12
Sankcije, Slobodan Milošević, ratovi, nemaština, prazni rafovi, bonovi za hranu, bombardovanje, restrikcije struje, ubistvo Ivana Stambolića, Zorana Đinđića, Olivera Ivanovića… Kad se ovako poređaju događaji iz poslednjih nekoliko decenija života u Srbiji, teško je proceniti zašto bi neko želeo da uđe u političku arenu. Uglavnom slučajno. To je najčešći odgovor na pitanje kako ste i zašto ušli u politiku…
Postavili smo ga nekolicini poslanika i lidera stranaka, a evo šta su za Nova.rs ispričali….
Zamenik predsednika Stranke slobode i pravde (SSP) Borko Stefanović kaže da se u politiku uključio u znak borbe protiv režima Slobodana Miloševića i da je Građanskom savezu pristupio kao student.
“Kao i hiljade drugih ljudi u to vreme, kada nije bilo interneta i mobilnih telefona, ljudima je bilo jasnije u kakvoj zemlji živimo. Naravno da sam ušao u politiku zbog užasne vladavine Slobodana Miloševića, ratova, izolacija, sankcija i smatrao sam da to moramo da promenimo da bismo imali normalnu zemlju. Krajem devedesetih sam se uključio u politiku u Građanski savez i bio sam u tom zajedničkom frontu kao hiljade drugih ljudi. Takve stvari su nas okupljale, a ideološke razlike su bile potpuno nevažne jer smo želeli potpuno drugačiju Srbiju. To je bio moj konkretan motiv”, kaže Stefanović za Novu.
Dodaje da je onda bio slučaj, kao i sada, da kada se borite protiv autokratskog režima, uključivanje u opozicionu borbu za vlast predstavlja signal da se, zapravo, uključujete u borbu protiv države.
“Postoje naravno razlike između ovog i onog vremena. Neke stvari su sada gore nego tada, a neke stvari su onda bile gore nego sada. To je bio moj motiv, bio sam na kraju fakulteta, nisam bio uključen u stranke do tog vremena i shvatio sam da bez jasnog političkog delovanja promene nisu moguće”, zaključuje Stefanović.
Lider Narodnog pokreta Srbije Miroslav Aleksić u politiku je ušao slučajno, pokušavajući da reši vodosnabdevanje u selu Počekovina, gde generacijama živi njegova porodica.
„Postoji seoski vodovod za pet sela u okruženju kojim je gazdovala mesna zajednica. Kad dođe letnje vreme nismo imali vodu ni za piće, kamoli za kupanje. Ja sam tad živeo s porodicom u selu. Onda sam rekao ‘pa šta treba da uradimo s tim vodovodom, da to funkcioniše’. Tako sam 2004. učestvovao na izborima za Savet mesne zajednice, sa osam mojih drugara i rekao sam ‘ajde da sredimo taj problem’. Pobedili smo. Uveli smo samodoprinos, napravili projektnu dokumentaciju kompletnu za rekonstrukciju vodovoda, crpne stanice, pumpi… Uspeli smo da dobijemo sredstva iz opštine, iz republike, krenula je rekonstrukcija vodovoda i onda smo napravili komunalno preduzeće”, kaže Aleskić za Novu i nastavlja:
“To je ovo što me naprednjaci sad prozivaju, napravio komunalno preduzeće za sebe. Mi jesmo osnovali KP Počekovina uz opštinsku odluku, da bi ono gazdovalo, a ne mesna zajednica. Otišli smo i korak dalje, kupili smo smećar kamion i organizovali odnošenje smeća sa teritorije ovih pet sela 2007. godine. I dan danas je tako. Ja sam tad bio predsednik mesne zajednice i kad smo osnovali KP preuzeo sam i to od 2006 – 2007 godine. To preduzeće je funkcionisalo jako dobro do pre šest, sedam godina, a onda su ga pripojili KP Trstenik”.
S obzirom da se bavio otkupom voća i povrća i da su ga poznavali ljudi iz trsteničkog kraja, 2008. godine tadašnja ministarka Verica Kalanović ponudila mu je da učestvuje u izbornoj kampanji.
PROČITAJTE JOŠ:
12
4
3
“Rekao sam da me politika ne zanima, ali sam na posletku prihvatio. U Trsteniku je tad Demokratska stranka bila u naletu, Boris Tadić je bio vrlo moćan, ali na lokalnim izborima DS je ostvojio 18 odsto, radikali 17, a G17 plus kojeg je Verica tada predstavljala 15 odsto. Do tad su imali 5 odsto. Verica mi je tad nudila da budem predsednik opštine što sam odbio, da bi mi zatim ponudila da budem direktor Direkcije za izgradnju. I ja to prihvatim. I zeznem se, sa oproštenjem. To je bio trenutak kad sam ušao u politiku”.
Na pitanje da li stvarno misli da je bila greška što je ušao u politiku, odgovara:
“Pa ne. Možda sam svoj život potpuno skrenuo. Tada sam taman bio u tridesetim godinama, kada sam sazrevao kao čovek i kada sam imao svoje neke poslovne vizije i planove. Sebe sam uvek video u privatnom biznisu. Voleo sam da pomažem društvenu zajednicu, ali mi to nije bilo prioritet. A onda me je ulazak u Direkciju potpuno preokrenuo, jer sam ja to počeo da gledam kao moju privatnu firmu i trudio se da sve probleme rešim, i vodosnabdevanje i daljinsko grejanje. Stvarno smo uradili mnogo, a onda je logičan sled događaja bio da 2012. godine uđem u politiku. Te godine sam bio kandidat za predsednika opštine, pobedio i formirao vlast”, priča Aleksić za Novu.
Kopredsednica stranke Zajedno Biljana Stojković kaže da je u širem smislu ona u politici čitavog života, ali da je u politiku formalno ušla na neobičan način – kao kandidatkinja za predsednicu na izborima 2022. godine.
„Rođenje u staroj Jugoslaviji obeležava život turbulentnim i tragičnim stanjima koja se ne mogu lako ignorisati i prevazići. Ako ne možete da se pomirite sa tragedijama i patnjom, onda pokušavate da razumete događaje i neminovno dospete na politički teren. Mislim da takav put ulaska u politiku nije ni najmanje neobičan za moju generaciju. Konstantno smo bili izloženi prilično binarnim izborima – za ili protiv rata, za ili protiv nacionalističke politike, obožavanje ili otpor prema autokrati, buntovništvo ili pristajanje“, kaže Stojković za Nova.rs.
Naglašava da je do pre dve godine bila prepoznata samo kao politička aktiviskinja, ali da je tada rešila da pređe „Rubikon“.
„Nisam to unapred planirala, niti se zanosim iluzijom da sam u tom smislu posebno talentovana. Imam svoje stavove i poglede na budućnost Srbije koje delim sa ljudima u stranci Zajedno i za koje verujem da su ispravni i patriotski. Formalno sam u politiku ušla na neobičan način – kao predsednička kandidatkinja na izborima 2022. godine. S obzirom da su tada bili raspisani izbori na svim nivoima, bilo je jasno da su svakoj koaliciji potrebne zaokružene liste kandidata kako bi pojačale svoju poziciju“, priseća se Stojković.
Poručuje da tada niko nije pristao na unapred izgubljenu bitku protiv kandidata Aleksandra Vučića, ali da je nakon ubeđivanja ljudi iz koalicije odlučila da preuzme tu ulogu.
Lider stranke Pavle Grbović jedan je od retkih koji je oduvek bio zainteresovan za politiku.
“Od kad sam stekao pravo glasa bio sam ekstremno zainteresovan za politiku, možda ponekad i nepodnošljivo zainteresovan za svoju okolinu. Kao i svaki prosečni Srbin imao sam mišljenje uvek, o svemu i na svakom mestu i bio potpuno uveren da je ono ispravno. U jednom trenutku sam shvatio da svojom strašću za praćenjem politike i smatranjem, ne doprinosim apsolutno ništa, osim što postajem nepodnošljiv ljudima koji se svakodnevno suočavaju sa mojoj opsesijom politikom. Zato sam rekao sebi da bi bilo licemerno i kontraproduktivno da nastavim sa smatrajjem, bez realno delanja”, navodi Grbović za Novu.
U tom trenutku se, kako dalje navodi, na političkoj sceni javila nova politička snaga – Pokret slobodnih građana i njen tadašnji lider, a bivši zaštitnik građana Saša Janković.
“Moju odluku da se aktivno uključim u politiku učvrstio je razgovor sa nekoliko profesora Pravnog fakluteta, na kom sam u tom trenutku bio na master studijama. Tokom protesta nakon predsedničkih izbora više puta sam čuo kako će se režim sam od sebe srušiti, em zato što je truo iznutra, em zbog toga što Vučić gubi pozicije moći prelaskom sa mesta premijera na mesto predsednika države. Ni tada, a još manje sada, ne verujem u imploziju, niti u rušenje iz jednog udarca. Verujem samo u proces, rad i stvaranje malih pobeda koje dovode do konačne. Iz tog razloga sam rešio da se aktivno uključim jer bez toga nema promene”, navodi Grbović i zaključuje:
“Razumljivo je što postoji strahovit odijum prema politici i profesionalnim političarima, ali bez toga ne postoji nikakva šansa da dođe do promena. Protiv autokratske mašinerije ne možemo da se borimo samo radnim danima od 17 do 19 ili kada imalo slobodnog vremena, već 24 časa dnevno. Svačiji sat i minut je značajan i vredan poštovanja, ali bez ljudi koji ovoj misiji posvećuju ne 24 sata dnevno, već svoj život, promena neće biti moguća”.
BONUS VIDEO: Biljana Stojković – Ako popustimo sada, mi više nemamo aduta za borbu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare