14
Voditelj je s odmora u Rovinju za NIN napisao pismo, u kom se, između ostalog, obraća predsedniku Srbije.
Skočio sam u vodu. Jato cipala se razbežalo kud koji mili moji, a hladno istarsko more probudilo me iz roze sanjarenja i ovog apsurdnog skeča. Šta meni pada na pamet?! Šta će Vučić u Rovinju?! Nije za ovde, ne bi prepoznao ovu lepotu, niti razumeo ovu slobodu. A zašto ja letujem ovde? Zato što sam tako odlučio. I zato što niko ne može da mi naredi gde smem, a gde ne, da letujem. I zato što mnogo volim Rovinj, mnogo. I mnogo volim da zajebavam cipale, mnogo.
Dragi moji, danas je trideset deveti dan mog „letovanja“ u Rovinju i pišem vam kako mi je, šta radim i kako se provodim. Poslednji put sam to pisao 1986. iz dečjeg odmarališta u Bolu na Braču, zanimljivo, u Hrvatskoj.
Možda vam se učini da baljezgam, ali realno, otkud znate šta bi sve vama palo na pamet posle 39 dana mora…
Danas je Sveti Pantelejmon, slava koju slavi Loka. Кolač i sveću doneo mu je moj drug Samir, poznatiji kao Suki. Super tip i dobar drug. Nisam otišao s Lokom do crkve u Peroju, more me suviše mamilo.
Crkvu su osnovali Crnogorci, koji su došli u Peroj pre dvesta šezdeset i nešto godina. Nisam ove godine išao, pa nisam video transparent sa tačnim brojem godina. Da, u Peroju stoji istaknut transparent, nalik onima koji najavljuju koncerte, „26… godina Crnogoraca u Peroju“. Štedljivi istarski Crnogorci uradili su transparent na kojem se menjaju brojevi, pa na početku svake godine samo promene broj na mušemi, koja tu stoji već ko zna koliko. Crkva je odmah iza ćoška, na raskrsnici. U njoj pravoslavni sveštenici drže liturgije i opela, venčavaju i krštavaju vernike od 1834. godine do danas.
PROČITAJTE JOŠ:
Ova crkva nije bila rušena, ni paljena, ni zatvarana. U njoj je prošle godine krštena čak i jedna Lola iz Beograda. Preko puta nje, na drugom trotoaru iste ulice, nalazi se spomenik žrtvama fašističkog naci-režima (tako piše na svakom spomeniku). Ni ovaj spomenik nije bio rušen, ni paljen. Vrh mu krasi crvena petokraka. Od njega do crkve nema više od 10 metara.
Iz nekog razloga, odlasci tamo su emotivno zahtevni za mene, pa sam odabrao more i barku. Ustao sam rano, a i tek sam 39 dana tu, nisam još uvek spreman. Naoružan bocom rozea „radovan“ (što je i moje kršteno ime) i vrećom leda, ukrcao sam se na barku i krenuo u poznato. U uvalu na Crvenom otoku. Vino ne otvaram pre 12, jer imam staro pravilo da se ne pije pre podneva. Кo pije pre podneva, sigurno je alkos.
Ranije, dok sam dolazio na plažu, konobari su znali to pravilo, pa su oko 12:05 dolazili sa: „Gospon Ivanović, prošlo je 12, može jedan gemišt?“
Ne odlazim više na obalu, previše je naših ljudi. Naši ljudi su divni, niko me ne uznemirava, naprotiv. Ipak, kada ima toliko naših, ja se osećam kao budala jer sam u gaćama, moj problem, znam. A naših je svake godine sve više. Кo da ih neko tera da dolaze ili im brani pa teraju inat. Čak su i konobari Srbi.
Tako sam završio na barci, sam. Sam moram da vodim računa da li je prošlo 12. Na barci provodim svoje dane u miru, okupan suncem i baš slanim Jadranom. Čitam. Slušam džez. Plivam. Plutam. Pijuckam hladna pića iz svog kamperskog frižidera punog leda.
Ipak, nisam potpuno sam. Čim bacim sidro i barka zauzme svoju poziciju, u njenoj senci pojavi se jato riba. Cipli. Crnogorci ih iz zezanja zovu govnojedi.
Ostatak čitajte u poslednjem broju NIN-a od juče.
BONUS VIDEO: Veče s Ivanom Ivanovićem – Savo Manojlović
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
