5
Otkada je javnost saznala za ProGlas – poziv na građansko buđenje, smišljen i napisan od strane četrnaestoro javnih ličnosti među kojima sam i ja – prošlo je manje od nedelju dana.
Autor teksta za Danas: Vladica Cvetković
Proglas je do sada (petak, 10. 11. pre podne) podržalo i potpisalo više od 37.000 građana Srbije, što je premašilo naša najoptimističkija očekivanja – moja u svakom slučaju.
U međuvremenu je bilo puno medijskih nastupa inicijatora ove akcije, kao i verovatno još veći broj javnih protivreakcija – što političara na vlasti, što njima bliskih javnih i polujavnih ličnosti.
Dakle, posle samo pet dana od promocije ProGlasa u Medija ventru, svi građani Srbije sada imaju priliku da sagledaju status praesens čitavog poduhvata – od početnih namera, preko toga kako se sve sprovodi, do prvih rezultata.
Pritom, svako svoj uvid može da napravi iz više perspektiva jer se ovih dana moglo čuti (i/ili pročitati) i šta ProGlas jeste i šta nije, a već postoje i podaci na osnovu kojih se može proceniti i da li je bilo kakav efekat postignut, odnosno da li se postiže.
Najpre o tome šta jesmo i tu ću verovatno ponoviti neke činjenice koje su se već mogle čuti (i/ili pročitati) od pojedinih koleginica i kolega iz ProGlasa.
Mi jednostavno pripadamo građanima Srbije koji su se i do sada oglašavali i iznosili svoje mišljenje u javnosti, bilo da im je to mišljenje neko tražio ili nije, a sam ProGlas je nastao kao logičan spoj svih tih naših individualnih aktivizama.
U stvari, okupili smo se prevashodno oko zajedničkog protesta što predugo živimo u državi koja u pogledu vlasti i institucija liči na Srbiju iz XIX veka, od koje se jedino razlikuje u savremenijim oblicima korupcije i nasilja.
PROČITAJTE JOŠ
Isključivo iz ovog temeljnog saglasja da to što već godinama pristajemo na ovakvo društvo ne samo da nije dobro ni prihvatljivo, već nije ni nužno, doneta je odluka da se napiše jedan zajednički, kratak i sveden proglas i da se svi građani Srbije pozovu da ga podrže svojim potpisom.
Podrška koju očekujemo istovremeno je i simbolična i konkretna, a smatrali smo i da će biti podjednako važna i nama i svakom pojedinačnom građaninu koji će ispod proglasa staviti svoj potpis.
Nama inicijatorima ProGlasa podrška znači, jer pokazuje da nam je trud bio smislen, a nada da građani Srbije ipak nisu toliko anestezirani i da, ne samo što žele promene, već u njima nije ugasla spremnost da to i pokažu, bila ispravna i realna.
Za same građane koji su se odlučili da nas podrže, taj čin nije ništa manje značajan – to svakako jeste njihov građanski hrabar i častan potez na koji treba da budu ponosni. Nikako se ne slažem s (namerno?) obeshrabrujućim mišljenjima tipa: ‘potpis i šta onda?’ ili sa onima koji kažu da će ProGlas samo poslužiti da građani koji inače ništa ne čine u borbi za promene ovim potpisom samo umire svoju savest.
Nijedno od toga nije tačno – oni koji su podržali ProGlas jesu se samo potpisali i jesu to učinili samo jednom, ali će se njihova imena i prezimena čitati više puta i ovde sebi dozvoljavam da budem metaforičan: njihovi jednokratni potpisi sada postaju glasovi koji se čuju, zvona koja već odzvanjaju po Srbiji, ponegde već i uGlas.
Za onoga ko i pored svega rečenog ipak relativizuje i ProGlas i njegovu podršku, bilo zbog toga što njihov smisao stvarno ne razume ili se samo pravi da mu nije jasan, nemam više šta da kažem, makar ne pristojnim rečima.
Uostalom o tome šta ProGlas nije, svi kojima se on ne sviđa mogli su da se obaveste iz mnogih veoma gledanih medija, naravno ne onih slobodnih, već onih slobodnih samo da nas napadaju.
Tamo su o nekim članovima ProGlasa, a pre svega javnim i poznatim ličnostima koje su i ranije klevetane, izrečene zaista ružne stvari – neke su baš grozne i savršeno potvrđuju reči Dragana Bjelogrlića o tome da živimo u zverinjaku.
Sve to istovremeno pokazuje da je sama pojava ProGlasa dobrano prodrmala naprednjački kavez s medijskim zverima i da će se sve nastaviti – verovatno sve brže, jače i bolje.
Na sve ovo se ne može odgovoriti i ostati kulturan u jednom istom tekstu. Zato se ja ovde osvrćem samo na jednu stvar koja nam je bila zamerena, a u kojoj ima makar nekog smisla, to je stav da je proglas napisan tako kao da mi sami sebe smatramo najpametnijima, elitom koja sve i o svemu najbolje zna.
Ne, nismo oni koji nude brza rešenja, nigde to nismo napisali niti smo se igde i bilo čime tako predstavili. Naprotiv, inicijatori ProGlasa su više puta naveli značaj uviđanja realnosti, što za mene prvenstveno znači prihvatanje činjenice da Srbija nema nijedan veći društveni problem koji će lako rešiti i isto tako nijedan put ka nekom rešenju koji će njenim građanima biti prijatan.
Evo kako to izgleda na primeru obrazovanja. Mi i dalje imamo preko šest odsto građana (15-65 godina) bez završene osnovne škole, 24 odsto nema profesiju stečenu školovanjem, Srbija ima upola manje gimnazija nego evropske zemlje, ima i srednje stručne škole čija je struktura podešena prema samoupravnoj privredi i u kojima je preko polovine učenika funkcionalno nepismeno (PISA test); i kad na sve to dodamo organizaciono dezintegrisane univerzitete s fakultetima kojima je samo važan broj studenata, onda možemo da se zapitamo: Postoji li lako rešenje za takav obrazovni sistem i da li bi iko bio ozbiljan ako bi se ponudio kao neko ko zna brz i lak izlaz? Međutim, ako nam obrazovanje, kao ni mnoge druge stvari u društvu, neće biti bolje ni kada ova autokratska vlast padne, što jeste činjenica, još više važi to da bez pada te iste vlasti ne možemo da napravimo nijedan korak ka boljitku – u tome je stvar.
Mi iz ProGLasa nismo čuvari formule za bolje sutra, ali ipak očekujemo lančanu reakciju građana kojima se ovako (ne)uređena Srbija ne dopada.
Pritom smo svesni da ne može samo promena vlasti da bude garancija da se i sutra neće pojaviti čovek koji će Srbiju preuzeti kao svoj zabran koji može slobodno da krči, ograđuje i pregrađuje – neki novi predvodnik koji u ime naroda pregovara i odlučuje bez ikakve unutrašnje kontrole i pod nepoznatim spoljnim pritiskom.
Zato smo se oglasili ProGLasom i o tome ćemo govoriti na tribinama koje ćemo organizovati širom Srbije.
Na kraju želim da kažem i nešto potpuno lično. Iako sam u ProGlas dospeo zbog svog građanskog aktivizma, to nije bilo presudno, grupa se formirala spontano i ja sam u nju ušao manje-više slučajno – poznajem puno svojih koleginica i kolega koji bi da su tu umesto mene dali isti doprinos i sve bi u vezi s ProGlasom i podrškom njemu izgledalo potpuno isto kao danas.
Bez obzira na to, a možda upravo i u vezi s time, mogu da kažem da su moji najbliži prijatelji savršeno pogodili i moje raspoloženje ovih dana – najveći broj komentara se svodi na kompliment da sam ‘u lepom društvu’.
Potvrđujem 100 odsto, ProGlas je zaista lepo društvo, bilo nas je četrnaestoro, evo sad nas ima 37.343 i mogu vam reći da mi društvo izgleda sve lepše i lepše.
Autor je univerzitetski profesor, redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti….
***
