23
Bilo je iritantno, mučno, deprimirajuće, čak i tužno gledati sinoćni intervju – ako se ono intervjuom moglo zvati - predsednika države na Radio Televiziji Srbije.
Iako smo navikli da slični nastupi budu beskrajni izlivi logoreje o neviđenim uspesima i radu, egoistična autoprojekcija sopstvene veličine i žrtve u isto vreme, začinjeni obračunima sa imaginarnim dušmanima i provokacijama na račun novinara koji ga je ugostio, Aleksandar Vučić je sinoć prevazišao sebe.
Da je Olivera Jovićević, domaćica te „vesele večeri“ u nekom trenutku ustala i uz reči „Izvolite, predsedniče, pričajte šta god hoćete, ne bih vam ja više smetala“ napustila studio, većina gledališta bi je razumela i teško da bi joj neko na tome mogao zameriti. Međutim, sirota koleginica je ostala na tom strašnom mestu, trpeći poniženja i pokušavajući nemoguće – da razgovor vrati u normalu i učini ga, koliko-toliko, svrhovitim i prihvatljivim. Uzalud.
Umesto odgovora na pitanja sa druge strane je dobijala maliciozne komentare i nipodaštavanje. „Pogledajte narode kako novinar RTS-a…“; „Pustite me da kažem šta imam, pa onda slobodno udrite koliko možete“; „A vi me izbacite iz studija“ i tako redom. Prisustvovali smo perverznom igrokazu u kome se dželat predstavlja kao žrtva a bezobalnom arogancijom poništava i zadnje zrno profesionalnog pa i ljudskog dostojanstva novinarke koja je sedela preko puta njega.
Ona je nepristojno ućutkivana i zaustavljana u pola reči kada bi se i usudila da pokuša nešto da pita: „Aj, ostavite me da odgovorim!“
Pokušaj problematizovanja osetljivih tema završavao se izlivima besa i pričom o svemu i svačemu osim o onome o čemu je pitan. „Govoriću pola emisije, sprečavali me vi ili ne!
Na pitanje šta se desilo u Novom Pazaru, pričao je o Beogradu a kad se vratio na „temu“ potegao je omiljeni argument u vidu fotografija praznih renoviranih bolničkih soba izbegavajući da odgovori šta se događa u onim prepunim.
Kad mu je postavljeno pitanje o informacijama do kojih je došao BIRN u vezi „dvostrukog kovid knjigovodstva“ o broju mrtvih, on se vratio u 2014. godinu evocirajući uspomene na svoj emocinalni doživljaj trenutka kad postaje premijer. I tako, manje-više, tokom cele emisije, ko je imao stomak i živce da gleda do kraja.
To što je RTS profesionalno razvaljen i besramno politički potčinjen vladajućoj kasti, Vučiću očigledno nije dovoljno i on prema javnom servisu gaji neki neobjašnjivi bes, prezir i sumnju, ne propuštajući priliku da im prebaci na nelojalnosti i nekakvim zadnjim namerama.
Šta li bi tek radio i kako bi se ponašao da Radio Televizija Srbije zaista radi svoj posao onako kako to javnost od nje očekuje i kako joj uloga i zakon nalažu? I ovako se svim silama trudi da tamo eliminiše i naznaku oponentnog mišljenja, prevaspitavajući i kinjeći njihove novinare koji se usude da pitaju nešto što nije precizan volej za njegovu propagandističku poentu.
Nije samo kolegijalna solidarnost spram koleginice Olivere Jovićević – koja je sinoć prolazila toplog zeca i gotovo paralisana strahom i poniženjem pokušavala da ostane na nogama – bila povod za pisanje ovog teksta. Potpisujem ga i kao jedan od nekoliko miliona „akcionara“ RTS-a za koji decenijama uredno izdvajam pretplatu i smatram da svi mi imamo legitimno pravo da ga branimo od brutalne uzurpacije političkih i interesnih grupa i da kad neko povisi ton na njegove novinare i mi dignemo glas. Jer, oni su naši uposlenici.
RTS nije (barem ne bi smela da bude) Vučićeva medijska prćija poput mnogih televizija koje su mu se besramno, iz interesa ili uverenja, svejedno, podale i služe samo kao mizanscen njegove propagandne mašinerije, a njeni novinari nisu (i ne bi trebalo da budu) članovi društva „dragih Jovana i Gordana“ koje Vučić favorizuje i izdvaja u onoj njegovoj bljutavoj intimizaciji.
Nekako bi mu se moralo staviti do znanja da kada se nađe u studijima Javnog servisa tamo može i mora da se ponaša kao dostojanstven predsednik države kojoj treba da služi bez roptanja i da bude svestan kako mu pitanja postavljaju novinari u ime građana koji ih za to plaćaju. A na „ćirilicama“ može kako hoće i dokle hoće, mada bi nacionalna frekfencija i tamo trebalo da ima limitirajući karakter. Međutim, kako trenutno stvari stoje, granica su mu samo nebo i „Parovi“.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
