45
"Naslov navodi na krivi trag. Jer, nije prvo pitanje zašto je direktor novosadske gimnazije klečao na stepenicama škole i za šta se molio, mada, ruku na srce, nije nezanimljivo razmišljati o tome. Važnije bi bilo da nam ministarka prosvete kaže kako se uopšte dogodilo da ta osoba bude direktor škole. I još: pošto se to ipak desilo, ministarka bi sad morala odmah da nam odgovori kako je moguće da je ta osoba i dalje direktor škole", piše u novoj kolumni za sajt "Peščanik" novinar Dejan Ilić.
Kolumnu autora Dejana Ilića, preuzetu sa sajta Peščanik, prenosimo u celosti:
Hoću da kažem, onog trena kada je ustao, direktoru je morala biti uručena odluka ministarke da više nije direktor. (Ministarka na to ima pravo, jer po nesrećnom zakonu o obrazovanju, ministar prosvete postavlja i smenjuje direktore škola, a da čak ne mora ni da objasni razloge za to.) Jer, od kad je kleknuo do kad se podigao prošlo je više sati, a to je sasvim dovoljno vremena da se shvati i odluči da takva osoba nipošto više ne sme biti direktor škole.
PROČITAJTE JOŠ...
(A pitanje je i da li joj treba dozvoliti da uopšte radi u školi, bilo šta. Na ovo ćemo se vratiti, posle zvezdice na samom kraju teksta.)
Ministarki pak sistem za koji je zadužena puca po šavovima. Ona je prvo izigravala čvrstu ruku u pregovorima sa sindikatima nastavnika, ali su joj ti sindikati pokazali da u njoj, u njenoj poziciji, kao i u vladi čiji je deo, nema nimalo snage za čvrstu ruku. Onda joj je propao predlog izmene zakona o visokom obrazovanju, koji je branila tako da je jasno demonstrirala da joj pored snage fali i pameti da bude na mestu ministarke prosvete, navodi Ilić u tekstu za Peščanik.
A na sve to dobila je i blokade fakulteta sa kojima doslovno nema pojma šta bi, pa umesto nje, njen navodni šef Vučević kao pokušava da podrije studente u protestu (tako što traži hohštaplere u njihovim redovima koji bi mogli da im dođu glave), ali i on uspeva samo da demonstrira manjak pameti. Bilo je pitanje dana kada će redom početi da padaju sistemi u Srbiji. To bi se dogodilo i da nije pala nadstrešnica na novosadskoj železničkoj stanici i ubila petnaestoro ljudi.
Kada taj notorni Vučević objasni da je nebitno koliko će ljudi izginuti pod njihovom vlašću, on je suštinski u pravu, na dva načina. Prvo, za njih, na čelu s jedinim šefom u Srbiji Vučićem zaista je savršeno nebitno što ljudi životom plaćaju njihovo neznanje i nesposobnost. (Da su im ljudski životi nebitni, radikali su jasno pokazali u devedesetima, ali nismo to tada hteli da vidimo.) Drugo, i da nekom ludom srećom niko ne izgubi glavu zbog njih, ostaje da su neznalice i nesposobni.
PROČITAJTE JOŠ...
16
45
29
Samo što ljudi zbog njih ipak gube glave. I što preživelima u Srbiji više nije svejedno što je to tako. A sve to zajedno dovelo je do toga da ministarka prosvete može samo nemoćno da širi ruke pred protestima u školama i na fakultetima, što učenika što nastavnika. Da ima malo pameti, ona bi nastavnicima odmah podigla plate i više nego što oni sami traže, a đacima i studentima bi dala podršku i onda se mirno povukla sa pozicije.
Dobro, u njenoj glavi to izgleda kao nemogući scenario. Ali, da pozove direktora novosadske gimnazije i kaže mu da je samoga sebe diskvalifikovao za rad u prosveti – to ne bi trebalo da joj bude nezamislivo. Pa evo, zar policija upravo ne hapsi širom Srbije što članove SNS-a što same policajce kada se vozilima zalete u demonstrante na ulicama. Šta dalje bude s njima, možemo samo da nagađamo, kao što bismo mogli samo da nagađamo i šta bi bilo s (bivšim) direktorom novosadske gimnazije.
Nije se desilo. I zato što se nije desilo, ministarku treba pitati kako to ona vidi obrazovanje i škole u Srbiji – čemu to služi i ko tu treba da radi? Kada su početkom prošle školske godine poslali školama uputstvo kako da se nastavnici ponašaju i šta da rade s učenicima u vezi s masovnim ubistvom od 3. maja, to je izdaleka ličilo na razuman pokušaj da se barem nešto smisleno uradi. Ali, da je tada iz ministarstva u škole stigla preporuka da nastavnici i đaci vreme provedu u klečanju i molitvi, ni to ne bi bilo sasvim nerazumno – takva je to tragedija bila, nepojmljiva.
