0
Odluka predsednika Srbije Aleksandra Vučića da bojkotuje Samit Zapadnog Balkana u Briselu izazvala je jedan od najozbiljnijih političkih potresa u odnosima Srbije sa Evropskom unijom u poslednjoj deceniji. Potpredsednik stranke Srbija centar (SRCE) i bivši ambasador Srbije pri EU, Duško Lopandić u intervjuu za Novu ocenjuje da je reč o gestu samoizolacije koji dodatno slabi međunarodni položaj Srbije i potvrđuje slom politike „sedenja na više stolica“.
Na godišnjem Samitu Zapadnog Balkana, koji EU opisuje kao „najvažniji forum potvrde strateškog partnerstva sa regionom“, ove godine predsednik Srbije je odlučio da se ne pojavi. To je, prema rečima Duška Lopandića, presedan koji šalje jasnu poruku i Briselu i regionu o putanji kojom se Beograd kreće.
Kakav je značaj Samita Zapadnog Balkana u Briselu za Srbiju?
Ovo je godišnji Samit koji okuplja predstavnike EU i lidere Zapadnog Balkana. Ti samiti se održavaju od 2018. godine ali je njihov značaj sve veći od kada je tema proširenja postala realnija, tj. nakon 2022. godine. Kako je navedeno u deklaraciji sa samita, radi se o „najvažnijem godišnjem skupu na kome se potvrdjuje strateško partnerstvo EU i Zapadnog Balkana“. Usvojena je serija zaključaka koji protvrđuju opredeljenje EU ka proširenju i blisku saradnju u nizu oblasti, uključujući teme odbrane, fazne integracije, energetike, migracija, borbe protiv organizovanog kriminala i sl. Uz odsustvo, Srbija nije prihvatila ni zaključke sa samita, što je presedan.
PROČITAJTE JOŠ
Šta poručuje međunarodnoj zajednici odluka predsednika Srbije Aleksandra Vučića da ne prisustvuje Samitu Zapadnog Balkana?
Ovo je očigledni gest samoizolacije i priznanje slabosti koji šteti Srbiji. Vučićeva odluka o bojkotu skupa je sporna i iz formalnih razloga, odnosno zbog kršenja ustavnih prerogativa Vlade. Vlast podseća na ponavljača u školi ljutog na profesore koji mu nisu poklonili dvojku. Srbija od kraja 2021. godine nije otvorila nijedan klaster ili poglavlje u pregovorima, što je posledica neusklađivanja sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom (sankcije i politika prema Rusiji), odnosno odluke naše vlasti. Osim toga, pojavili su se i drugi suštinski problemi koje je proizvela autokratska politika, poput nepoštovanja vladavine prava. Osim toga, neke članice EU traže i razrešenje afere Banjska.
Kako njegova odluka utiče na poziciju Srbije u regionu i njene odnose sa susednim državama? Da li je ovo signal udaljavanja od regionalnog dijaloga ili strateški potez?
Sa vlastima SNS besmisleno je pričati o „strategiji“ u spoljnoj politici. Njihova spoljna politika je uvek imala transakcioni karakter („dam – daš“) i nije gledala na dalje od načina da se zadrži vlast kroz lažno i propagandno prikazivanje „uspeha“ šefa države u međunarodnim odnosima, što sam nazvao “Instagram diplomatijom”. Pre više godina sam rekao da se ovakvom spoljnom politikom srpska vlast puca sebi u nogu. Sada možemo da posmatramo opšti slom žongliranja između četiri i više stolica. Busanje o grudi o „neuvođenju sankcija“, ili nevođenje računa o dugoročnijim efektima poteza poput učešća na vojnim paradama u Moskvi i Pekingu, sada dolaze na naplatu u vidu sankcija NIS-u, blokade isplate sredstava EU predviđenih za Srbiju i dr.
Vučić je rekao da “to radi zbog građana Srbije. Da li to radi zbog građana ili zbog sebe?
Diplomatija svake zemlje je odraz grupe na vlasti. Mi smo već duže vreme pod vlašću alanfordovskog tipa režima koji u prvom redu gleda da „uzme od sirotinje kako bi dao bogatima“ u sistemu organizovane i centralizovane korupcije koja ide sve do vrha režima. Vučić je tokom jedne decenije omogućio stvaranje posebne grupe ekonomskih profitera bliskih SNS u koji su se bogatili na državnim tenderima i na kreditima uzetim u inostranstvu koje ćemo svi otplaćivati. Studenti i građani su svoj stav o Vučićevoj politici pokazali na hiljadama protesta tokom ove godine. Represija i batinaška politika kao odgovor na krizu, jasno su ogolili pravu sliku SNS vlasti. Režim više nije u stanju da kontroliše procese u zemlji, što se odražava i na njegov položaj u inostranstvu.
