4
Juče je u centru Beograda pod pokroviteljstvom Vučićevog režima unakažen mural sa likom Zorana Đinđića. I to nije više vest, već repriza viđenog sadejstva huligana i otete nam države. Za tu tvrdnju postoje najmanje dva dokaza - prvi je odsustvo policije u blizini murala koji je meta besramnika svakog 12. marta već godinama, a drugi je nedostatak želje nadležnih da pogledaju snimke sa sigurnosnih kamera kojima je pokriven ceo plato ispred Filozofskog fakulteta i okolne ulice kako bi otkrili identitet izvršitelja a onda i nalogodavaca.
Piše Branko Miljuš, član Predsedništva Stranke slobode i pravde
Ovaj događaj pokazuje ne samo pravu prirodu režima koji se već dvanaest godina, manirom uličnog razbojnika, obračunava sa tekovinama 5. oktobra i čovekom bez koga se ta pobeda svetla nad tamom ne bi desila. Namera je jasna, ubiti osnovnu Đinđićevu ideju o pravu građana Srbije da žive kao sav normalan svet. U tom obračunu stradalo je sveto trojstvo normalnosti – dijalog, demokratija i integracije. Tako danas umesto društvenog dijaloga imamo politički rijaliti, umesto demokratije dobili smo miks kleptokratije i partiokratije, umesto evropskih integracija rizikujemo novu izolaciju.
Svakog 12. marta slušamo ljude koji pokušavaju da definisišu stanja i traže krivce za ono što živimo. Odsustvo predloga ih svrstava u onu grupu ljudi koje je Đinđić opisao kao „intelektualce koji posmatraju i analiziraju pušeći i gunđajući“.
PROČITAJTE JOŠ...
Njima je filozof po obrazovanju i reformator po angažmanu, za svog života, suprotstavio neophodne ljude opredeljene da menjaju svet, kako je sam sebe opisao. I zaista umesto definicije stanja u kome smo i potrebe kibicera da pronađu krivce u onima koji se aktivno bore protiv kriminalizovanog, bahatog i nestručnog režima, nama je potreban angažman svakog čoveka koji je svestan izvesne propasti u koju nas guraju. O ovoj potrebi Đinđić je govorio: „Da bi promene uspele većina članova društva mora da se svakoga jutra buditi sa osećanjem izuzetnog istorijskog trenutka, s osećajem nečeg velikog i vanrednog.“
Izuzetnost ovog trenutka je određena pokušajem režima da na decembarskim izborima poništi pravo ljudi da slobodno, bez ucena i pritisaka, uz korištenje relevantnog biračkog spiska a na bazi istinitih informacija, biraju.
Zato je ovog 12. marta važno da umesto pitanja koja odzvanjaju u javnoj sferi o tome kako nam se ovo desilo i da li ima svrhe boriti se protiv jačeg, svako od sebi odgovori na pitanje šta sam sve spreman da uradim kako bih promenio svet oko sebe i zaštito ideju dijaloga, demokratije i integracija.
Dok u lavirintu sazdanom od kompromisa sa savešcu i spremnosti da naše današnje cehove plaćamo zadužujući one koji dolaze, tragamo za spostvenim istinama važno je da imamo na umu Đinđićevu misao prema kojoj je za promenu sveta potrebno da promenimo i sebe. Od sposobnosti da ovo razumemo i posvetimo se ideji uvažavajući etiku odgovornosti zavisi ne samo sudbina murala i naše pravo da spominjemo Đinđića već i budućnost ovog društva.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
