Po pravilu, kad god se nešto loše dešava ovoj civilizaciji i društvima koje ona obeležava, najveći teret snose upravo oni na čijim plećima ta civilizacija i počiva, dakle radnici, kaže sociolog Srećko Mihailović koji u intervjuu za Nova.rs govori i o položaju novinara, vlasti i opoziciji za koju kaže da neće doći na vlast ako ovako nastavi.
Kako izgleda stvarna slika radnika u Srbiji, imaju li kome da se obrate u vanrednom stanju i kakva je uloga vlasti a kakva opozicije tumači Mihailović sociolog sa bogatim analitičnim iskustvom izbornih kampanja.
Mihailović se poslednjih godina bavi istraživanjem civilnog društva, sindikata, političkih stranaka i izbornog ponašanja, kao i istraživanjem o aktivističkim kapacitetima novinara. Mišljenja je da je Covid-19 radnička bolest, što za vreme pandemije, što nakon njenog oficijelnog okončanja.
Krajem januara prezentovali ste publikaciju Sunovrat radničkih prava i pokušaji zaštite, ima li radničkih prava tokom pandemije koronavirusa?
Radnici imaju mnoga prava. Uvereni su u to. Predstava o mnogim radničkim pravima još je češća među kapitalistima. Oni su čak uvereni da je tih prava previše. Zakoni su prepuni radničkih prava. Problem je u tome što su to prava zapisana na vodi. Nevolja je u tome što su radnička prava smeštena u zakone, a nema ih u radničkom životu. Pogotovu onda kad zagusti i kad su najpotrebnija. To je najočitije u društvenim (i političkim) krizama, u doba pandemija kao što je ova sada, koronarna.
Danas smo svedoci opadanja broja zaraženih koronavirusom u mnogim zemljama, no za radnike problemi tek nastaju. Sa nestajanjem pandemije koronavirusa dolazi do pandemije otpuštanja radnika, do pandemije nezaposlenosti.
I ovoga puta je razgolićena klasna priroda modernog društva; spale su pokrivke klasnih odnosa; videli smo i sada gledamo kako posledice svakog pogoršanja svega i svačega u prvom redu snose radnici. Po pravilu, kad god se nešto loše dešava ovoj civilizaciji i društvima koje ona obeležava, najveći teret snose upravo oni na čijim plećima ta civilizacija i počiva, dakle radnici. Covid-19 je radnička bolest, što za vreme pandemije, što nakon njenog oficijelnog okončanja. Verovatno sa većim lošim posledicima po radnike nakon pandemije nego za vreme pandemije. C(ovid)-19 je za radnčku klasu opasni eksploziv C-4.
Socijalizacija Covida19 donosi eksplozivno širenje prekarnosti radnika i radničkog života i komplementarno tome sunovrat dostojanstvenog rada, odnosno ljudskog dostojanstva. Novina u odnosu na dosadašnje strukturiranje prekarnosti je šira i dublja prekarizacija radnika iz srednje klase koji su se do sada uglavnom doživljavali kao zaštićena kasta. Po svemu sudeći prekarizacija manje bira nego što to čini Covid-19.
Imaju li radnici kome da se obrate u vanrednom stanju, šta im je činiti? Gde su sindikati, postoje li političke partije koje brinu o pravima radnika?
Institucionalna zaštita radnika postoji, ali ne funkcioniše. Ili da budem objektivniji, funkcioniše ali veoma slabo, delom zbog samih institucija i gotovo nikakvog integriteta ljudi koji su u njima zaposleni, a delom zbog samih radnika koji prekarizaciju svog života vide kao zlu kob i delo sudbine. „Vanredno stanje“ je oblik racionalizacije nečinjenja i za institucije i za radnike. Jedni ćute i ne rade svoj posao, a drugi ćute i trpe. Isto kao što su ćutali i pre pandemije koronavirusa, tako će ćutati i za vreme pandemije otpuštanja i nezaposlenosti.
Vaša ranija istraživanja su pokazala da od pet radnika jedan traži pravdu dok četvoro ćuti, gde nas to vodi?
Bojim se da će u ovom vanrednom stanju i taj svaki peti radnik zaćutati. Suočeni sa opravdanim strahom od otpuštanja zaćutaće i oni retki koji su imali snage i hrabrosti da se bore za svoja prava. Biće i retkih izuzetaka. Evo čitamo u medijima da je šest radnika južnokorejske fabrike JURA pozitivno na virus korona, a da je 220 poslato u samoizolaciju. Nakon radničkog protesta, menadžeri Jure su obavestili radnike da na posao može da dođe ko želi, a ko ne želi ne mora. Obećana je i zaštita, maske i rukavice…
Koju ocenu bi dali državi kada je reč o odnosu prema radnicima inače, a koju sada? Ima li država mehanizme da zaštiti radnike i ima li volju?
Kao da stalno zaboravljamo ili previđamo ili potiskujemo činjenicu da živimo u kapitalističkoj Srbiji (a ne u socijalističkoj Jugoslaviji). Živimo u kapitalističkoj državi. Država je u rukama kapitalista. Država štiti radnike onoliko koliko su radnici potrebni kapitalistima (i državi kao u nas najvećem kapitalisti). Ni manje, ni više. Znači, tek toliko da prežive.
I nije bitno da li država ili neki državni službenik ima ili nema volju da zaštiti radnike. Država nema volju, država ima interese. Država zastupa interese onih koju drže državu u svom vlasništvu.
Kada bi sve poslove mogli da obavljaju roboti i kada bi kapitalisti imali te robote, pa onda ni državi ni kapitalistima radnici ne bi bili potrebni.
Šta je sa novinarima, kako gledate na izveštavanja tokom vanrednog stanja?
Ne znam šta je sa svim novinarima. Znam samo šta je sa novinarima onih medija koje pratim: jedne novine, dva nedeljnika i jedna televizija, a tu je i poneki portal. Ne znam šta je sa političkim radnicima (=bot-novinari) po tabloidnim i polutabloidnim medijima. Njih samo čujem na onim konferencijama za štampu, ako se to tako zove, na kojima tabloidni novinari drže predavanje predsedniku Vučiću…
Tokom vanrednog stanja postao sam osetljiviji na medijske ispade. Iako se čuvam, doživljavam povremeno gastro-smetnje a i plašim se od ugrožavanja mog imunog sistema. O tabloidnim i polutabloidni medijima i da ne govorim, ali mi „moji mediji“ donose gastro-smetnje.
Kod tabloida je stvar jasna oni bezuslovno zastupaju i to besomučno, jednu političku ili politikantsku stranu. Ali zašto „moji mediji“ daju prostora onoj „drugoj strani“? U ime koje ravnoteže („da se čuje i ona druga strana“) moja novina na četvrvtoj ili ne znam kojoj strani pušta redovno ili gotovo redovno „autore sa druge strane“ da pljuju po onome što „moja novina“ ima na drugoj i trećoj i ne znam kojoj strani? Samomučenje, samobičevanje, autoagresija, mučenje čitalaca, šta li je to?
Novinarka našeg portala Ana Lalić bila je uhapšena zbog teksta o stanju u KC Vojvodina. Da li ste i dalje mišljenja da društvo od novinara zahteva da biju njihove bitke? Koliko su mediji važni i kolika je njihova uloga u izveštavanju u vezi sa koronavirusom?
Da je pravde ili da ima Boga, nalogodavci hapšenja novinarke Ane Lalić bi naložili hapšenje vlasnika i urednika ovih silnih tabloida, jer je taj kako kažu panika-tekst Ane Lalić sto hiljada puta manje doprineo širenju panike međ narodom nego tabloidi sa svojim naslovnicama i tekstićima, uzrocima i posledicama epidemije, odovornima i neodgovornima za širenje pandemije. Ali, po svemu sudeći pravde nema, a i sumnjiva je tvrdnja o postojanju Boga.
Kakav je položaj novinara u Srbiji kao radnika?
Novinari su radnici i pored toga što će malo koji novinar ustvrditi da je radnik. Položaj novinara je u proseku gori od prosečnog položaja radnika.
Gazda će pre otpustiti novinara koji pošteno i dostojanstveno obavlja svoj posao, nego što će gazda otpustiti, na primer kvalifikovanog radnika ako ovaj pošteno i dostojanstveno obavlja svoj posao.
Položaj novinara je sličniji položaju radnika u radnom odnosu na određeno vreme, čak i položaju nadničara, nego položaju radnika u radnom odnosu na neodređeno vreme. Novinari spadaju u onu grupu radnika koju obeležava nesigurnost češće nego ostale radnike. Novinari obavljaju poslove karakteristične za kreativnu industriju, a po stepenu prekarnosti, bliži su radnicima-nadničarima nego radnicima „na stalno“.
Ovo što sam rekao o novinarima odnosi se na novinare sa integritetom, a ne na bot-novinare. Ovo naglašavam jer se prilično razlikuju novinari i bot-novinari (ovo „bot“ u prenesenom a ne u softverskom značenju). Dok su novinari radnici, dotle su bot-novinari imenovani zastupnici određenih politika, političkih partija i drugih grupnih i privatnih interesa.
Kako se po vašem mišljenju ponaša vlast u odnosu na trenutnu situaciju? Da li je partokratija konstanta srpske politike?
Pre svega da kažem da se ova vlast ne ponaša drukčije od vlasti u svim drugim zemljama u ovoj „korona-situaciji“.
Gotovo svaka vlast vuče iznuđene poteze, a kad se vuku takvi potezi, gluposti, neznanje, lažno znanje, bahatost, nekompetentnost i sve drugo slično nabrojanom, nije retkost. Srećom, gotovo da nigde glupi potezi nisu dominantni. Glupost, sebičnost i ekstremni egoizam vidimo i kod građana, to vidimo u mnogim profesijama, pa i među lekarima.
Inače, više zabrinjava ponašanje vlasti spram postpandemijske situacije, nego prema pandemijskoj situaciji. U ovom drugom slučaju ipak stručnjaci vode glavnu reč, ali uređenje postpandemijske situacije je u rukama države i njenih vlasnika. I upravo je to post-stanje opasnije po radnike i većinu građana.
Pokazalo se, kao i stotinama puta do sada, da sneg ne pada da pokrije breg već da svaka zverka pokaže svoj trag. I pokazalo se u ovoj pandemiji. Od vrha vlasti do poslednjeg podanika te vlasti. Videlo se svačije lice. Videlo se ružno lice građanskog sebičnog individualizma. Videlo se lice onog vajnog intelektualca koji ne bi žrtvovao svoju večernju šetnju po lepom prolećnom vremenu ni po cenu zaraze, ne daj bože, desetine drugih šetača. Tako imamo na delu zastupanje ličnih sloboda na uštrb slobode drugih; tako smo imali na delu slobodu oličenu u mogućnosti šetnje pored reke na uštrb slobode drugih da žive u zdravlju.
Videlo se ružno lice vlasti i državne uprave, videla se njena nekometentnost, neznanje, nesposobnost… Videli smo državnu partokratiju na delu. Decenijama se u nas gradi ohlokratija umesto meritokratije. Decenijama u nas svaka partija koja dođe do vlasti popunjava državnu upravo svojim ljudima bez obzira na nivo njihove meritornosti i nikako da se prepuni, nikako da se zauzmu sve fotelje, jer se stalno donose nove. Kada je stanje redovno, nekako se taljiga i ne vidi se neznanje i nesposobnost, a onda đavo dođe po svoje!
Gde je vlast, a gde opozicija, kako ih vi vidite?
Gde je vlast, a gde je opozicija? Pa opozicija je veoma daleko od vlasti, a ako ovako nastavi, nikada je neće ni osvojiti!
Pratite nas i na društvenim mrežama: