1
Da li sa sigurnošću mogu da tvrdim da će ova nova godina biti izborna? U Srbiji u kojoj reč sigurnost odavno ne postoji? Ekonomska, pravna, fizička, profesionalna… Ne moramo da pitamo hapšene i pretučene studente i aktiviste, bespravno zadržavane političke zatvorenike, napadane, vređane i targetirane novinare, obespravljene poljoprivrednike. Ne moramo, jer znamo. Tako da mogu samo da kažem da sa velikom verovatnoćom možemo očekivati da se 2026. održe izbori. Ukoliko bi raspisivanje izbora zavisilo isključivo od Vučića, mislim da ih on ne bi raspisao nikada, ali ne zavisi samo od njega.
Previše je neispunjenih obećanja i jeftinih pokušaja kupovine „ljubavi“, i na Istoku i na Zapadu. Amerika je donela zakon koji Vučiću i „ekipi“ ni na koji način ne ide na ruku, EU je jasno stavila do znanja šta misli o njegovoj vladavini, a Moskva? Moskva suzama ne veruje. Veruje samo ličnim interesima koje ova vlast više ne može da zaštiti. Kako će se pojedinci iz i oko vlasti zaštititi od onih kojima su obećavali, ostaje da vidimo. Iako nema mnogo onih koji mogu da nam i verbalno posvedoče o (s)ličnim iskustvima. Zbog svega ovoga očekujem izbore, ali ne fer, demokratske, uz slobodne medije i zdravu političku konkurenciju. Profil ličnosti mu ne dozvoljava da bilo šta od pomenutog omogući. Ipak, sutra će neko morati i da prihvati nekakav rezultat, a gore pomenuta trojka rezultat iz Vučićevog „iskrivljenog ogledala“ sigurno neće prihvatiti.
Počasni krug maratonaca na međunarodnom planu 2025. je završen neuspešno. Ne sumnjam da se i u „porodici“, a i u konkurentskim „familijama“ odavno sprema izlazna strategija. Naročito su sumnjivi „žuti lopovi“ i „crveni kameleoni“ iz sopstvenih redova. Dakle, pad je neminovan. A njega će priznati i domaća i međunarodna javnost. Njega neće priznati Vučić i oni njemu najodaniji. Namerno ne kažem „najbliži“. To su ipak različiti pojmovi. Da priču o priznavanju završim starom mudrošću: ko priznaje, pola mu se prašta, kao i dečijim nastavkom – ko ne priznaje, pola mu se dodaje…
Nas već više od decenije voze autobusom unazad. Retrovizor je napukao, pa udaramo i levo i desno, a i vozač nije baš najstručniji. Nema veze, jer priča odlične priče za prisutne putnike. Ali i oni više nisu zadovoljni jer su usput opljačkani i svakim danom sve dalje od cilja za koji su kupili i debelo platili kartu. Odavno većina viče: „Ukoči bre, majstore!“, ali Miško vozi i dalje. EXPO je tu. Još par krivina. Ne može sad da isključi taksimetar. Evropska unija nije cilj, cilj je EXPO. Izdrži, Srbine!
Postalo je nemoguće stići one koje smo odavno propustili u toj vožnji u rikverc. Crnu Goru, Albaniju, pa i Severnu Makedoniju. Mi nismo na raskrsnici. Mi smo na stranputici. Sudbonosni izbori ne znače samo zamenu šofera. Potrebni su dobri mehaničari, rezervne gume i besprekidno dolivanje goriva.
Sve ovo je moguće samo uz pomoć onih koji su do pre godinu dana tom istom šoferu pomagali, a sebi stavljali povez na oči. Ne zbog straha da vide kad se sve završi u provaliji, već zbog nezainteresovanosti da gledaju loš rimejk filma iz devedesetih. Scenario je isti, a što je najgore, nema ni novih glumaca. Sreća u nesreći je da ljudi ne ginu u ratu, a nesreća je da je Srbija opljačkana mnogo više nego u prethodnoj verziji. Sigurno su i ti sa povezima povezali neki bakšiš i za sebe. Ali šofer je pravio račun bez krčmara, pa sad više ni u krčmu ne može da uđe.
Srbija i Srbi su poznati po izborima. Često pogrešnim. Vučić može da sačeka krajnje rokove i raspiše parlamentarne i predsedničke izbore u istom trenutku, ali:
Za predsednika ne može da se kandiduje.
Bez obzira na to da li će na izbore izaći kao SNS ili nekakav „pokret“, Vučić ne može da pobedi.
Sa mesta predsednika države bilo mu je lako, iako protivustavno, da stavi sopstveno ime kao nosioca liste jedne stranke i manipulacijom i rejtingom izgrađenim na kultu ličnosti ubedi biračko telo da od mesne zajednice do Skupštine i Vlade glasa za njega.
Uz svu podršku koju će dati svom kandidatu, ime Aleksandar Vučić neće moći da stoji na listiću za izbor predsednika. Osim… osim ako ne bi, u skladu sa svim ludilima koja smo u poslednjih 14 meseci videli, Vučević, Vulin ili Brnabić promenili ime u Aleksandar Vučić. Koliko god na prvi pogled izgledalo nemoguće, mene ne bi iznenadilo… jer svi su oni pomalo Vučić, a Vučić je nimalo oni. Teški izbori nisu samo ispred nas. Ispred njega su takođe.
Ukoliko se podsetimo jednog od predizbornih videa, kada u avionu ne mogu da budu dva pilota već samo jedan, i to on, shvatamo da smo se sve ove godine pitali: ima li pilota u avionu? Za otmičare, dileme nije bilo.
Sinergija. Pravda. Lustracija. Za pad ove nakaradne vlasti treba nam sve to trojstvo. I nije greška u razdvajanju reči, već u tome što je i Sveto trojstvo pod šakom i kapom već pomenute klike. Pa da ostanemo na religijskom tlu: daj Bože da se Srbi slože. Danas se ne slažu samo Srbi, već i Bošnjaci i Slovaci i Romi… slažu se ljudi koji samo žele da žive normalno. Slažu se i međusobno i da nisu za ovakav korumpiran, nasilan i kriminalan režim.
Ali politika je logika i matematika. I matematički i logički nova skupštinska većina mora da se formira u saradnji liste studenata i opozicionih proevropskih stranaka. Potpuno je nebitan spisak ljudi koji će se naći na tim listama. Bitan je broj građana koji će ih podržati, nevezano za ideološko opredeljenje. Brojnost, zajedništvo i disciplina. U rečima i delima. To je recept za pobedu. Lokalni izbori i rezultati su imali svoje pouke. Izbori u Advokatskoj komori Beograda i tužilaštvu svoje. Vladavina bazirana na lažima, nasilju i pritiscima prošlost je onog trenutka kada na izbore izađe veliki broj motivisanih građana. Motivisanih i da izađu i da iskažu svoju slobodnu volju, ali i da tako iskazanu volju odbrane.
Lažni birači, lažni spiskovi, lažni narativ na lažnim medijima melem su za „vernike“. Njih je sve manje. Lojalista zaklinjanih u crkvi nedovoljno je da šire strah i terorišu celu teritoriju Srbije. Da li su mogući incidenti? Mislim da ih možemo očekivati. Sa druge strane, medijski mrak razbiće televizijske kamere iz celog sveta, ali i mnogo više kamera sa mobilnih telefona građana, aktivista i studenata, kao i međunarodnih i domaćih posmatrača na svim izbornim mestima. Da li će ovog puta sve proći sa „preporukama“, „prepoznavanjem nepravilnosti“, „željama za ispravljanje“ – čisto sumnjam. Istinu će pokazati i za nju se izboriti građani Srbije. Jer oni su ti kojima svet i političari iz sveta veruju.
I najmanji incident biće pripisan onima koji osvedočeno žive na podelama naroda, a plen slabo dele i sebično ga čuvaju, jer znaju da novog neće biti. Deklarativno žele da budu na putu EU, ali da zastanu negde na četvrt puta i večno ostanu tu. Na putu. Nikad do cilja. Da dođe novac iz EU, ali ne i demokratija. Ne pravda. Ne istina. Ovakva nova politička realnost je „ogolila“ i sistem i suštinu ove vlasti.
Uz ovu novu realnost želim da svima nama poželim nove pobede i zaista SREĆNU NOVU godinu. Trebaće nam. A njima da poželim zdravlje. Jer, „kao i umetnica“, i političari moraju biti zdravi. Trebaće nam i njihovo zdravlje, jer je kasno za vađenje na neuračunljivost i ostale „bolesti“. Ovaj put neće da može, što kaže narod.
Živeli! Za 2026.
