4
Portal Nova.rs za praznike svojim čitaocima poklanja 40 autorskih tekstova koji predstavljaju aktuelna i analitična ili intimna i ispovedna zapažanja o godini koja je (skoro u potpunosti) iza nas. Ili o ljubavi. Ima ih i o aktivizmu, savremenicima, društvenoj odgovornosti, strasti. Ili o životu generalno. Temu smo im predstavili kao slobodnu, a pristup je njihov lični. I reči su sasvim njihove. Pišu ih naši sagovornici, saradnici, kolumnisti, prijatelji i urednici portala i novine "Nova". Ovaj konkretno piše lider pokreta SRCE i kandidat za predsednika Srbije na prošlogodišnjim izborima, Zdravko Ponoš.
Verovatno najbolji pregled prethodne godine u Srbiji je emisija“ 365 na N1“. Za one koji su bili u Srbiji to je jedno depresivno podsećanje na ono šta su proživeli i preživeli tokom godine. Za one koji su odselili iz Srbije, a iz bilo kog razloga i dalje imaju želju da budu informisani, ova emisija je nažalost ohrabrenje da je vredno truda da izdrže izazove života u tuđini.
Malo zahtevnija alternativa gledanju „365 na N1“ bila je da se uživo isprati najnovija epizoda „kosovskog spleta Vučićevih igara sa narodom“ u obradi A. Vučić – A.Kurti koje je igrana u novembru i decembru. U toj epizodi sadržano je u koncentrisanoj formi sve ono što je obeležje političkog života u Srbiji tokom cele protekle godine. Isti su scenaristi, režiseri, statisti, producenti, isti je zaplet i kraj… I više od toga – ko je odgledao ovu jednu epizodu, neka računa da je odgledao celi desetogodišnji serijal. Kosovo je tema koja stvari sasvim ogoli pa se sve bolje vidi.
U tom periodu od nekoliko nedelja koji je započeo izlaskom Srba iz kosovskih insititucija i njihovim odlaskm na barikade, a završio njihovim povratkom kući sa barikada videli smo sve što je obeležje režima SNS: ambiciju nivoa „mnogo je mačku teleća glava“, nesposobnost i nekompetentnost da se ta ambicija materijalizuje, spremnost da se tuđom glavom po tvrdom udara, bahatost kojom se tera vlastita nesigurnost i strah, sklonost da se poseže za svakim instrumentom koji je pri ruci bez obzira da li je prikladan, neuzdržavanje od korupcije i kad je ona mnogo više od kriminala, mačoizam tipa „drž’te me da ga ne prebijem“ i „najjači sam kad se pijan vratim kući“, tj. na televiziju.
Kad je epizoda počela, svi smo znali kako će da završi. Znao je to i Kurti, znali su to na kraju i zapadnjaci koji su pružili ruku Vučiću da se izvuče iz gliba u koji se sve više ukopavao. Sačekali su da počne da da zapomaže. I dočekali. Dobro, ako ima dobrog, je što se to završilo bez ljudskih žrtava. Ne računajući žrtve svake druge vrste koju su ponovo podneli Srbi sa Kosova. Iz svake epizode „Vučićevog spleta“ oni izlaze sve slabiji. Ovaj put i više nego inače. S kojim očekivanjima, bolje rečeno strahovima i neizvesnošću oni ulaze u 2023. godinu, to samo oni znaju.
Svet se ponašao na način „već viđeno, a i počinju nam praznici“. Dobro je da su se makar i nevoljno trgnuli i uhvatili Kurtija za uši dok se cerekao, a Vučića za tregere dok se batrgao u blatu.
Pročitajte još...
Srbija kao država izašla je iz ove epizode sa novom ožiljkom na svom međunarodnom ugledu, ožiljkom koji je ponovo nastao samopovređivanjem.
Građani Srbije su se ponašali dobrim delom kao i svet – „već viđeno“. Nakon dramatičnih večernjih najava sa Pinka da ujutru počinje rat, niko nije krenuo da kupuje konzerve, brašno, gorivo i nije bilo okupljanja dobrovoljaca ispred Pinka koji traže oružje. Najzagrejaniji posle tih televizijskih ratno-motivacionih sesija stigli su do tvitera i to ne dalje od ponoći.
Ovu i ovakvu državu pod SNS režimom više ni njeni građani ne doživljavaju ozbiljno. Sve je kontaminirano i atrofira. Građani se prijatno iznenade ako nešto regularno i na vreme završe u državnom zdravstvu, u policijskoj stanici, u opštinskoj upravi, u sudu, u katastru. O zapošljavanju da ne govorimo.
Navikli su se brzo na mogućnost da neće biti struje kao što su se navikli da Srbija mora da uvozi mleko i meso, da su im gradovi najzagađeniji na svetu, da stvar sa litijumom nije završena. Nakon tri iskliznuća vozova sa opasnim materijama u nedelji dana, nebi se začudili da bude još koji. Žaba je skuvana.
Pitanje je šta tu može da se uradi, da se društvo probudi iz anastezije. Koji su dometi parlamentarne borbe inače agilne opozicije u sadašnjem skupštinskom sazivu? Da li se otvaruje ona strepnja koja je bila povod za bojkot da ćemo posle neregularnih izbora imati Skupštinu koja će biti protočni bojler koji služi da samo udara pečat legitimiteta pogubnoj antinacionalnoj i antigrađanskoj politici SNS? Od kakve je koristi to što sa nekim skupštinskim odborima predsedava opozicija kad tu režim ima većinu koja ima zadatak da opstruiše svaku opozicionu inicijativu i da sve izvrgne ruglu? Teško da ćemo ovu nevolju moći da rešavamo samo parlamentarnom aktivnošću do sledećih izbora, koliko god posvećena i nadahnuta ona bila. Neće opoziciona konstruktivnost dati nikakav rezultat. Ne bacaju se biseri pred svinje. Opstrukcija je alat za kojim parlamentarna manjina treba da posegne, kad već nemamo parlament nego njegovu imitaciju. Kako smo uopšte došli do toga da je normalno da većina vrši opstrukciju. Ništa neće da se reši na nekim sledećim izborima ako se konstantno ne vrši pritisak. To je i preduslov da ti izbori uopše liče na izbore.
Šta radi naša intelektualna elita? Šta radi naša poslovna elita, ako to nije oksimoron?
Univerzitet je pod anestezijom već preko dvedeset godina. Da li su plate na univerzitetu stvarno tako dobre, tezge u sivoj zoni unosne, prava solidna, odgovornost rastegljiva? Da li su u SANU postpenzionerske apanaže dovoljno velike za poklone unucima i kafanske račune? Da li je sve to dovoljno svetlucavo da je vredno ćutanja? Da li su neke naše umne glave dilemu „imati ili biti“ rešile tako što su se opredelile za „biti da bi imao“? Šta je onda razlika u odnosu na ovu vlast? Nije valjda jedino to što su ovi loši đaci, za razliku od dobrih, preko noći od nikoga postali neko. Najvažnije pitanje je – šta imate da izgubite ako progovorite i zašto je to vaše što imate da izgubite, a još uvek ga nemate, veće od onoga što gube oni koji nisu tako poznati. Zašto je manje važno pravo majke u Pećincima da joj dete ide u vrtić od nekog vašeg, jednog u nizu statusnih simbola ili materijalnih prinadležnosti. Ona je progovorila. Ona bi to uradila i za vaše unuke. A vi za njeno dete?
Istini za volju ima mudrih glava koje se ne libe da kažu šta imaju, ali nema puno onih koji i svojim gestovima i aktivizmom u praksi potvrde to što imaju da kažu. Oni zaslužuju poštovanje jer pokazuju da su spremni na rizik, pa i na žrtvu.
Od srpskih bogataša ne treba očekivati da progovore. Koliki god reket da plate ovom režimu dobro im je. U regularnim poslovnom ambijentu mnogi od njih ne bi mogli ni da sanjaju da budu to što jesu. Oni su navikli na poseban ambijent kakav su imali još u vreme privatizacija za njih krojenih. Najveća frustracija su im novi SNS bogataši koji ih guraju ka margini. Ako im je to jedino što ih brine, u dobrom su društvu. Neka tu i ostanu. Oni drugi koji bi mogli nešto da kažu, uspešni menadžeri, neretko u stranim kompanijama, imaju pametnija posla nego da preko ramena pogledavaju na Srbiju. Oni imaju neke druge prioritete – targete, margine, bonuse, osiguranja, školarine… A o Srbiji, u kafani.
Da li mnogo ili čak previše zavisi od medija koji su dostupni opoziciji i kritički nastrojenoj javnosti? To su privatni mediji. Da li šansa za povratak ovog društva i ove države na put demokratije i prosperiteta previše zavisi od nečega što je u rukama privatnog kapitala? Zavisi. Ali je tako.
Srbija ima vlast i opoziciju, elitu i medije takve kakvi su. Da bi menjali stvari u Srbiji bilo bi važno da oni koji za ovih deset godina vlasti SNS to nisu učinili konačno izvade palac iz usta i stave kažiprst na slepočnicu.
BONUS VIDEO „Kad je mnogo ljut, onda šest haubica“: Ponoš možda najbolje do sad objasnio Vučićevo zveckanje oružjem
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
