5
Napetost na severu Kosova ne jenjava, a normalizacije nema ni u nagoveštaju. Ono što kreatori tenzičnih zbivanja zaboravljaju je da nekoliko nervoznih ljudi, ili nepredviđena okolnost, mogu proizvesti požar širih razmera, sa ogromnim posledicama, piše u autorskom tekstu za Nova.rs general-potpukovnik u penziji i potpredsednik Socijaldemokratske stranke Petar Radojčić.
To su građani bivše SFRJ doživeli, ali neki nisu preživeli. Natezanja oko rešavanja „Kosovskog pitanja“ podsećaju na okolnosti tokom devedesetih godina i ukazuju na deficit sposobnih ljudi, spremnih da doskoče izazovu trenutka. To i nije iznenađujuće, imajući u vidu da su na političkoj sceni i mnogim javnim funkcijama u Beogradu i Prištini ljudi čiji su mentori i uzori bili Milošević, Šešelj, Demaći, Rugova…
Među njima su i srpski radikal – Aleksandar Vučić i kosovski Če Gevara – Aljbin Kurti. Prvi je aktuelni predsednik Republike Srbije (bez KiM) koji je izvršio, neformalni, transfer vlasti i prisvojio nadležnosti i ovlašćenja koja mu, po Ustavu RS i zakonima ne pripadaju, a drugi je (za sada) nepokorni predsednik Vlade (de facto) Kosova. Prvi je sam sebe ovlastio da, u ime Vlade i Narodne skupštine RS (netransparentno), pregovara o tehničkim pitanjima i statusu Kosova, dok drugi čvrsto zastupa interese prištinskih institucija u skladu sa usvojenom platformom.
No, postaje sve očiglednije da je, kako ceni bivši ambasador Srbije u Belorusiji Srećko Đukić, Vučićeva politika došla u slepu ulicu, kada je Kosovo u pitanju. Zbog propagandista, tobožnjih patriota, interesnih grupa sklonih izazivanju kriznih situacija i sabotera evropske budućnosti, za srpsku zajednicu na Kosovu ne nazire se kraj višegodišnjeg vanrednog stanja i opstanka u kosovskoj realnosti. Svakim danom, rastu međunacionalne napetosti i umanjuju se šanse za dogovor (kompromis). Pri tom, ni srpska ni kosovska strana ne pokazuju iskrenu želju, energiju i inventivnost da se problem reši.
Aktuelna situacija (bez osmišljenih reakcija), politika pretećeg konflikta i medijsko (pre)oblikovanje percepcije javnosti su zabrinjavajući. Kao rezultat kontradiktornih saopštenja, ostaju nedoumice (ali i pretpostavke) o ulozi bezbednosnih struktura u konfliktnim okolnostima i tome šta je razlog (obostrano) preduzetih mera i povučenih “spektakularnih” poteza, propraćenih senzacionalističkim najavama.
Komentarišući poslednja dešavanja na Kosovu , predsednik Srbije Vučić je, proteklih dana, samouvereno isticao, pored ostalog, da okolnosti ne idu Srbiji na ruku, da je situacija veoma komplikovana, najsloženija u novijoj istoriji, da su stvari dovedene, gotovo, do kraja, da se nalazimo na raskrsnici između rata i mira, zahvaljujući “jednom čoveku na Balkanu koji želi da izazove rat i sukobe po svaku cenu – Aljbinu Kurtiju“ i da Vojska Srbije (VS), nikada, nije prelazila administrativnu liniju, a ako je (u budućnosti) bude prelazila, neće se vraćati(?). U obraćanju javnosti, nije izostala ni kritika međunarodne zajednice, naročito pripadnika misije EULEKS, koje je nazvao “lažovi”, jer „vrše lažni monitoring na administrativnoj liniji, dopuštaju upucavanje Srba i podržavaju Kurtija“.
I komandant specijalnog odreda Vojske Srbije „Kobre“ (donedavni Vučićev šef obezbeđenja) je, pre nedelju dana, odbacujući navode Kurtija da je odred učestvovao u hapšenju kosovskih policajaca na teritoriji centralne Srbije, izjavio – „Kada po naređenju vrhovnog komandanta Aleksandra Vučića budemo angažovani i kada dobijemo naređenje za upotrebu, mi ćemo ga u potpunosti izvršiti. Tada Kurti, Rosu i Fit jedinice neće imati ništa više da kažu“(?).
Na posletku, javnosti se (dramatično) obratio i načelnik Generalštaba VS, ističući da srpski narod ne može više da podnese teror koji se nad njim sprovodi, da međunarodna zajednica ne ispunjava svoje obaveze i da će VS, ukoliko dobije naređenje od “vrhovnog komandanta”, sve svoje zadatke izvršiti u potpunosti(?). Da, Srbi na Kosovu žive u teškim okolnostima (od 1999.) i njihovo delovanje je, bazično, usmereno na obezbeđenje najosnovnijih uslova ekonomskog i fizičkog preživljavanja, kao i pravne sigurnosti.
5
0
1
5
Torturu trpe od kako je teritorija severa Kosova postala utočište kriminalnih grupa i “svačija zemlja,dok su ljudi ničiji”. Jesu li “tektonski” problemi i izazovi, sa kojima se susrećemo, prekretnica i “kočnica” za prosperitetnu budućnost države Srbije i njenih građana? Da zvaničnici Prištine ne žele ZSO, da opstruišu sporazume i provociraju ispade, zna se poodavno. Uviđajući da, korak po korak, preuzimaju vlast na severu, predsednik Vučić je, u svojstvu glavnog i odgovornog zaštitnika Srba (ma gde oni živeli) i srpskih interesa, ne retko, poručivao javnosti – “po svaku cenu i na svaki način, sačuvaćemo mir i stabilnost, jer to vraća i donosi život Srbiji i omogućava da sačuvamo biološki opstanak našeg naroda”. No, reči mu i odluke nisu u skladu.
Prenebregava činjenicu da je Srbima na severu Kosova naneo veliku (možda nenadoknadivu) štetu, svojim uticajem na opredeljenje da napuste kosovske inistitucije (skupštinu, vladu, policiju, sudove,…, uključujući i sve četiri opštine) i bojkotuju lokalne izbore.
Onih na jugu – ispod reke Ibar, retko se ko (pa i On) seti. Ishod je dodatno ugrožavanje stabilnosti i kompromitacija procesa normalizacije odnosa dve strane. Nije sporno da je na pleća aktuelne vlasti “pao” veliki teret. Tome je i sama doprinela, a način na koji pokušava da ga se oslobodi, nije dobar.
Ispoljena retorika i demonstracija sile (učestalim podizanjem borbene gotovosti jedinica VS i lociranjem u blizini administrativne linije razgraničenja sa KiM) ništa dobro ne može da nam donese!
Naprotiv, to donosi rizik da se ugroze, relativno, pozitivni komentari i stavovi koje je Zapad imao prema Srbiji poslednjih nedelja i ovih dana. Ne treba smetnuti s uma da, kao odgovor na nedavne nemire i neizazvan napad Srba na vojnike KFOR, NATO raspoređuje dodatne snage, kako bi sastav mirovne misije imao sposobnosti potrebne da interveniše i održi bezbednost, u skladu sa mandatom dobijenim od Saveta bezbednosti UN-a.
U ovakvoj situaciji, građani su u konstantnom stanju iščekivanja i neizvesnosti.
“Zveckanje oružjem”, određivanje “crvenih linija”, neprimerena obraćanja i (neutemeljene i besmislene) pretnje NATO-u, nedužnom stanovništvu stvara iluziju da će ih Beograd zaštiti.
Onima koji nisu “prespavali” 1999. godinu, jasno je da obostrana uzdržanost i sprečavanje eskalacije nemaju racionalnu alternativu. Oružani sukob na Kosovu (koji bi se, neminovno, proširio, nanoseći nesagledive posledice) nije opcija, jer takav razvoj događaja ne ide u prilog ni jednoj strani, pogotovu Srbiji i njenim građanima, ali ni regionu. Vučić ne spada u red neobaveštenih. Ukoliko prevlada svest (i opozicije) o javnom interesu, što pre rešimo iskrsle probleme pre će nam se “otvoriti vrata” prosperitetne budućnosti.
BONUS VIDEO: Nova hapšenja i nove tenzije na Kosovu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare