6
Upravo u vreme kada čelnik bosanskih Srba Milorad Dodik, po ko zna koji put - i to ponovo u društvu predsednika Srbije Aleksandra Vučića najavljuje otcepljenje Republike Srpske (RS) od Bosne i Hercegovine i ujedinjenje sa Srbijom, ugledni Foreign Policy pozabavio se ulogom Srbije na Balkanu, posebno u kontekstu ruskih nastojanja na regionalnoj i globalnoj sceni nakon invazije na Ukrajinu. Kako u svojoj opsežnoj analizi ističe Hamza Karčić s Fakulteta političkih nauka Sveučilišta u Sarajevu, težnja Vladimira Putina za stvaranjem i etabliranjem tzv. ruskog sveta ponovo raspiruje srpski ekspanzionizam na Balkanu.
Autor kreće od Crne Gore – gde, spomenimo, Beograd i Moskva već godinama rastaču i društvenu i institucionalnu i političku scenu – te navodi da je, pre nego što je poražen u drugom krugu predsedničkih izbora u Crnoj Gori 2. aprila, višedecenijski vladar zemlje Milo Đukanović oglasio uzbunu zbog oživljavanja srpskih napora da se uspostavi ‘srpski svet‘ na Balkanu, što se sve paralelno veže s ideologijom koja pokreće rusku invaziju na Ukrajinu.
„Projekat ‘ruskog sveta‘ na Balkanu se zove ‘srpski svet‘“, upozorio je Đukanović, tvrdeći da Srbija gleda na države nastale raspadom Jugoslavije na isti način na koji Rusija gleda na postsovjetske nezavisne države – smatra ih zrelima za političku kontrolu, pa čak i pripajanje, prenosi Jutarnji list.
Tokom proteklih nekoliko godina, navodi autor, ideja ‘ruskog sveta‘ oblikovala je način na koji Rusija gleda na stanovništvo bivših sovjetskih zemalja. Ruski jezik, pravoslavlje i zajedničku kulturu i istorije Moskva smatra poveznicama koje su nadživjele raspad Sovjetskog Saveza. Više od tri desetljeća nakon kolapsa SSSR-a, Kremlj i dalje na te zemlje gleda kao da pripadaju njegovoj sferi uticaja, uprkos tome što su nezavisne države – to je, kako navodi Karčić, politika koja oblikuje percepciju (perception shaping policy).
Ruski predsednik Vladimir Putin opravdavao je rusku (nezakonitu, op.a.) aneksiju Krima 2014. godine referišući se na nastojanje da se ponovo uspostavi ruski svet. Njegovom invazijom punog opsega na Ukrajinu prošle godine želi da se ponovo uspostavi istorijsko jedinstvo Rusa i Ukrajinaca“, navodi Karčić.
Ruski svet odražava napetost između „stvarnih državnih granica Ruske federacije i mentalnih mapa ‘ruskosti‘, koje postoje u umovima mnogih Rusa“, kaže Igor Zevelev, saradnik u istraživačkom „think tanku“ Wilson center.
Koncept ruskog sveta, navodi Zevelev, „omogućuje Moskvi da granice budu nejasne, barem retorički, s neizvesnim posledicama za regionalnu sigurnost“.
Timoti Garton Eš, britanski istorilar koji se bavi savremenom istorijom Evrope, s posebnim fokusom na srednju i istočnu Europu, podseća autor, nedavno je primetio da je „ideologija ruskog sveta uvek bila blisko povezana s ruskim imperijalnim projektom, Ruskom pravoslavnom crkvom… i autokratijom“.
Slično tome, ideja srpskog sveta dovodi u sumnju granice država nastalih raspadom Jugoslavije i ima za cilj njihovo ponovno ujedinjenje. Taj je koncept 2020. godine, podseća autor, prvi artikulisao tadašnji srpski ministar odbrane Aleksandar Vulin, koji je tada izjavio da predsednik Srbije Aleksandar Vučić „treba da izgradi srpski svet“.
„Beograd treba da ujedini sve Srbe. Predsednik Srbije je predsednik svih Srba“, rekao je Vulin.
Tako izneseni Vulinovi stavovi, ističe Karčić, nisu bili gaf u Strategiji nacionalne sigurnosti Srbije iz 2021. navodi se da je cilj države „očuvanje postojanja i zaštita srpskog naroda gde god on živi“. Drugim rečima, Srbija sebe smatra odgovornom za promicanje i garantovanje političkih interesa Srba koji žive izvan njenih granica.
Najzlokobnije u svemu tome, smatra autor, jest to da se u toj strategiji navodi i da je „očuvanje Republike Srpske jedan od spoljnopolitičkih prioriteta Republike Srbije“. Republika Srpska kao administrativni entitet u sklopu BiH, rezultat je Dejtonskog mirovnog sporazuma sklopljenog krajem 1995. godine, te je prema istom sporazumu Srbiji i RS-u dozvoljeno imati „posebne paralelne odnose“.
No, ono što posebno zabrinjava, ističe Karčić, jest to što Srbija preuzima na sebe da brani deo teritorija BiH. Možda ni u jednoj drugoj zemlji, kako se naglašava, u strategiji nacionalne bezbednosti nije tako službeno izloženo i dobro prihvaćeno uplitanje u pitanja susedne države. Prošlog je vikenda, podseća autor, Dodik pozvao na ujedinjenje Republike Srpske i Srbije, dodajući da je „ovo stoleće srpskog ujedinjenja“.
Bivši bošnjački član tročlanog predsedništva BiH, Šefik Džaferović, upozorio je 2021. da narativ srpskih političara o srpskom svetu podseća na projekat „Velike Srbije“ pokojnog srpskog čelnika Slobodana Miloševića – Karčić podseća da se radi o ideji inkorporiranja svih Srba u jednu državu, što je rezultiralo ratom i stradanjima u Hrvatskoj i BiH.
Tadašnji Džaferovićev kolega u Predsedništvu, bosanski Hrvat Željko Komšić, kako se navodi, rekao je u Evropskom parlamentu u 2022. da je „srpski svet identičan tzv. ruskom svetu“ po opsegu, ciljevima i strateškom promišljanju.
Kao da je želeo da iskaže svoju predanost prevlasti Srbije, Vulin je kao ministar unutarnjih poslova u junu prošle godine izjavio da je „formiranje srpskog sveta proces koji se ne može zaustaviti“, a idućeg meseca bio je još izravniji rekavši: „Sanjam ujedinjenje Srba, kao što su to sanjali svi moji preci“, dodavši „znam da će se to jednog dana ostvariti, mirno, bez nasilja i sukoba“.
Pročitajte još:
Vulin je čak pozvao na ujedinjenje svih Srba na Balkanu „u jednu državu“, iako je nejasno kako tačno planira da se prekroje granice i inkorporira Srbe koji žive u drugim nezavisnim državama bez nasilja. Naglašavajući da su granice nejasne i promenljive, on je ponovio reči zagovornika ruskog sveta, poput ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, koji takođe smatraju da su postsovjetske granice nejasne i, shodno tome, preuzimaju na sebe da ih ponovno iscrtaju.
U julu 2022. Lavrov je rekao da će se ruski vojni ciljevi u Ukrajini proširiti izvan istočnih regija zemlje, dodajući da je nakon pet meseci invazije „geografija drugačija“. Vulin se, inače, s Lavrovom susreo prilikom njegove posete Moskvi već idućeg mjeseca.
Gledane zajedno, strategija nacionalne bezbednosti Srbije iz 2021. i Vulinove izjave iz 2022. razlog su za zabrinutost, a što je još više zabrinjavajuće, navodi Karčić, Vulin je bio u strukturama vlasti Slobodana Miloševića kroz stranku njegove supruge Mire Marković 90-ih godina, posetio je Miloševićev grob na godišnjicu njegove smrti i odao počast bivšem srpskom čelniku.
Vulinova retorika i njegova povezanost s događanjima u doba Miloševića, u BiH su izazvali slutnje da je srpski svijet – kako se izrazio politolog Jasmin Mujanović – ‘Velika Srbija 2.0‘. Vulinov šef, Vučić, takođe je bio deo vlasti za vreme Miloševićeve vladavine 90-ih i nije se, navodi Karčić, odrekao ideje srpskog sveta.
Iako koncept uspeva da dobije institucionalnu podršku, mnogi u regiji Balkana upravo su Đukanovića percipirali kao nekoga ko njegovu realizaciju koči. No, 36-godišnji ekonomista Jakov Milatović na nedavnim je predsedničkim izborima osvojio je 60 odsto glasova, naspram Đukanovićevih 40 posto, postavši tako novi predsednik Crne Gore. Naizgled se takav izborni rezultat može činiti kao ništa neuobičajeno – veterana političara koji je godinama optuživan za korupciju zamenio je mlađi kandidat koji se potvrdio na međunarodnoj sceni i koji obećava promene.
Ipak, Đukanovićev poraz, kako smatra autor, velika je pobeda za one koji veruju u srpski svet i podržavaju njegove ciljeve, jer uklanja prepreke uticaju Beograda u Crnoj Gori. Đukanović je bio kritičan prema rastućoj retorici srpske ideje sveta i opasnosti koju ona predstavlja za ostatak Balkana, žaleći se na neuspeh Zapada da odgovori na Vulinovu agresivnu retoriku. Nakon izbora u avgustu 2020. godine, koalicija opozicionih stranaka formirala je Vladu, pretvorivši Đukanovića u ‘fikus‘, a 2. aprila niz ‘anti-Đukanović‘ stranaka udružio je snage kako bi ga definitivno zbacio s vlasti.
Milatović, koji se politikom počeo da se bavi na poziciji ministra privrede i ekonomskog razvoja u koalicionoj vladi prosrpskih stranaka, koje je podržavala Srpska pravoslavna crkva (SPC), pobedio je na izborima uz podršku Andrije Mandića, jednog od čelnika crnogorskog prosrpskog Demokratskog fronta. Mandiću, koji je takođe učestvovao u predsedničkoj trci protiv Đukanovića u prvom krugu izbora, suđeno je 2019. zbog njegove navodne uloge u pokušaju puča u Crnoj Gori, odnosno da se udružio sa Srbima, Rusima i nekim Crnogorcima u pokušaju rušenja crnogorske vlade. Mandić je bio uz Milatovića tokom njegovog pobedničkog govora, dok su istovremeno Milatovićeve pristalice na ulicama pozdravljale novog predsednika mašući srpskim zastavama.
Đukanovićev poraz takođe otvara vrata verskom utjecaju Srbije u Crnoj Gori. U drugom krugu izbora došlo je do sukoba između SPC-a i Crnogorske pravoslavne crkve. SPC, sa sedištem u Beogradu, ima jurisdikciju širom Srbije, BiH i Crne Gore, a njena kontrola nad imovinom u Crnoj Gori – čemu se Đukanović protivio – bila je ulog 2. aprila. Đukanovićev poraz, navodi Karčić, smanjuje moć Crnogorske pravoslavne crkve u vlastitoj zemlji i tako još više učvršćuje uticaj SPC-a.
Sam Milatović, pak, odbacio je ideju srpskog sveta, no mnogi posmatrači u Crnoj Gori percipiraju ga drugačije. Crnogorski novinar Šeki Radončić smatra Milatovića „marionetom“ Beograda, navodeći da Milatović u Crnoj Gori predstavlja Veliku Srbiju. Senad Pećanin, advokat i novinar iz Sarajeva, komentarisao je da će Srbija ukinuti crnogorski identitet i „možda promeniti karakter njene državnosti”. Avdo Avdić, istraživački novinar iz Sarajeva, smatra, pak, da „srpski svet sada ima izlaz na more“, pritom misleći na to da je Srbija kontrolom nad Crnom Gorom dobila izlaz na Jadransko more, koji je izgubila kad se Crna Gora osamostalila 2006. godine.
S Milatovićem na vlasti, Crna Gora će zadržati svoj teritorijalni integritet, procenjuje autor, ali će izgubiti političku nezavisnost koju je pomogao da osigura Đukanović. Taj 61-godišnji politički veteran dominirao je crnogorskom politikom više od tri decenije, a prvi put je izabran za premijera kada je imao 29 godina. Totkom 90-ih godina bio je u savezu s Miloševićem u trenucima kad je srpski čelnik pokrenuo svoje osvajačke ratove protiv Hrvatske i Bosne. Kad je uvidio da se Miloševićeva sreća menja, Đukanović se distancirao od njega i zacrtao vlastiti smer, dovevši Crnu Goru na kraju do nezavisnosti od Srbije. Od tada je postao zagovornik prozapadne Crne Gore, te je bio predvodnik u procesu bliže integracije zemlje s Evropskom unijom. Crna Gora je 2017. godine ušla u NATO, prava etničkih manjina uglavnom su se poštovala, a Đukanović je proglasio svoju zemlju liderom u procesu europskih integracija na Balkanu.
Odlaskom Đukanovića, strahovi od uspona srpskog sveta šire se i izvan Crne Gore. Srpski zvaničnici u BiH efikasno blokiraju pristupanje te zemlje NATO-u. U srpskom svetu, navodi autor, ključne političke i vojne odluke o državama u kojima žive etnički Srbi izvan Srbije, donosile bi se u Beogradu, čime bi se negirala nezavisnost država nastalih raspadom SFRJ, a Srbija bi bila postavljena u središte političke gravitacije na Balkanu.
Ono što „Velika Srbija“ nije uspela da postigne grubom silom 90-ih, sada se može pokušati da ostvari hibridnim sredstvima. Čini se da je političko zarobljavanje države unutar nezavisnih država, a ne vojni upad u zemlju, metoda koju preferira Srbija za ostvarenje sna o srpskom svetu barem za sada, zaključuje u svojoj analizi za Forin polisi Hamza Karčić.
Bonus video: Da li Vulin odneo sa sobom „Srpski svet“?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