Da li je ovim potezom Srbija zvanično odustala od ulaska u EU?
Srpska vlast je već godinama na evropskom putu samo na rečima, što pokazuje i naš trenutni položaj u odnosu na zemlje koje su ozbiljnije pristupile reformama i promenama geopolitičkog konteksta. Iako smo 2018. godine bili uz Crnu Goru vodeći kandidat za članstvo EU, u međuvremenu su unutrašnja i spoljna politika vođene uz nazadovanje u reformama i uz traženje vanevropskih „strateških“ partnera od Pekinga do Abu Dabija. Sada su ispred nas na listi kandidata za članstvo EU čak i Albanija i Moldavija. U zaključcima Saveta EU o proširenju ukazuje se eksplicitno na nazadovanje Srbije u poštovanju slobode govora, na stagnaciju u oblasti pravosuđa i na anti-EU narativ u medijima pod vladinom kontrolom. Sistematska antizapadna kampanja tabloida pod kontrolom vlasti potvrđuje ekstremističke i radikalske osnove ovog režima koji je u osnovi antievropski.
Imajući u vidu odnos sa EU, situaciju sa SAD-om, naročito nakon slučaja Generalštab, probleme oko NIS-a sa Rusijom, da li možemo govoriti o krahu politike sedenja na više stolica?
Režim je izgubio kompas i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici i nalazi se u fazi teturanja i improvizacije na dnevnoj osnovi, koja se uz besomučnu propagandu i batinašku politiku svodi na traženje strateških kupaca koji bi učestvovali u rasprodaji domaćih prirodnih i ljudskih resursa. Brojni su primeri disfunkcionalnosti i neuspešnosti jednog režima koji uz gubitak međunarodnog ugleda ne uspeva da zaštiti elementarne nacionalne ili ekonomske interese. Sankcije NIS-u su najdrastičniji slučaj. Šta je pored toga urađeno za zaštitu našeg transportnog sektora, odnosno profesionalnih vozača kamiona u uslovima uvođenja novog sistema ulazaka/izlazaka (EES)? Bili smo svedoci potpune nemoći Beograda da deluje u međunarodnoj zajednici na mere koje je Kurtijeva vlast preduzimala prema srpskoj zajednici. Ovakvih primera ima niz.
Kakve će posledice biti po Srbiju?
Činjenica što Srbija nije i neće uskoro postati članica EU znači da nećemo primati bespovratna sredstva iz budžeta EU od oko 1,5 do 2 milijarde evra godišnje. Kašnjenje u pogledu ispunjenja uslova iz Reformske agende znači kašnjenje u dobijanju sredstava od oko pola milijardi evra predviđenih za 2024. i 2025. godinu. Umesto dobijanja bespovratnih sredstava ili mekih kredita od EU, vlast će nas dodatno zaduživati u Pekingu i drugde. Ogromni su troškovi koje proizvodi vlast koju ne zanima mišljenje stručne ili šire javnosti ili društvene posledice dok pokušava da realizuje svoje „kombinacije“ za koje račune uspostavlja svima nama. Za manji primer finansijske bahatosti može da se uzme i tzv. ambasadorska konferencija u Beogradu koju naš MSP ovih dana organizuje bez potrebe, baš uoči katoličkog Božića tj. kada su avionske karte najskuplje. Upitna je uostalom i opravdanost takvog skupa u okolnostima kraha privatizovane spoljne politike i sistematskog uništenje MSP kao institucije.
Može li Vučić da doživi sudbinu Slobodana Miloševića i da bude izolovan od najuticajnijih svetskih lidera?
Režim je već „zaradio“ negativne mere od Švedske. Najava novog zakona SAD za Zapadni Balkan koji uključuje mere borbe protiv korupcije i slično putem uvođenja sankcija prema pojedincima podseća na ono što je u svoje vreme pogodilo Miloševićevo blisko okruženje. Srpska opozicija je već predložila da EU uvede ciljane mere prema istaknutim nasilnicima i predstavnicima vlasti ogrezlim u korupciji i kriminalu. Možemo očekivati da će se trend deligitimizacije srpskih vlasti nastaviti. Vreme je, stoga, da se spremamo za alternativu nakon smene SNS, uključujući i resetovanje spoljne politike. To bi pre svega obuhvatalo hitan podsticaj pregovorima sa EU i korake normalizacije odnosa sa susedima.
