rad. Nama je svima na ovim prostorima potrebna psihoterapija, poslednjih 35 godina su samo donele nove naslage trauma. Ljudi se tuširaju spolja, peru svoja tela vrlo revnosno, ali malom broju ljudi pada na pamet da tušira svoj um i svoje emocije. Mislim da je došao trenutak da shvatimo da sva rešenja leže u nama samima, da treba što pre krenuti da svako od nas čisti to mentalno i emocionalno smeće iz sebe“, kazala je ona.
Većina ljudi je sklona da problem vidi u drugima i u okruženju, dodaje Ćorović, a nema ništa pogrešnije od toga jer rešenja nisu negde van nas, rešenja su isključivo u nama.
„Što više ljudi bude radilo na sebi, to će i društvo da postane kvalitetnije. Kao što sam već rekla – ne može društvo loših pojedinaca da bude dobro društvo, a mi smo, definitivno, loši pojedinci – nezreli, primitivni i kao da se nalazimo na dnu bunara. Kad počne više ljudi da radi na sebi, onda će i na kolektivnom nivou da dođe do razrešenja“, poruka je aktivistice.
Osvrnule smo se i na srpsko pravosuđe i činjenicu da su prilično efikasni kada je reč o političkom predmetu, a da pojedini pravdu čekaju i deceniju.
„Kriminalci se štite. Imali smo slučaj Milana Radoičića, koji je jedan od najopskurnijih kriminalaca i jedan od ljudi s kojima Aleksandar Vučić vrlo blisko sarađuje. Tu se ogroman novac okreće. Direktnom krivicom Radojičića je ubijeno četvoro-petoro Srba, a on je promptno pušten, ali zato ja treba da idem u zatvor na dva meseca zbog gađanja murala jajima. Pasivizacija pravosuđa je, kao i pasivizacija drugih institucija, jedan od osnovnih alata vlasti da sprovodi autoritarnu moć. Upravo se to dogodilo i srbijanskom pravosuđu.
Pasivizacija pravosuđa je, kao i pasivizacija drugih institucija, jedan od osnovnih alata vlasti da sačuva moć. Upravo se to dogodilo i srpskom pravosuđu.
Pročitajte još...
„Pravosuđe je unišeno, ljudi u pravosuđu su, uglavnom, potkupljeni, zaplašeni i potpuno pasivizirani i to je jedna od prvih intervencija koja je morala da se izvrši, da bi se obezbedili prerogativi autoritarni vlasti. A ako pravosuđa nema, onda ne postoji nijedan način da vlast bude dobra jer pravosuđe treba biti nezavistan stub koji kontroliše i politiku“, kazala je Ćorović.
Na kraju se osvrnula i na to kako su priredili njenu presudu, navodeći kako su stručnjaci i pravnici, koji su je pogledali, kazali da će ući u knjige kao školski primer kako ne treba.
„Ceo taj proces je sraman, sudinica nije pozvala ni svedoke, ništa. Na Apelacionom sudu, sudija koji je doneo presudu, napisao je rešenje koje bi bilo sramota da potpiše neki klinac iz osnovne škole i to je baš pravna sramota. Moji prijatelji koji su pravni eksperti su rekli da će taj slučaj da uđe u literaturu kako ne treba da se radi“, navela je ona.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