Isto tako i ove godine, da je direktor novosadske gimnazije pozvao učenike i nastavnike da kleče i mole se u školskom dvorištu za duše pobijenih ispod nadstrešnice odmah u petak 1. novembra, ne bi ni to izgledalo sasvim neprikladno, jer je i ta tragedija nepojmljiva. Da je ministarka tada stala uz direktora, i klekla za žrtve zajedno s njim, rekli bismo – svako na takvu nesreću reaguje kako zna i ume i traži način da se nosi s njom. Hoću da kažem, taj dan razumeli bismo takvu reakciju.
Ali, više od mesec dana kasnije, pošto ni ministarka ni direktor nisu klekli odmah i pomolili se, direktor ipak pronalazi razlog da kleči i moli se. I sad ulazimo u zonu spekulacija. Možda se moli za duše svojih živih učenika, jer ih vidi kao zabludele pošto su odbili da budu slepo poslušni kao što je poslušan njihov direktor. Možda se moli za samoga sebe jer očekuje da se na njega sruči gnev… da l ministarke, da l jedinog šefa u Srbiji, pitanje je. Možda se moli i za samog šefa, da nađe snagu da izađe iz ove krize neokrznut.
Na pitanje za šta se molio, direktor je umeo da kaže samo to da se molio za mir. Što nas vodi na drugi nivo spekulacija: da li direktor očekuje da će se neko silom obračunati s đacima, pošto je malo verovatno da sami đaci protiv bilo koga upotrebe silu? Ili se molio da stiša božji gnev, koji bi se mogao sručiti na školu zbog neposlušnosti đaka. Kao u srednjem veku, je l da – vladar ima božji blagoslov i greh je prema bogu odbiti mu pokornost.
Da se odmah razumemo, čak je i u srednjem veku ta vrsta zatucanosti bila retka. Što ne znači da je neko veliko čudo ako nekoliko vekova kasnije sretnemo na isti način zatucanu osobu. Da ponovimo, čudo je kada ta osoba postane direktor škole.
Samo, što ni tu nije kraj spekulacijama. Zamislimo da je direktor, kako bi mu i priličilo, podržao đake sve i ako bi mislio da greše. I zamislimo da nije klečao i molio se na stepenicama ispred vrata škole, nego u hodniku iza njih, u samoj školi. I da se molio, dobro, ne baš satima, da se deci ništa loše ne dogodi, sve i ako, da ponovimo, nisu u pravu. Da li bismo i onda mislili da mora odmah da se skloni s mesta direktora?
Treba na to podsećati s vremena na vreme: neki od najvećih pedagoga 20. veka bili su strasni hrišćani. Verovatno najveći među njima bio je Paulo Freire. Ništa mu njegovo hrišćanstvo nije smetalo da bude i podjednako strasni levičar. Što nije za čuđenje: Freire je bio savremenik i sunarodnik južnoameričkih teologa oslobođenja – formirao se u tom duhu i u skladu s njim razvio svoju pedagogiju za obespravljene ili kritičku pedagogiju.
Izvan sirotinje nema spasenja – bio je borbeni poklič teologa oslobođenja koji je Freire praktično preveo u obrazovanje za sirotinju. Ako nije emancipatorsko, verovao je Freire, obrazovanje je samo podjarmljivanje. Isto tako i teologija, ako nije emancipatorska, nije teologija, objašnjavali su teolozi oslobođenja.
Zamislimo dakle sad našeg direktora – moli se za sirotinju i obrazuje decu da budu slobodna. I ministarku koja ga u tome podržava. I ne samo ministarku nego i domaću crkvu koja je kao svoju prigrlila teologiju oslobođenja. Videli smo u dvorištu gimnazije sveštenika te crkve: za razliku od ministarke odmah je došao da bude kraj direktora na kolenima. Zamislimo tog sveštenika kao teologa oslobođenja. Ne ide, je l da. Nezamislivo.
A da je zamislivo i moguće, ne bi se srušila nadstrešnica niti bi direktor klečao na školskim stepenicama.
*
Zapitali smo se da li osobi kao što je direktor novosadske gimnazije treba dozvoliti da uopšte radi u školi, bilo šta. To je, da ne bude zabune, retoričko pitanje. Ali, tako kako je postavljeno, ono potpuno promašuje suštinu. Jer čovek na kolenima nije samo tamo neki direktor jedne, makar i prestižne, gimnazije: on je i predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta. Još jednom: predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta. Da odmah budemo načisto, u trouglu na vrhu prosvetne hijerarhije, Nacionalni prosvetni savet je dakle jedno od tri najvažnija tela za formiranje obrazovnih politika u Srbiji.
To praktično znači da novosadski direktor nije tek slučaj sam po sebi, odnosno nije samo to. Ta osoba otelovljuje, po svojoj visokoj funkciji, samu domaću prosvetu. Da je hteo da nam kaže – obrazovanje u Srbiji je na kolenima, mi bismo direktora možda i razumeli. Bila bi to nemušta, ali istinita poruka. Ali i poruka za koju ta osoba nije sposobna ni da je osmisli ni da je pošalje. Pa i nadalje možemo, u očaju zbog toga na šta nam liči obrazovanje, samo da spekulišemo šta je predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta na kolenima hteo da kaže, navodi se u tekstu objaljenom na sajtu Peščanika.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
