Ulazimo u najopasniju fazu Vučićeve vladavine: Bojan Pajtić u autorskom tekstu za Nova.rs objasnio zašto bi sve trebao da zabrine progon pisaca i umetnika

U toj i takvoj Srbiji sasvim je logično da su promocije „Knjige o Beogradu“ Gorana Vesića grandiozne i glamurozne, dočim su za „Beograd“ Siniše Kovačevića, iako se radi o najprodavanijem romanu poslednjih meseci, zatvorena vrata sve i jednog seoskog doma kulture.

I tako je godinama, još od trenutka kada su državom zavladali oni koji su od literature čitali samo internet, a na Andrićev venac zaseo tip koji nije baš bio siguran da li je diplomirao u Karlovcima ili Kamenici, no svakako jeste u nečem sremskom.

Dakle, teško da smo nespremni dočekali zabranu održavanja književnog festivala „Kikinda short“ (koji je, voljom lokalnog gaulajtera, trajao čak i kraće nego što mu ime kaže).

Logično je da su režimu koji predvode anafalbete ljudi od pera – prirodni neprijatelji. Zbog čega se, onda, toliko o tom incidentu piše i govori?

Prvo, pomenuti događaj nosi u sebi mnogo više simbolike nego što se na prvi pogled može činiti. Nakon što je opozicija brzo i efikasno implodirala, razbivši blok koji je u decembru prošle godine dobio podršku gotovo milion građana, režim se, od samog vrha, pa do nivoa mesne zajednice, koncentrisao na gušenje slobodne reči intelektualaca koji u ovom trenutku jedini deluju kao realna opasnost po „idilično“ jednoumlje koje vlada Srbijom. Obračun sa svima koji naglas razmišljaju biće sve intenzivniji.

Drugo, jedino što možemo očekivati nakon ućutkivanja pisaca je – uništavanje njihove pisane reči paljenjem knjiga, a od bacanja knjiga u oganj do spaljivanja ljudi se, kroz istoriju, nije dugo čekalo. Mnogo je primera takve istorijske gradacije – od inkvizicije, pa sve do prve polovine dvadesetog veka. Za naivne koji mogu pomisliti da preterujem malo podsećanje: Milan Jovanović, novinar portala Žig info, Grocka. Dakle, već je počelo, doduše samo sporadično. Kapilarno.

Treće, arogancija gradonačelnika Kikinde, koja provejava iz rečenice „U biblioteci se ne održava ništa - ne mogu da dopustim da u mom gradu govore ljudi koji ne poštuju Kikindu, moju državu i predsednika” nam govori da od izliva vlasti u mozak pati većina funkcionera SNS, a ne samo oni koji se redovno slikaju na televizijama sa nacionalnim frekvencijama. Teza da Dejan Atanacković, Mirjana Đurđević, Tomislav Marković, Edi Matić, Dragoljub Draža Petrović, Đerđ Serbhorvat, Marko Šelić Marčelo, Dragan Velikić i Marko Vidojković NE POŠTUJU KIKINDU, a pristali su da učestvuju, kao renomirani umetnici od nacionalnog značaja, na festivalu koji se dešava u dvorištu lokalne biblioteke, je, najblaže rečeno, glupava.

Čast je da se, u istom trenutku, u gradu u kom ste gradonačelnik, nađu dva dobitnika NIN-ove nagrade (od toga sam Velikić poseduje čak dve). Severnobanatska parafraza sentence “l'État c'est moi” je banalna taman koliko i primena monarhističke logike iz XVII veka na političke prilike u XXI veku. Ne, gospodine, Kikinda niste Vi, kao što ni Srbija nije Vaš šef, kao što, uostalom, ni Luj XIV nije bio Francuska.

Najopasnija okolnost u ovoj, (samo) naizgled, ne preterano opasnoj situaciji, je narativ koji se provukao i koji se već duže vreme provlači u političkom životu. Podela na one koji “poštuju državu i Predsednika”, i one koji “ne poštuju državu, pa samim tim ni Predsednika”, dakle, na patriote i izdajnike preskupo je koštala ovu zemlju.

Naprednjaci, ponikli iz Šešeljevog šinjela i zagledani u Putinovu Rusiju kao ideal, vratili su retoriku mržnje kao sasvim legitiman način komunikacije u javni diskurs. Dok je u poteri za “izdajnicima” prednjačio Vulin, problem je bio relativno bezazlen. Sada je ova kobna “podela” preneta na sve nivoe, što nas uvodi u do sada najopasniju fazu Vučićeve vladavine. Kad god bi zemlja bila na ivici kolapsa, ex radikali su posezali za “stranim plaćenicima”. Tako je i danas.

S obzirom gde su angažovani, Vidojković i Petrović su već svakako deo “luksemburške agenture”, a bogami i ostali učesnici festivala “Kikinda short” se lako uklapaju u aršine Putinovog Zakona o “stranim agentima”. Naime, prema slovu tog pravnog propisa, stranim agentom se smatra svako fizičko lice ili grupa koja prima bilo koju količinu novca iz inostranstva – bez obzira da li je reč stranim vladama, organizacijama ili čak građanima – i koja objavljuje „štampane, audio, audio-vizuelne ili druge
izveštaje i materijale“.

Književnici čija su dela prevedena na desetine jezika svakako “primaju” novac od svojih inostranih čitalaca i unose ga u zemlju. To, naravno, izaziva nevericu kod onih
koji su naučili da novac samo iznose iz zemlje. Najbolje je o ovoj, zverskoj stigmatizaciji, resko i gorko, pevao baš jedan od onih koji “ne poštuju Kikindu” – Marko Šelić Marčelo:

“A to je mali paćenik i strani plaćenik
i bilo bi bolje da je za glavu skraćen
i da pusti nas na miru da slavimo
svoje ruglo i ambis, nemoj da daviš.“

BONUS VIDEO: