Piše Ivan Mrđen: Mala istorija nevažnosti

To što je predsednik svega ovoga između predavanja na Visokoj sportskoj i zdravstvenoj školi strukovnih studija i jutarnjeg džoginga po "najlepšoj promenadi na svetu" konačno prelomio da premijerka i dalje bude ona koja ga ponizno zove "šefe" nije nikakav "prst u oko" svima koji su se ovih dana prisećali Petooktobarske revolucije i uzdisali za propuštenim prilikama nekadašnje opozicije. Koja je, by the way, danas samo to – nekad bila!

Njegov izbor je ne samo očekivan, već i sasvim prirodan, jer nije tajna da na osnovu rezultata junskih parlamentarnih izbora i kadrovskog potencijala među svojim potčinjenima – nije ni mogao da postupi drukčije, pa je baš tu činjenicu pokušao da zabašuri spinom u vidu izbora datuma za još jedno obnaradovanje poznate maksime „država to sam ja“.

Zato nisu u pravu pojedini analitičari, koji požuriše sa procenom da izostanak ozbiljnije rekonstrukcije Vlade najavljuje nove parlamentarne izbore, jer upravo ovakav, gotovo jednopartijski skupštinski saziv omogućava nastavak prakse u kojoj jedino „predsednik države funkcioniše u punom kapacitetu“. I nesretna premijerka, i novi i stari ministri ostaju praktično u v. d. stanju, a predsednik svega ovoga u kampanji, koja praktično nije ni prestala već osam godina i koji mesec pride.

Sećam se još iz njegovog PPV perioda, kad sam jedne subote u novembru 2012. došao na posao noćnog urednika „Blica“ i svih ostalih izdanja kompanije, pa u šali čestitah uredniku „Blica nedelje“ što u sutrašnjim novinama nema ni jedne jedine vesti o Vučiću. Bila je to aluzija na činjenicu da smo ga u tom periodu svakog dana imali najmanje na po tri mesta, od politike i ekonomije do sporta, a kolega mi usplahireno odgovorio: „Joj, dobro si me podsetio, umalo da zaboravim da ti kažem. Danas se ženi i ništa ne sme da se objavi. Jedino ako se negde pojavi vest, vi je prenesite!“

Te večeri smo pažljivije nego inače pregledali sve domaće i najznačajnije strane portale, samo se u jednom trenutku na nečijem fejsbuk profilu pojavila ta informacija, ali je i to brzinom zvuka izbrisano! (Najmanje je ovde važno što u zvaničnim „varikina“ biografijama sada stoji da je Vučić sa prvom suprugom bio u braku do 2011. a sa drugom se venčao 2013. godine, čisto da se stvori utisak da je sve išlo nekim normalnim putem, pa je verovatno i izbrisana činjenica sa kojom sam ja raspolagao te večeri, da je prethodni brak razveden samo nekoliko dana pre drugog venčanja i „tajne večere“ u Domu Vojske Srbije.)

Kao „prvi potpredsednik Vlade“ neprestanim spinovanjem Vučić je, ne samo medijski, potpuno marginalizovao i nesretnog premijera Ivicu Dačića i jednog od svojih „političkih očeva“, tadašnjeg predsednika Republike Tomislava Nikolića, pa je zato bilo sasvim logično i da ubrzo postane premijer, a onda posle izbora „na koje mu ne pada na pamet da se kandiduje“ i kalif mesto kalifa!

Ne želeći da rizikuje sa Nikolićem na predsedničkim izborima 2017. godine, sadašnji predsednik svega ovoga je odustao i od „klackalice“, koju su godinama primenjivali Putin i Medvedev u Rusiji, odnosno Đukanović i Vujanović u Crnoj Gori, kad je najmoćniji čovek u državi malo premijer, pa malo predsednik, ali je sav vlast apsolutno u njegovim rukama.

Sličnu trakalacu je zamislio i Slobodan Milošević, ali na relaciji malo predsednik Srbije, malo Tito (da ispuni san svoje supruge da bude lider Jugoslavije, ma kako ona bila skraćena), pa su zbog toga krajem prošlog veka učinjene beznačajnim sve ostale funkcije. A onda je izgubio izbore 24. septembra 2000. godine, pa se dogodio Peti oktobar, posle čega su na saveznom nivou sve najznačajnije funkcije preuzeli lideri Demokratske opozicije Srbije, dok je Zoran Đinđić ponovo učinio važnim i bitnim mesto predsednika Vlade Srbije.

U takvoj situaciji bilo je moguće da izvesni Milan Milutinović izgura čitav mandat na mestu predsednika Srbije, od 1997. do 2002. godine. Pošto je u septembru 2002. propao prvi pokušaj da se izabere njegov naslednik (Koštunica vs. Labus), pa u decembru i drugi (Koštunica vs. Šešelj), da bi u novembru iduće godine iz istih razloga (mali broj izašlih birača u prvom krugu) bez pobednika ostala i trka između Mićunovića i Tomislava Nikolića, skoro pune dve godine imali smo apsurdnu situaciju da su funkciju predsednika Republike vršili predsednici Narodne skupštine.

Zbog toga, kad ukucate „predsednik Republike Srbije“, svi internet pretraživači izbacuju i podatak da su to bili i Nataša Mićić, i Dragan Maršićanin, i moj prijatelj iz redakcije „Vremena“ Predrag Marković. Toliko je bila „važna“ funkcija predsednika Srbije, sve dok Boris Tadić nije shvatio da se sa te pozicije može komotno vladati i bez formalnih ustavnih ovlašćenja. Naravno, uz majstora za kafu na premijerskom mestu, kako ga je crtao legendarni Marko Somborac.