Radulović napada medije, šta bi radio da je na vlasti

Da je Srbija podeljeno i posvađano društvo nije vest kao i da se sve češće priča o tome da postoje opozicioni i novinari koji su za vlast. I dok novinari imaju odgovornost za ono što pišu, gotovo redovno izostaje sankcija političara dolazili oni iz vlasti ili iz opozicije, a najveća meta nacrtana je na čela onih koji se uporno trude da budu na strani profesije.

Poslednjih godina, odnos političara prema medijima je sve agresivniji i dešava se gotovo na dnevnom nivou. Poslednji primer je jučerašnji, kada je predsednik Dosta je bilo Saša Radulović, u holu doma Narodne skupštine, vikao na reporterku N1 Tatjanu Aleksić optuživši je da ometa njegovu konferenciju za medije.

Verovatno je Radulović bio iznerviran time što koleginica Aleksić nije njemu – posvetila apsolutnu pažnju već je u momentu kada je predsednik DJB održavao konferenciju za novinare radila svoj posao, razgovarala sa narodnom poslanicom Gordanom Čomić.

Nema razloga da se novinari pravdaju za svoj rad bilo kome osim građanima i svojoj savesti. To što veoma često ni građani ne žele da čuju istinu, pa svoj bes i neslaganje sa novinarskim izveštajima sve češće ispoljavaju na društvenim mrežama, druga je tema.

Umesto da političari štite novinare i medije bez postavljanja uslova i javnog targetiranja, sve češće svedočimo sramnim obračunavanjima u kojima je na neprikosnoveno prvom mestu predsednik građana Srbije Aleksandar Vučić.

Opšte je poznato da ne daje izjave i intervjue za profesionalne medije, a da se gotovo „ne skida“ sa programa televizija čiju uređivačku politiku sprovodi lično već osam godina.

Za Vučićem kaskaju i političari iz redova opozicije koji ukoliko nastave u gasu koristeći Vučićevo gorivo, ozbiljno prete da ga preteknu u čvrsto postavljenom prvom mestu.

Lider SSP Dragan Đilas zamerio je Nova.rs što prenosi saopštenja SNS, Boško Obradović napao je novinarku TV Prva.

Rojtersov izveštaj o slobodi medija u Centralnoj i Istočnoj Evropi za 2019. godinu pokazao je da je 63 odsto novinara koji su učestvovali u istraživanju izjavilo da su ih političari napadali zbog njihovog rada.

Oko 58 odsto njih kaže da su ti napadi dolazili u direktnom govoru, dok 56.5 odsto ističe da su kritikovani na društvenim mrežama.

Lokalni mediji u Srbiji su gotovo ugašeni, imamo samo nekoliko svetlih primera koji nastoje da objektivno i profesionalno izveštavaju, i to malo kritičkih medija je napadnuto sa svih strana.

Novinari su redovno suočeni sa uvredama i pretnjama, a napadi su veoma često brutalni.  Da smo mizogino društvo pokazalo je i ovo istraživanje jer su vulgarnosti posebno uperene protiv novinarki.

Jedan od primera žestokih vulgarnosti, došao je od lidera Slobodnih građana Sergeja Trifunovića kada je novinarku RTS nazvao prostitutkom obećavši joj da će neko moći sa njom da ima seksualni odnos po nižoj ceni kada on bude predsednik.

Da institucije u Srbiji nisu u ovolikoj meri urušene, možda bi nosioci javnih funkcija, ali i oni koji tome streme na adekvatan način bili kažnjavani. Do tada nam ostaje da se pitamo kako bi se pojedinci iz opozicije ophodili prema novinarima kada bi nekim čudom došli na vlast.

Da li bi novinari u Srbiji trebalo da razmišljaju u pravcu da Vučić koji godinama urušava medijske slobode može biti i prihvatljiv, ako su mu oponenti u ovolikoj meri silni i besni u situaciji kada su mali, nebitni i u procentima podrške građana skoro nevidljivi na političkoj mapi?

Naprednjaci vole javna targetiranja, a videli smo kako je prošao i novinar Milan Jovanović iz Grocke kom je zapaljena kuća, a za to delo je kao nalogodavac optužen visoki funkcioner SNS i bivši predsednik ove beogradske opštine Dragoljub Simonović.

Ostaje nam da se pitamo koje bi metode primenjivala opozicija u Srbiji kada bi došla na mesto pozicije. Do tada, neka svako radi svoj posao po savesti pridržavajući se kodeksa zbog kojih će u svakom trenutku moći uspravne glave da hoda i mirno spava.