"Nema drugog načina, gladna sam života": Ispovest Marinike Tepić o štrajku i odluci koju niko nije očekivao

„Nisam gladna hrane, gladna sam slobode i pravde, života koji ne smemo prepustiti besmislu... Imamo samo jedan život i samo sami sebe”, kaže za „Vreme“ Marinika Tepić koja štrajkuje glađu.

Ona štrajkuje glađu – dan četvrti. Majka dvoje dece, supruga, ćerka, opoziciona političarka – Marinika Tepić, jedna od nosilaca liste “Srbija protiv nasilja”. Hranu je prestala da uzima, kako kaže, iz protesta zbog krađe na beogradskim, pokrajinskim, republičkim i izborima za lokalne samopurave.

“Naročito na beogradskim, gde se po drugi put prevarantski lista Aleksandra Vučića predstavlja kao pobednik. A to nije istina, to je laž,” kaže Tepić.

Štrajk glađu je opasan po život. Da li je politika vredna toga? I to u vremenu kada su ocene raznih analitičara da su štrajkovi glađu postali besmisleni?

“Mi besmisao već živimo, ako govorimo o izborima u ovakvoj Srbiji, koji su direktan povod ove moje pobune kroz štrajk glađu. I ja želim da se protiv tog besmisla borim. Nisu više dovoljne izjave, intervjui, komentari, tvitovi, smatram da se nešto još konkretnije mora učiniti da bi o ovoj krađi čuo što veći broj ljudi, da bi shvatili da im se tako krade budućnost, normalan život, postajemo “deca iz doma sa kartom u jednom pravcu”. Smisleno je da se zajedno izborimo za poništavanje ovih lažnih izbora. Za mene to i ovaj štrajk i te kako imaju smisla. Nisam gladna hrane, gladna sam slobode i pravde, života koji ne smemo prepustiti besmislu… Imamo samo jedan život i samo sami sebe,” odlučna je sagovornica portala “Vreme”.

Nema drugog načina

Za mesto štrajka glađu Tepić je odabrala poslaničke prostorije u zgradi Narodne skupštine u Ulici kralja Milana. To je ujedno i sedište Republičke izborne komisije. Uz nju je i Miroslav Aleksić, takođe nosilac liste Srbija protiv nasilja.

“Aleksić je kao hrišćanski vernik, kako kaže, na strogom postu na vodi. Naposletku, politički ili hrišćanski, nema drugog načina da kažemo da izbornu krađu ne priznajemo. Kakav to moraš biti, da sopstveni narod ucenjuješ za posao ili mu plaćaš ili ga dovoziš i naređuješ za koga će glasati? Zato protest, ne zbog nas, već zbog ljudi koji su sami i slobodnom voljom izašli na glasanje i nekome poverili svoj glas. Nismo se mi borili na tim izborima za neke odborničke plate i nekakvo uvaljivanje u fotelje, to su narodni izbori za narod,” kaže Tepić.

Zamišljena je, ali širom otvorenih očiju. Ipak, stiskanje usana je odaje da je i nervozna i još više joj ističe blago upale obraze. Tu njenu rezigniranost sam primetila i dok se raspravljala sa osobljem RIK-a zato što ne puštaju novinare kod nje. Zaista, iako je poslanički klub uredno najavio dolazak novinara, u hodniku zgrade čekali smo duže od sat.

Pogled kroz prozor

“Dovode me u situaciju da svaki put silazim sa trećeg sprata i raspravljam se da bi mi bilo ko od novinara ušao. A sve sam slabija i svesni su toga. Ponašaju se kao da žive u bunkeru. Neka ih, ne popuštam. Imam i vreću za spavanje, budu li nastavili sa namerom da me izoluju od medija sići ću u prizemlje i živeću i spavaću i štrajkovaću u hodniku, pa neka me preskaču i članovi RIK-a i to obezbeđenje, ako im nije neprijatno” revoltirana je sagovornica Vremena.

Prilazi prozoru, otvara ga i snažno grabi vazduh. Ne ometam je i ne napušta me misao “taj vazduh joj je najvažniji obrok danas”. Primećujem da gleda ka zgradi preko puta, na Andrićevom Vencu – sedištu predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Viđate li komšije? Dovikujete li se preko prozora? Tako ste blizu…

“Daleko smo… Predaleko… Sve je otišlo predaleko… Mrdaju se zavese kod njih. Primetila sam nekoliko puta. Možda viri, ali prozor ne otvara, a disati dubokim plućima, pa čak i kad ste gladni, tako prija,” komentariše opoziciona političarka.

Govorimo o čemu razmišlja kada tišina i mrak padnu na grad, o istorijatu zdanja u kome i štrajkuje i spava i kako, prema starim zapisima, u podzemnim prostorijama postoji ulaz u tunel koji je direktna veza sa zgradom preko puta – Predsedništvom.

“Ne bih pošla tim putem, osećam i znam – nema svetla na kraju tog tunela,” odlučnim i nekako oporim glasom kaže Tepić.

Stisnutih usana gleda u barjake sa zastavama Srbije koji se viore u daljini, iznad Doma Narodne skupštine.

“I ne bih o podzemlju, to nisu veze, to su raskoli… Sve što označava tu reč ‘podzemlje’ pa makar se mislilo i na tunel, zapravo su simboli raskola među Srbima… Mene to asocira na kriminal koji je postao jedini organizovan u neorganizovanoj državi.”