Za Nikolu Selakovića se već dugo zna da je Vučićev čovek za specijalne zadatke. Bilo da je ministarskoj ili sekretarskoj funkciji, njegova uloga je uvek bivala ista - gde god su se problemi vlasti rešavali ucenama ili potkupljivanjem, on se pojavljivao kao “čovek sa rešenjem”.
Piše: Mlađan Đorđević
Nisam se iznenadio kad sam pročitao u medijima da je Selaković umešan u aferu Savamala, jer takvom čoveku nisu strane manipulacije i ucene. Kao jedan od najvernijih Vučićevih poslušnika, od početka vladavine Srpske napredne stranke se isticao u svojoj beskrupuloznosti, uporno pokušavajući da imitira svog šefa.
Možda se to najbolje moglo videti prilikom radova na obnovi i izgradnji Hrama Svetog Save, gde se Nikola Selaković postavio kao jedini i najveći ktitor svetinje koju smo svi mi pravoslavni Srbi zajednički podizali čitav jedan vek.
Zajedno sa svojim prijateljima, vladikom Stefanom Šarićem i Dejanom Nakićem, sekretarom blaženopočivšeg patrijarha Irineja, Selaković čini trijumvirat koji je godinama unazad pokušavao da utiče na dešavanja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i život sveštenstva. Iza svake kampanje u režimskim glasilima, koje su bile uperene protiv neposlušnih vladika, stoji upravo Selakovićev potpis. On je taj koji je prethodnih godina odlučivao o tome kad će se održati Sveti Arhijerejski Sabor, koje će se teme naći na njemu, a značajnu ulogu imao je i u pokušajima da se nateraju episkopi da prihvate Vučićevu izdajničku politiku prema Kosovu i Metohiji.
Da ne postoje granice u bahatosti i osionosti trojca Selaković – Šarić – Nakić, potvrđuju i njihove poslovne kombinacije prilikom izgradnje Hrama koje nikada do kraja nisu razjašnjene. Selaković i njegovi prijatelji nam još uvek duguju odgovore koje su to partnerske firme angažovane na radovima, koliko je novca potrošeno i zašto se u javnosti stekao utisak da se za te pare moglo izgraditi pet novih hramova? Jesu li se troškovi namerno pumpali kako bi se neko ugradio u posao i postoji li bilo kakav pisani trag kojim se pravdaju sredstva dobijena od države?
Naposletku, Selaković je dužan da, kao član Komisije za obnovu i izgradnju Hrama Svetog Save, odgovori na pitanje da li je tačno da se državni novac namenjen za mozaičke radove podizao u kešu i nosio u Rusiju? Kome je dat taj novac i kako su pravdali te troškove?
Da se razumemo, niko ne treba da žali novac uložen za svetinju koji je simbol države i prestonice, ali je od suštinske važnosti da znamo da li su ljudi koji su bili na tim poslovima imali časne namere ili su zloupotrebili to što su pitanja, kao što je izgradnja Hrama Svetog Save, prilično osetljiva i emotivna za vernike Srpske pravoslavne crkve.
Bez konkretnih odgovora na pitanja i objašnjenja kakva je njegova uloga bila u ovim poslovima, Selaković ne može da bude na bilo kakavoj državnoj funkciji, a posebno ne na mestu šefa srpske diplomatije.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare