Srbija se još oporavljala od scena nasilja viđenih prvih dana februara 1997. godine na Brankovom mostu, kada je policija tukla demonstrate i koristila vodene topove da razbije protest građana, koji su mesecima na ulici tražili priznavanje rezultata lokalnih izbora, kada se desio preokret. Slobodan Milošević je petog februara doneo odluku da prizna rezultate izbora i tim povodom je uputio pismo premijeru Mirku Marjanoviću.
Predložio je da Vlada Srbije podnese na usvajanje Skupštini predlog posebnog zakona (lex specialis), kojim će biti proglašeni za konačne, rezultati dela lokalnih izbora u Srbiji, prema nalazu misije OEBS-a.
Svakodnevne tromesečne demonstracije tokom zime 1996/97. navode se često kao svetli primer u novijoj srpskoj istoriji i uspešan vid mirnog građanskog protesta kojim je sprečena izborna krađa i odbranjena volja glasača. Pošto posle skoro tri decenije ovi protesti više deluju kao nedostižan mit, “Nova” kroz seriju tekstova podseća šta im je prethodilo, kako su i zašto počeli i zbog čega su ostali tako urezani u pamćenje građana Srbije.
“Želim da naglasim da državni interes unapređenja odnosa naše zemlje sa OEBS-om i međunarodnom zajednicom u celini daleko prevazilazi značaj bilo kog broja odborničkih mesta u nekoliko gradova” naveo je u pismu Milošević.
Opozicija je reagovala sa oprezom, jer je vlast još sredinom decembra pozvala misiju OEBS, koja je vrlo brzo izašla sa ocenom da drugi krug treba priznati, ali je zvanični Beograd tražio više puta dodatni rok da se izjasni od tzv. Gonzalesovom izveštaju pokušajući preko domaćih medija da učitaju nešto što uopšte ne piše u toj oceni stranih posmatrača.
Međutim, predsednik Skupštine Srbije Dragan Tomić nije imao dilemu, već je pobedonosno uzviknuo: “Naš predsednik je pravnik, odmah je sve shvatio”.
Režim je odlučio da prizna izborne rezultate, opozicija je najavila prekid protesta do 9. marta, a studenti su odlučili da nema povratka na nastavu dok ne odu rektor i student prorektor.
Miloševićev ‘lex specialis’ usvojen je 12.02 u Skupštini Srbije.
Skupština Grada Beograda konstituisana je 21. februara. Sa 68 glasova “za” i 24 “protiv” Zoran Đinđić, lider DS-a, izabran je za gradonačelnika Beograda. Sa zgrade Skupštine grada, nakon pola veka, skinuta je petokraka.
“Ovo je prvi simboličan čin koji treba da pokaže da ideološki simboli spadaju u muzeje i da Beograd ne pripada ni jednoj ideologiji, nego sebi i ljudima koji tu žive” rekao je Đinđić.
Koalicija “Zajedno” zauzela je mesta u skupštinama većine gradova u kojima je osvojila vlast na izborima 17. novembra i posle 88 dana protesta povukla se sa ulica.
Studenti, međutim, nisu odustajali od ispunjenja svih svojih zahteva, a rektor Veličković nije pokazivao nameru da ode sa tog mesta. Okupljanja studenata pomerena su na 14 časova, dok se u šetnju kretalo u pola četiri popodne.
Od poslednjeg mitinga opozicije studenti su organizovali više akcija traženja rektora. U tome su se posebno istakli akademci sa Mašinskog fakulteta. Oni su često u zasebnim akcijama tražili prvog čoveka univerziteta u Dunavu, u Zoološkom vrtu, u opservatoriji, proveravali da nije slučajno otišao na Mars.
S obzirom da su studenti sada bili sami na ulici, češće su se dešavali incidenti takozvanih uletanja automobila u kolonu, ali je veće incidente srećom sprečavalo obezbeđenje Studentskog protesta.
Tako je jednom studentska kolona na početku Beogradske ulice naišla na vozilo Vlade Srbije, u kome se nalazila Bratislava Morina, novoimenovana ministarka za brigu o porodici. Studenti su ministarku “častili” zvižducima, povicima “Bando crvena” i lupanjem u automobil, ali do do incidenta nije došlo zahvaljujući studentskom obezbeđenju i saobraćajcu koji se tu našao.
Paralelno sa aktivnostima studenata na ulici, dekani i profesori većine fakulteta koji su podržali protest, tražili su načine da univezitet profunkcioniše. Nastavno naučno veće Univerziteta je krajem februara donelo odluku da se za v.d. rektora izabere dotadašnji prorektor Dragan Kuburović.
Objašnjavajući zbog čega je uz studente dr Kuburović je istakao: “Vizija studentske pravde je očito drugačija od naše. Naučio sam da mi kradu izbore od prvog dana i ova krađa mi nije teško pala za razliku od studenata”. Uz ocenu da jedva čeka trenutak kad će se studenti vratiti na nastavu, Kuburović je rekao da će ući u Rektorat “makar kroz odžak”.
Rektor Veličković nije prihvatio odluku Nastavno naučnog veća, već je tražio smenu prorektora Kuburovića i 13 dekana. Veličković je najavio da će, iako se ne oseća nimalo krivim, podneti ostavku na dužnost rektora kada se studenti budu vratili na nastavu’.
Deo rukovodstva studentskog protesta odlučio je da se studenti vrate na nastavu, kako bi rektor podneo ostavku. Međutim, to se nije dopalo akademcima koji su bili na ulici.
“Izdaja, izdaja” vikalo je desetak hiljada studenata BU tokom protesta na Platou, dok su se na bini smenjivali protivnici i zagovornici “ultimativnog” početka nastave.
“Kakva je to izdaja kada ćemo i sutra, i u subotu, i u nedelju, i u ponedeljak, ako rektor ne ode biti na Platou… Shvatam vaš gnev i delim vašu zabrinutost, ali ako rektor ne da ostavku, morate znati, imaćemo još jedinstveniji univerizitet i mnogo radikalnije zahteve” bilo je jedno od objašnjenja zagovornika povratka na nastavu.
U međuvremenu, rektor Veličković i student prorektor Vojin Đurđević podneli ostavke. Studenti su najavili novi protest 20. marta kada Savet BU bude razmatrao ostavke.
Sad je već bilo jasno da će, bez obzira na svu opravdanu sumnjičavost, svi zahtevi biti ispunjeni.
Koalicija „Zajedno“ održala je veliki miting 9. marta na Trgu Republike.Transparenti i zastave ponovo su prekrili centralni gradski trg u jednoj pobedničkoj karnevalskoj atmosferi.
Savet Beogradskog univerziteta je 19. marta prihvatio ponuđene ostavke rektora i prorektora. Pakovanjem zgrade Rektorata u slikarsko platno sa natpisom: ‘Nastavlja se’, bakljadom ispred zgrade Predsedništva i Skupštine Srbije, bukom bubnjeva koji su davali “ritam protesta” kao i šetnjom po kišom zasutom Beogradu, nekoliko hiljada beogradskih studenata se oprostilo od uličnih protesta koji su trajali 119 dana.
Da su lideri koalicije “Zajedno” Vuk Drašković i Zoran Đinđić različitih političkih senzibiliteta, kao i da su stranke koje vode potpuno različite, nikada nije bila velika tajna. Jasno je bilo da u tom opozicionom savezu stvari nisu idealne, ali nije se baš očekivalo da, kada je zajednička pobeda bila na dohvat ruke, problemi tako brzo izbiju na površinu.
Kao ključni uzrok se često navodio jedan tajni sastanak, mada što je vreme odmicalo bilo je jasno da je on bio samo povod za nešto što je imalo dublje korene. U pitanju je susret Zorana Đinđića i Slobodana Miloševića tokom demonstracija. O tom dogođaju danas je jako malo pravih i relevantnih informacija. Kao jedno od najlogičnijih izgleda je viđenje Vesne Pešić, koje je iznela u svom tekstu objavljenom u knjizi “Đinđić”.
Seća se da je jednog dana u šetnji Đinđić upitao: „Zvao me onaj ludak (Milošević) da se večeras vidi sa mnom, a meni se ne ide, jer šta ću s njim. Šta ti misliš da li da idem?“ Pešićeva prenosi da mu je rekla: „Znaš šta, mi smo sa narodom već mesec i po dana na ulicama, isto je tako po celoj Srbiji, možda ne bi bilo loše da odeš i čuješ šta on misli, da li popušta i sprema se da građanima vrati izbornu pobedu“. Vesna Pešić se priseća da je Đinđić ćutao. Čuo je šta mu rekla, ali nije joj rekao šta je odlučio. Njoj se činilo da ni sam još nije odlučio.
Kada ga je sutradan pitala šta je bilo, Đinđić je odgovorio da je bio i da je to bio glup i neuspešan susret.
“Rekao mi je da je Milošević ‘totalni fijuk’. ‘Kad sam mu rekao da su građani na ulicama već više od mesec dana i da neće odustati od izborne pobede, on mi je rekao: Đinđiću, vi mnogo gledate CNN. Ma kakvi građani, sve je to preuveličano od neprijateljskog CNN’” prepričala je tadašnja predsednica GSS.
Pešićeva nikome nije ispričala da je Đinđić bio kod Miloševića i kako se to završilo. I to ne zato što je htela da krije, već jer to nije registrovala kao bitno.
Vesna Pešić sada veruje da je taj događaj tajna policija iskoristila kao povod za rasturanje koalicije “Zajedno”.
“Ja nikom ništa nisam rekla i niko o tom susretu nije znao sem mene i Đinđića. Ali je znao Jovica Stanišić. On je šapnuo Draškoviću, koji je već bio u lošim odnosima sa Đinđićem, iz čiste ljubomore koju je potpaljivala Danica. Od njih je krenula stravična paljba na Đinđića. Izgovorene su teške uvrede. Kruna napada je bila optužba za izdaju naroda. Đinđić je odgovorio da je takva optužba besmislena, jer on ništa nije mogao da izda, jer su demonstracije vodili građani. Pokušala sam da vičem na sav glas da sam mu ja rekla da ide, da se naprosto ništa nije dogodilo… Đinđić je pokušao da se brani, ali je odjednom odustao i zaćutao. Čini mi se da ga nikada nisam videla toliko povređenog kao kada smo se ubrzo, utroje, našli u avionu za Madrid. Nije mogao da govori, sedeo je u avionu podalje, stisnutih usana. Sa Draškovićem više nije hteo reč da progovori. Svi planovi kako ćemo podeliti uloge za predstojeće izbore i nastaviti dalje pali su u vodu” priseća se u jednom dahu Vesna Pešić.
U jesen 1997. godine, u oktobru, SPO je zajedno sa SPS-om smenio Zorana Đinđića sa mesta gradonačelnika Beograda. Zbog te smene organizovane su demonstracije, koje je policija surovo rasturila. Tada je, prema oceni Vesne Pešić, Drašković ispao iz opozicije, a njen lider je postao Zoran Đinđić.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare