3
Zagrebački Jutarnji list objavio je tekst pod naslovom "Opozicija nestala! Ovako nešto nije uspelo ni Miloševiću, ali Vučića ipak jedna stvar treba brinuti" u kome se objašnjava kako je Aleksandar Vučić uspeo da osvoji 189 poslaničkih mesta u srpskom parlamentu od ukupno 250 i kako je uspeo da potuče opozicione partije. Međutim Jutarnji analizira i zašto je ovakav rezultat preveliko breme za Srbiju na međunarodnoj sceni i u odnosu sa Evropskom unijom.
Jutarnji na početku teksta navodi da se na izborima u Srbiji dogodilo ono što se predviđalo i očekivalo da je – Aleksandar Vučić osvojio uznemirujućih 62,6 posto ili 189 mesta u Skupštini (od ukupno 250), u koju su propuštene još dve stranke SPS – Ivice Dačića i SPAS bivšeg vaterpolo asa Aleksandra Šapića, koje su prema pisanju novinara dobile mrvice, a i onako su označene i kao Vučićeva produžena ruka. Kako navodi Jutarnji list Dačićevi „promiloševićevi nazovisocijalisti“ imaće 32 mesta, a Šapić 11.
Iako predsednik Srbije, koji je već nekoliko puta najavljivao svoj odlazak sa mesta šefa naprednjaka, svojoj je stranci doneo glasove sam. Konačno, i lista se zvala „Aleksandar Vučić za našu decu“ (!?), a SNS je tu samo statirao, parazitirao uz logističku pomoć u toj potpuno personaliziranoj i autoritarnoj kampanji. Rezultati su pokazali da u Srbiji više nema pluralizma, čak ni dekorativne opozicije, nego samo Vučić sa svojim patetičnim mučeništvom i slikom sebe u centru „vascele“ srpske istorije.
Danas je Srbija nešto između Orbana, Kačinjskog i Putina. Ovakvu kontrolu političkog života u Srbiji nije imao ni Slobodan Milošević na vrhuncu svoje ratne moći. U Srbiji je zavladala fantomska demokratija, to čak nije ni dekorativna demokratija putinovog tipa. Srbija nema više opoziciju jer, začudo, ovi izbori dodatno su pokazali da je Srbija potpuno zapala u političko crnilo, na vidiku nema nikakve ni centrističke, ni građanske, ni liberalne, a posebno ne leve alternative (ona je još sa Miloševićem pala, a sada ju je Vučić potpuno devastirao).
Naime, čak je ta, vidljiva opozicija nacionalistička, ali Vučić je ionako zaposeo celi taj spektar. Osim toga, bojkot je doživeo potpuni fijasko jer bio polovičan i neorganizovan i samo je Vučiću išao naruku. Opozicija je bila razjedinjena i usitnjena, a Vučić ih je dodatno podelio svojom veoma lukavom tehnološkom igrom – naime, njegovi mediji davali su prednost nekim opozicionim strankama, najavljujući da „istraživanja“ pokazuju kako mogu do Skupštine (poput PSG-a kontroverznog Sergeja Trifunovića) i da su se oni upecali na udicu i ostali izvan čak i tog mizernog praga od 3 posto dok je, na primer, Čedomir Jovanović, nekadašnja zvezda srpskog političkog života iz neposrednog postmiloševićevskog doba, dobio glasovae na nivou statističke greške, a nisu prošli ni vojvođanski građanski lideri poput Nenada Čanka. Potpuno su izgaženi. Da stvar za njih bude još poraznija, Pokretu obnove kraljevine Srbije, dakle monarhistima, nedostajala je tek koja hiljada glasova da se proguraju u Skupštinu, a dobli su manje od 3 posto, što je više nego pola građanske opozicije zajedno. Stoga je legitimno pitanje što se to dogodilo ili se događa sa srpskim društvom na početku treće dekade 21. veka!? Jedino možda ima smisla da je konačno i Vojislav Šešelj ostao van skupštinskih klupa (iako će ga biti teško pomeriti iz mnogobrojnih programa većinskih provučićevskih srpskih TV stanica).“, piše Jutarnji list.
U nastavku teksta autor teksta Vlado Vurušić u nastavku dodaje:
„Doduše, ne treba zanemariti niti činjenicu da je Beograd imao najmanju izlaznost – oko 35 posto, što može u nekom raspletu biti nekakav zalog za budućnost. Ali, za sada ipak nedovoljan. Vučić je opet dobio provinciju i ruralne delove, a taman je izašlo pola biračkog tela – sasvim dovoljno da se hvali legitimnošću izbornog procesa. Iako ima, naravno, komotnu situaciju da sam ne samo sastavi Vladu nego i više od toga, Skupština bi mogla biti potpuno vladajuća jer je Dačić već javio da je spreman za dalju saradnju sa Vučićem, što znači da očekuje da ostane na svom mestu ministra spoljnjih poslova. Prema nekim analizama, Vučić se neće odreći Dačića, pa će mu ili nameniti ulogu „šaralažne“ opozicije (Dačiću to ne odgovara) ili će ga uzeti u Vladu jer za dve godine Vučića čekaju predsednički izbori, pa će mu tu trebati i tih desetak posto SPS-ovih glasača. Stoga će sigurno biti dogovora i trgovine. Tako će nekadašnji vaterpolista takođe „nacionalnog usmerenja“ izigravati opoziciju, ako i on na kraju ne ušićari poziciju ministra sporta. Vučić je dobio više od 2 miliona glasova, od kojih su mu više do 1,2 miliiona, kako sam kaže, dale žene!
No, na kraju ovaj rezultat nije nešto sa čime bi i sam Vučić bio zadovoljan. On je preveliko breme za njega u Srbiji, ali i na međunarodnoj sceni, posebno u odnosima s Evropskom unijom, u kojoj većina zemalja ne gleda blagonaklono na autoritarne istočnoevropske, a posebne balkanske vođe. Koliko god se činilo da je ovim rezultatom Vučić dostigao nebesa, to je samo povećalo teret koji nosi na leđima, a koji mu uskoro dolazi na naplatu – Kosovo, Crna Gora, izbor između EU, Rusije, a donedavno i Kine. Recesija. Svi pritiskaju, svi nešto traže, očekivanja su velika, ali javnost koja ga je izabrala nije sklona prihvatiti sve njegove odluke koje će morati (uskoro) donieti. Naime, on je sada sam oči u oči sa svim odlukama i od njega se očekuje da preseče, a svaka odluka je takva da ga može koštati, ne samo vlasti.
Evropski poverenik za proširenje Oliver Varhelji prvi je čestitao Vučiću, rekavši da se raduje radu s novom vladom u reformama usmerenim na približavanje Srbije EU. Ali, Vučić je i tu u problemu. Usporen je pregovarački proces zbog svih problema koje ima EU, a ulazak je na dugom štapu (kako danas stvari stoje, teško da će biti išta pre 2030. godine). Rusija ga pritiska i oko Kosova i oko EU, pa neki nemački analitičari smatraju da su Srbija i EU u nekoj nedorečenoj fazi, poput starog bračnog para koji stalno razmišlja o razvodu, ali uvek nekako nađe neki razlog da produže brak i probaju ga održati. Nedavna posetaPutinova prvog diplomate Sergeja Lavrova Beogradu pokazao je da Vučićeve akcije u Kremlju ne stoje najbolje. Rusi se pribojavaju da bi ih Vučić na kraju mogao izbeći, što je njemu jako teško s obzirom na to da je baš njegovo biračko telo veoma prorusko, da ne kažemo proputinovsko. Naime, Rusi se boje da će Vučić pokorno poslušati SAD i EU kad je reč o Kosovu i time ubrzati učlanjenje u briselski klub, što za Ruse i nije toliko velik problem (prema nekima dobijaju još jednog svog trojanskog konja u Briselu), ali im nezgodna stvara to što bi Srbija onda mogla i u NATO, koliko god se Vučić zaklinje da to neće učiniti“, piše ovaj hrvatski list.
Jutarnji podseća sa Srbija s NATO-om ima više sporazuma nego neke članice Saveza i daleko više nego sa Rusijom iako Rusi drže celi energetski sektor u svojim rukama. Ruska „vojna “ baza u Nišu nikako da dobije isti političko-diplomatski status kao i NATO u Srbiji ako Moskva stalno na tome insistira. Dakle, to je jedan deo problema, a jasno je da Rusi u Srbiji imaju još toga na šta mogu igrati i izvući iz rukava ako zatreba. To zna i sam Vučić i to mu stvara grčeve u stomaku jer nije siguran može li ga EU spasiti. Tu je sada i novi igrač Si Đinping, čija prisutnost u Srbiji izaziva blago nezadovoljstvo i Putina i Merkel.
„Aleksandar Vučić ovih dana ide u Moskvu, na vojnu paradu povodom Dana pobede u Drugom svetskom ratu, gde će imati završno brijanje i izbrijavanje pre odlaska u Vašington na, navodno, istorijski dogovor o Kosovu. Time se krug zatvorio. Dakle, Kosovo kao najveća strava iz Ulice brestova za Vučića. S jedne strane, Vašington želi istržiti nekakav politički uspeh za Trampa, a i Ričard Grenel zadužen za srpsko-kosovske veze, želi sebi isposlovati neku bolju poziciju u Beloj kući, navodno čak mesto državnog sekretara Vučića u narednoj nedelji čekaju veliki pritisci i od Putina i od Amerikanaca, ali i EU, pa je pitanje čemu će odoleti i popustiti. Bela kuća, navodno, želi neko konkretno rešenje poput uzajamnog priznanja dveju država, i nije nesklona „razmeni teritorija“, piše ovaj hrvatski list.
Ali, Brisel (čitaj: Berlin) tomu se protivi, kao i sadašnji veći deo kosovske albanske političke elite. Protiv toga je i novi premijer Avdulah Hoti. Na Kosovu s tim imaju veliki problem jer najjači političar Aljbin Kurti, kome su izmaknuli sedlo premijera, ima sasvim dovoljno sledbenika da na Kosovu zakuva kašu dođe li do takvog raspleta, koji je, barem kako se sada čini, prilično fluidan zapravo plod nekakvog tajnog (usmenog) dogovora Vučića i Tačija. S druge strane, ni njegovo sluđeno biračko telo, a SPC pogotovo, neće blagonaklono gledati na takav rasplet. Nagađa se da će Vučić krenuti i u izmene ustava, što s ovom većinom može, i da će izvesti manevar da se Kosovo u njemu kao „srce Srbije“ ne spominje tako direktno. Ali, znamo da to ipak trebaju aminovati SAD i EU, ali i Rusija, koja od Vučića traži „zamrzavanje sukoba“ jer bilo kakvo rešenje Moskvu izbacuje iz balkanskog grotla u kome želi participirati, a Srbija joj je tu došla „kao kec na desetku“.
Rusi će tražiti da Vučić odugovlači, a pritisak EU i SAD-a takođe nema isto značenje. Možda je SAD-u „korekcija granica“ nebitna stavka, u Briselu na to gledaju skeptično, ne toliko zbog Kosova koliko zbog Republike Srpske i otvorenih predloga Milorada Dodika da će Srbija jednog dana biti ujedinjena s RS-om i delovima Crne Gore! Prema mišljenju nekih, SAD će izvesti veliku predstavu, ali samo pitanje „razgraničenja“ ipak će ostaviti Miroslavu Lajčaku i Briselu. Vučić je pomeo konkurenciju, ostvario neverovatnu pobedu i devastirao pluralni stranački život u Srbiji, ali videćemo kako će se izvući iz kosovskog čvora.
(Izvor: Jutarnji list)
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
