0
Strah je odavno nestao, a zamenili su ga bunt i revolt. Ovo je priča iz Vrbasa. Priča o ljudima koji samo žele normalnu državu koje se neće stideti njihova deca. Priča o mestu koje je proteste organizuje duboko zagledan u primer Beograda i Novog Sada, a koje kao da je zaboravljeno od Beograđana i Novosađana. Mesto gde nema medija, ali gde je velika "glad" za promenama.
Na 130 km od Beograda i svega 45 kilometara od Novog Sada treću nedelju za redom meštani Vrbasa šetaju u borbi protiv nasilja. U mestu koje punih 10 godina živi u tami bez ijednog medija, pod jakim pritiscima vlasti, grupa najhrabrijih stanovnika Vrbasa šeta za svoju decu. Rekli su nam da su mislili da su usamljeni i ludi, ali da čim su se osvrnuli oko sebe videli su ljude koji isto misle – iste one ljude koji su počeli da otvaraju pluća slobode, zbog čega se lakše diše.
Vrbas, mesto koje prema poslednjim rezultatima popisa ima 37.000 stanovnika nalazi se na svega 130 kilometara od glavnog grada.
Distanca koja je u isto vreme i daleko i blizu. Izgleda kao da je daleko budući da je meštani glavnog grada kao da ne mogu da vide kako bi trebalo da izgleda glavna ulica u jednom gradu: zelenilo, parkovi, klupe, miran život u kojem i temperature od 37 stepeni „padnu“ malo lakše nego u betonski okovanom Beogradu. Tako je Vrbasu.
To drveće daje i mirnoću i neophodan vazduh za svakog od 37.000 meštana, koji su radoznalo pričali sa našom ekipom jer u Vrbas odavno niko od medija ne dolazi. Možda je bolje reći, mediji u ovom mestu odavno ne stanuju.
Punih 10 godina u mestu na svega 45 kilometara od Novog Sada vlada medijski mrak, sednice Skupštine se ne prenose, a informacije se prenose od „usta do usta“. Kako nam kažu, tako su i čuli za proteste „Srbija protiv nasilja“. Informacije su dobijali na slobodnim medijima, a onda su oni te informacije dalje prenosili komšijama, prijateljima, rodbini.
„Vrbas je počeo da otvara pluća, ali nismo u potpunosti prodisali“
Beograd bi mogao da od Vrbasa nauči lekciju sa zelenilom u centru mesta, ali je Vrbas od Beograda svoju lekciju savladao još pre nekoliko nedelja. Naučio je kako da se organizuju protesti, kako da se pokrenu građani i konačno kako da malo mesto u srcu Vojvodine pobedi strah i prodiše. Mesto gde su počeli i ljudi iz javnog sektora da šetaju, gde se više ne šapuće o protestima i gde se sada iz nedelje u nedelju priprema naredni protest. Vrbas je naučio lekciju iz Beograda. Sada ostaje da Beograd nauči nešto iz Vrbasa.
Do sada su održana dva protesta u Vrbasu, a u subotu 15. jula biće održan i treći. Za lokaciju je simbolično izabrana zgrada televizije koja ne radi punih 10 godina, zbog čega građani nemaju elementarne informacije vezane za svoje mesto. Njihova ideja je da se osvetli medijski mrak, a građanima ulije nada da se mora i može drugačije.
Njihova borba počela je odavno, a tačka pucanja usledila je nakon tragedija u školi „Vladislav Ribnibar“. To nam kaže Aleksandar Krunić, zaposlen u javnom sektoru koji je šetao u Beogradu, Novom Sadu, a od nedavno i Vrbasu.
„Vrbas je počeo da otvara pluća, ali još uvek nije prodisao u potpunosti pošto još uvek veliki broj ljudi ne sme da izađe na proteste. Ovde je medijska slika užasna, vlast je ugasila televiziju, prekinuti su prenosi sednica Skupštine opštine, teško je da ljudi čuju informacije ali mislim da smo prodisali. Polako se ljudi ohrabruju, ima tu ljudi iz opštine i javnog sektora koji se pojavljuju. Njih za sada nije mnogo, ali polako se razbija taj strah. Mi smo ovde od 2012. godine videli kidnapovanje aktivista, dolazak crnih džipova, izborne krađe… Skidam kapu svim ljudima koji se pridružuju, oni znaju šta znači trpeti teror 10 godina u Vrbasu. Ovde se nasilje vrši nad medijima, budžetom, sve što je na dohvat ruke ove vlasti, sve je predmet nasilja. Očekujem da se ljudi oslobode, da krenu da šetaju. Naše je da ukažemo na sve što nas muči, priča Aleksandar za Novu.
I sam zaposlen u javnom sektoru nema dilemu da su pritisci na sve meštane Vrbasa ogromni, ali je neophodno je da se bore. Zatvorena i mračna opna pritisaka u javnom sektoru počela je da puca, postala je poroznija, što uliva nadu da će se konačno svi osloboditi.
Niko od naših sagovornika iz Vrbasa nije mogao da se ne „pohvali“ kako njihova opština nema nijedan medij koji bi ih obaveštavao o prilikama u njihovom mestu. Takva podloga, bez reflektora medija neminovno dovodi do atmosfere straha i beznađa, ali hrabni ljudi iz Vrbasa kažu da strah polako nestaje.
Upravo to nam kaže učiteljica Slavica, žena koja prema sopstvenim rečima decu uči demokratiji, pravičnosti i međusobnoj toleranciji.
„Generalno koristim svaku priliku da se suprotstavim tiraniji na vlasti, a ovi protesti bili su samo još jedan okidač. Mene nije strah i jedna od misli vodilja mi je da pomognem drugima da se ohrabre. Tu poruku nosim u sebi, strah je odavno prestao da postoji i ljudima šaljemo jasnu poruku da strah može da se pobedi. Ranije smo bili izbegavani na ulicama, ljudi nisu ni smeli da stanu da popričaju sa nama, ali posle drugih protesta ljudi su počeli da nam prilaze, pitaju nas, a vidim da su počeli i ljudi iz javnog sektora da dolaze na proteste. Mene je strah odavno prošao, nemam problem da iskažem svoj revolt i bunt“, priča svoju priču Slavica i dodaje:
„Ljudi moraju da se osveste jer njihove probleme ne može niko drugi da zna osim njih. Dovoljan je mali korak da čovek pregazi taj strah i mislim da ćutanjem ništa ne možemo da dobijemo. Šetaju i mladi, dugo su ćutali. Sve više mladih je u našem gradu na protestima, videla sam i bivše đake i bude mi puno srce. Nadam da se da sam svoje đake naučila nekoj demokratiji i vrednostima pravde. Uvek sam decu učila da čujemo jedni druge, da uvažavamo različitost, svaki momenat koristim da im govorim o toleranciji i različitosti. Nadam se da sam i naučila. Puno mi je srce kada ih vidim na protestima“, iz srca priča Slavica.
PROČITAJTE JOŠ....
„Tata, ja tebe vidim na protestu u Beogradu!“
Od početka protesta „Srbija protiv nasilja“, pažljivi pratioci prilika napominjali su da je dosta mladih na ulicama. Kao da su se prvi put probudili i da su konačno rešili da se promene stvari u zemlji.
Isti utisak imaju i meštani Vrbasa, koji su mlade viđali u Beogradu i Novom Sadu, a od skora i u svom mestu. Ipak, ponekad izmaknu te „male“, svakodnevne ljudske priče, koje nekada menjaju sve iz korena a da se to i ne vidi. Jednu takvu, naizgled malu priču za Novu je podelio Dragan, ekonomista koga je ćerka (12) motivisala da izađe na protest. I on je izabrao da poput Slavice i Aleksandra svoj život gradi u zelenom i mirnom Vrbasu.
„Nakon prvog protesta u Beogradu, sedeo sam u Vrbasu sa drugarima i razmišljao da li treba da odemo ponovo na protest. Ostalo je nedorečeno i u subotu ujutru sedimo u krugu porodice i pitam ćerkiću (12) šta misliš, da li tata treba da ode u Beograd na protest. Ona mi je rekla: ‚Tata, ja te vidim tamo!‘. Nakon toga uzimam telefon, pozivam prijatelje, palimo auto i krećemo. Već sledeće proteste smo počeli organizovano da idemo autobusom i tako je sve krenulo. Ja imam obavezu prema svom detetu i ne smem nikako da ga razočaram“, kaže Dragan.
Ni Dragan nema dilemu da su protesti najviše doprineli u borbi protiv straha.
„Ovde u manjim sredinama sasvim je izvesno da nas neko posmatra, prebroji, svi se mi lično poznajemo. Pritisci postoje, ali strah nikada nije bio opcija. Oni neka rade svoje, ali mi nećemo odustati. Čuo sam da su neki ljudi dobijali pozive zbog pritisaka, ali mi želimo vlastima da pokažemo da se ne bojimo. Ljudi kažu, ‚Aha pa dobro, ali vas 300 šeta, to je malo’. Ne, ne. To je odlična poruka da smo na ulici, da se ne bojimo i već koliko znam ljudi u javnom sektoru se izmiču kontroli SNS jer ne žele da to trpe više. Najveća korist protesta upravo je borba protiv straha“, objašnjava Dragan Stijepović.
„Mislio sam da sam usamljen i lud, ali vidim da nisam sam“
Atmosfera opšteg beznađa i društvene krize nakon tragedija u „Ribnikaru“ i okolini Mladenovca nije zaobišla deo ljudi u Vrbasu. Svi su nam rekli da su osetili tugu, strah, neku vrstu komletnog urušavanja države, a ilustraciju kako izgleda pogled jednog čoveka ka celom sistemu ispričao nam je Žarko Prodanović advokat koji živi i radi u Vrbasu.
Kaže da se u jednom trenutku zapitao da li je lud ili usamljen, ali kada se osvrnuo oko sebe video je da to video da to nije slučaj.
„Nekad se čovek zapita da li je normalan kada vidi šta se sve dešava oko njega. Vrednosti su poremećene, neko ko pošteno radi ne može da opstane u ovom sistemu. Osetiš se nekada usamljeno, ali ja to ne mogu da prihvatim. Ja sam izašao na ove proteste zbog sebe jer ništa oko nas nije dobro. Deca su nam izloženama nepravdama, fizičkim i psihičkim nasilje. Ovi protesti su način borbe, da ne pristajemo na nešto što je loše. To je glas da ne želimo nasilje, korupciju, ali malo ovde ljudi misle o opštem dobru. Na ovim protestima se pokazala nada, da narod može da se ujedini oko zahteva koji su suštinski bitni za celu zemlju. Ovo više ne može da trpi, ništa više nije normalno. Mislio sam da sam usamljen, da sam lud, ali vidim i drugi ljudi vide stvari kao ja. Ljudi napredaju jer kupuje glasove, podilaze vlastima, da dobiju neke stvari, a nisu se ni potrudili. Mnogo toga nije dobro i mislio sam da sam usamljen, ali nisam“, iskreno kaže naš sagovornik.
„Da sretnem Vučića? Hmmm…“
Prilikom razgovara se divnim domaćinima u Vrbasu upitali smo ih i šta bi oni pitali predsedsednika Aleksandra Vučića da ga sutra sretnu na ulici u svom gradu. Učiteljica Slavica nije imala dilemu šta bi mu rekla:
„Rekla bi mu da odlazi. To je nešto što je jače od mene. Dešavalo mi se da razmišljam šta bih ja pričala sa njim, ali ne znam. On jednostavno ne ume da priča, vređa ljude. Nema tu prostora za neki razgovor. Samo bih ga zamolila da se skloni i ode sa svih pozicija“, poručuje Slavica.
Tu se naša priča u Vrbasu završila, a njihova je tek počela. Meštani nameravaju da šetaju i dalje, da pobede medijski mrak i urede svoje dvorište koje je zašlo i korov straha i pritisaka. Nas su pozdravili i poručili da se vidimo u subotu na protestu.
Još jednom, Vrbas je svoju lekciju naučio i sada je podelio sa drugima.
Vreme je da svi još nešto naučimo. Imaće i Beograd šta da čuje iz Vrbasa.
