2
Vučić je pokrenuo letnju ofanzivu u kojoj planira da završi nekoliko strateških stvari za koje računa da će mu obezbediti mirnu vlast do 2027. godine. Tada planira da mu poslednja predsednička aktivnost bude otvaranje EXPO 2027 nakon čega sledi pokušaj nove transformacije radi nastavka vršenja vlasti, piše u autorskom tekstu Dr inž. Miroslav Parović, iz Narodnog slobodarskog pokreta Jelo.
Međutim, daleko je 2027. i Vučić to zna pa je zbog toga i započeo sveopšti napad na srpski državni i nacionalni interes.
U tom pogledu su tri procesa ključna. Prvo, umesto politike „I Kosovo i Republika Srpska“ prelazi na platformu „Ni Kosovo ni Republika Srpska“.
Drugo, litijum i drugi strateški resursi Srbije idu stranim multinacionalnim kompanijama uz minimalnu naknadu u vidu niske stope rudne rente. Treće, ukidanje moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana i postrojenja za skladištenje nuklearnog otpada uz potpunu promenu energetske strategije zemlje.
Trenutno je očigledan prioritet vlasti da što pre izgura priču sa rudaranjem litujuma u Srbiji, a u sklopu te inicijative se radi i izmena energetske politike i kreće se ka brzom uvođenju nuklearne energije. Praktično Vučić pravi jednu vrstu koktela litijuma i uranijuma, a u okviru toga pokušava da se i geopolitički pozicionira na način da Nemačkoj industriji daje litijum i druge kritične sirovine dok Francuskoj daje prostor u sektoru planirane nuklearne energetike. Zašto ovo ide paralelno?
Rudarenje i kasnija prerada rude je energetski visokointezivna delatnost i shodno tome je neophodno da postoji jak bazni izvor električne energije koji će na pouzdan i pristupačan način da obezbeđuje neprekidno napajanje. Do sada je srpska industrija bila naslonjena na naše termoelektrane, ali za planirani obim kopanja litijuma i njegove dalje prerade mi prosto više nemamo doviljno lignita. Otuda vlast ide u ubrzanu proceduru ukidanja moratorijuma na nuklearnu energiju i izmenu strategije razvoja energetskog sektora, a u okviru koje se planira da se nuklearna elektrana izgradi pre 2040. godine. Gledano na prvi pogled to zvuči potpuno nerealno imajući u vidu da mi nemamo ni stručne ni finasijske mogućnosti da izguramo nuklearku tako brzo, piše Parović u svom tekstu.
PROČITAJTE JOŠ
Međutim, ukoliko je po sredi širi interes moćnih lobi grupa onda sve dobija drugačiju konotaciju pa i dinamika realizacije projekata nije ista. A taj interes bi mogao biti sledeći. Srbija postaje eksperimentalni poligon za testiranje tehnologije rudarenja litijuma iz stene u uslovima naseljenih područja i neposredne blizine velikih urbanih celina. Otuda je tolika presija vlasti da rudnik bude otvoren do 2028. godine. Ukoliko to rudarenje krene potrebno je izvađenu rudu preraditi na nekoj bliskoj lokaciji kako bi se smanjili troškovi transporta.
Otuda je Srbija potpisala ugovore sa kompanijom Inobat kojima se garntuju subvencije od preko 400 miliona evra kako bi se u Ćupriji izgradila giga fabrika baterija baziranih na litijum jonskoj tehnologiji. I za vađenje rude kao i za proizvodnju baterija je neophodna velika količina pristupačne električne energije pa se vlast obavezuje da će to obezbediti.
U tu svrhu je potpisan ugovor sa francuskim EDF o mirnodopskom korišćenju nuklearne energije. To bi moglo da vodi ka tome da će neka finasijaka institucija povezana sa lobijem koji gura tzv. zelenu energetsku tranziciju obezbediti kredit za Srbiju kako bi se iz njega finasirala brza izgradnja nuklearne elektrane bazirane na francuskoj tehnologiji. Kada se sve sabere govorimo o investicionom poduhvatu vrednom preko dvadeset milijardi evra, što je cifra za koju su mnogi krupni igrači iz sveta spremni da zalegnu. I baš zbog toga je Vučić sada i zaigrao „all in“ jer vidi šansu da bude deo tog procesa koji bi mu kao što sam već rekao obezbedio potpuni politički mir do 2027. uz izglede da se sve nastavi i do 2035.
E sad, zašto mi kao nacija po svaku cenu moramo da zaustavimo ovaj proces koji je već dobrano odmakao?! Prvo, katastrofalno je da budemo mesto za testiranje nove tehnologije rudarenja litijuma. Mnogo su veći izgledi da nešto krene po zlu u test projektima, negoli u sistemima koji provereno pouzdano funkcionišu. A ako nešto krene kako ne treba do dovodi do one katasrofične situacije koje se ljudi sa pravom plaše, a to je trajna kontaminacija zemljišta i podzemnih voda.
Drugo, izuzetno je loše da svoje strateške resurse prepuštamo strancima uz mizerne nadoknade koje se mere u nekoliko procenata rudne rente. Preostale mineralne sirovine, vodni resursi, zemljište, ključni eketroenergetki i telekomunikacioni sistemi moraju ostati u državnom vlasništvu, a to treba da postane i ustavna kategorija. Otuda se moramo boriti ne protiv litijuma, već za to da on kao resurs ostane nama da ga koristimo kada se i ako se steknu povoljni uslovi.
Isto važi i za ostalo što smo dobili kao dar od Boga, a što nedomaćinski koristimo i dovodimo potomke u situaciju da im ništa ne ostane.
Treće, potpuno je nelogično da se kao društvo i država zadužimo za minimalno 10 milijardi evra kako bismo izgradili nuklearnu elektranu čija bi glavna svrha bila obezbeđivanje pristupačne i pouzdane električne energije za strane kompanije koje bi izvlačile profit iz ekspolatacije naših resursa.
Otuda su teme ukidanja moratorijuma na nuklearnu energiju i donošenje nove energetske strategije veoma važne jer suštinski se preko tih dokumenata dugoročno određuje pravac kretanja Srbije. I konačno, ako dozvolimo Vučiću da mu ovo što je započeo prođe to će značiti da su on i njegova mafija uzeli kartu za značajno produženje svoje vlasti, a za ovaj narod i državu je to najveća opasnost, zaključuje Parović.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
