2
Vlast na čelu sa Aleksandrom Vučićem u poslednjih nekoliko godina najveće infrastrukturne projekte gradi sklapajući međudržavne sporazume sa Rusijom, Kinom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Francuskom... Na taj način, izbegnuti su tenderi, a time i konkurencija i postizanje najbolje moguće cene, a onemogućen je i uvid građana u trošenje njihovog novca. Vrednost tako ugovorenih projekata u Srbiji meri se u milijardama evra.
U Srbiji se neretko zaobilazi ili zloupotrebljava Zakon o javnim nabavkama, pa se umesto raspisivanja tendera, poslovi sklapaju direktnom pogodbom. To je još očiglednije u slučajevima velikih infrastrukturnih projekata, koji se kao po pravilu grade na osnovu međudržavnih sporazuma.
Zahvaljući ovakvim potezima vlasti, najviše gube građani, čiji se novac troši mimo kontrole, kao i domaće firme, jer glavni izvođači najčešće dolaze iz zemlje partnera. S druge strane, na dobitku su firme bliske vlasti koje po pravilu dobijaju poslove podizvođača.
Jedan od projekata koji se gradi uz međudržavni sporazum je Beograd na vodi. Ovo naselje zida se na najatraktivnojoj lokaciji u prestonici, na zemljištu neprocenjive vrednosti, površine od 100 hektara.
Ugovor o gradnji „Beograda na vodi“, zaključen na osnovu sporazuma Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, potpisan je pre šest godine. Prema tom dokumentu, najmanje 50 odsto projekta mora da se završi u narednih 20 godina, a sve mora da bude okončano za 30 godina. Arapska firma “Igl Hils” ima obavezu da uloži 150 miliona evra i obezbedi kredit u istom iznosu, a Srbija da izgradi infrastrukturu, raščisti teren i uloži zemljište od 100 hektara.
Javnost do danas nije upoznata koliko je tačno novca građana Srbije uloženo u ovaj projekat. Poznato je da je za eksproprijaciju zemljišta izdvojeno 50 miliona evra, kao i da je oko 20 miliona evra troškova nastalo kao posledica izgradnje Beograda na vodi.
Tako se oko 15 miliona evra izdvaja za uređivanje zelenih površina autobuske i železničke stanice, koje se iseljavaju zbog tog projekta, a za obnovu stare zgrade glavne železničke stanice izdvojeno je oko 2,8 miliona evra.
Izgradnja autoputa “Miloš Veliki” takođe je deo međudržavnog sporazuma sa Kinom.
Reč je o deonici Obrenovac – Ljig na koridoru 11. Njegova gradnja počela je još 2010, u vreme bivše vlasti, kada su taj projekat radile srpske firme. Međutim, zbog lošeg kvaliteta radovi na jednom delu te deonice, koji su građani već platili 75 miliona evra, krenuli su ispočetka.
Kako je pisao Insajder, posao “popravke” ovog puta dogovoren je s kineskom kompanijom Šandong koja već radi na koridoru 11. Ovaj posao, Šandong je dobio na osnovu međudržavnog sporazuma, odnosno bez javnog tendera, a kineska kompanija za ovu sanaciju angažovala je firmu Energoprojekt – niskogradnja kao podizvođača.
Pet deonica “Miloša Velikog” građani Srbije su platili više od milijardu evra, a najveći deo sredstava država je obezbedila iz zajma kineske banke.
I pruga Beograd – Budimpešta gradi na osnovu međudržavnih sporazuma i to sa Kinom i Rusijom, a projekat se finansira iz kredita ruskih i kineskih banaka. Ova trasa ima tri deonice.
Kako je pisao Danas, prva je Beograd centar (Prokop)-Stara Pazova (34,5 kilometara) koju grade kineske kompanije CCCC i Čajna railvej internešenel. Građane Srbije ona košta 319 miliona evra i finansira se iz kredita kineske Eksim banke.
Druga deonica, od Stare Pazove do Novog Sada (40 kilometara), obuhvata izgradnju i vijadukta u Čortanovcima i tunel kroz Frušku goru. Nju gradi ruski RŽD iz ruskog kredita za modernizaciju srpskih železnica, a vrednost samog projekta je oko 580 miliona dolara.
Treća deonica je i najduža, ali i najlakša. Reč je o trasi Novi Sad-Kelebija od 108,2 kilometra, ugovor o izgradnji je potpisan 2018. sa kineskim kompanijama, a godinu dana kasnije. je zaključen ugovor o zajmu od 943 miliona evra od Eksim banke.
Vrednost celog projekta prelazi 1,8 milijardi evra.
Jedan od najskupljih projekata je izgradnja metroa u Beogradu, a nedavno smo saznali da će nas koštati ne 4,4 milijarde evra, kako je najavljeno, već šest milijardi evra.
Bivši gradonačelnik Dragan Đilas izjavio je ranije da je prema projektu u vreme njegove vlasti gradnja beogradskog metroa trebalo da košta 2,2 milijarde evra. Ipak, treba imati u vidu da su se u međuvremenu menjale trase i broj linija. To međutim ne može biti objašnjenje za promenu cene sa četiri na šest milijardi evra.
I nije samo sporna cena. I za ovaj skupoceni projekat neće biti tendera, već će se realizovati preko međudržavnih sporazuma sa Kinom i Francuskom. Prema saznanjima Nova.rs u taj projekat se uključuju i Rusi.
Kako je preneo Radio Slobodna Evropa, ministar finansija Siniša Mali ranije je izjavio da će francuski partneri raditi isporuku vozova i elektromašinskih podsistema, odnosno opremu metroa, dok će kineska kompanija „Power China“ izvoditi građevinske radove.
I autoput Beograd – Sarajevo gradiće se preko međudržavnog sporazuma i to sa Turskom. Izvođač radova nije izabran na tenderu, već je posao dobila turska kompanija “Tašjapi”.
Kako je izjavila tadašnja ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović u septembru 2018, samo sa srpske strane procenjena vrednost izgradnje tog autoputa iznosi 1,05 milijardi evra.
Vrednost samo pomenutih infrastrukturnih projekata iznosi najmanje 10 milijardi evra, a budući da nema tendera ni kontrole, mogućnost korupcije je velika.
Cene se ugovaraju direktno sa već određenom stranom firmom. Time se izbacuje većina domaćih firmi iz igre ali se uvodi manji broj onih koje su pre svega bliske vlasti. Te firme se angažuju kao podizvođači.
Pošto država projekat proglasi za projekat od naciionalne važnosti i realizaciju reši međudržavnim sporazumom, javnost gubi mogućnost uvida i kontrole trošenja novca svih građana Srbije.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
