Nikada nećemo zaboraviti kultni film Martina Skorsezea “Taksista”, sa bravuroznim Robertom de Nirom u glavnoj ulozi. Ovo filmsko ostvarenje počinje tako što veteran, koji je učestvovao u ratu koji je izgubljen i u kome je nacija kojoj pripada – osramoćena, počinje da vozi taksi na ulicama Njujorka. Već prve scene govore o tome da se radi o, najblaže rečeno, psihički ne baš stabilnom čoveku, koji se oseća usamljeno, koji čezne da bude zapažen, da dočeka priznanje zajednice za ono što je činio, da bude voljen. Međutim, „nezahvalni“ Njujorčani vode svoje male živote i doživljavaju taksistu kao pružaoca usluge zbog koje je plaćen, vide ga kao deo taksija, umesto da sagledaju svu njegovu „veličinu“ i budu mu zahvalni što ih je povezao svojim vozilom u ludu vožnju. Podrška i ljubaznost pojedinaca mu nije dovoljna, on očekuje bezuslovno obožavanje svih. U njegovim očima, sve osim njega samog, je dekadentno, nedostojno i zaslužuje da bude zatrto.