Od samog početka demonstracija u zimu 1996. godine predstavnici vlasti su svojim ocenama omalovažavali građane koji na ulici traže priznavanje izborne volje, ali ništa nije izazvalo toliki revolt među učesnicima protesta kao izjava tadašnjeg predsednika Skupštine Srbije Dragana Tomića data početkom decembra da su u pitanju fašističke demonstracije.
“To su rušilačke, nasilne demonstracije, sa svim odlikama profašističkih grupacija i ideologija” rekao je tada Tomić.
Izgleda da je ta ocena koju su horski kao mantru nastavili da ponavljaju funkcioneri vladajuće koalicije i prorežimski mediji imala kontraefekat i dodatno motivisala građane da i po kiši, susnežici i hladnom vremenu svaki dan izlaze na ulicu. Neki su išli i korak dalje pa im je Tomićeva i slične izjave bila inspiracija za neke od najduhovitijih parola, po kojima su protesti kasnije upamćeni. Sigurno su najpoznatije “Ja sam izmanipulisani fašistoidni šetač” i “Evo ide, šačica studenata”, koje su čak dobile i svoje bedž izdanje.
Protesti postaju sve masovniji, a baš zbog želje vlasti da ih prikaže kao nasilne, organizatori neprekidno apeluju da učesnici ostanu mirni. Ti pozivi su urodili plodom, a i zahvaljujući dobro organizovanoj redarskoj službi koalicije “Zajedno”, bez obzira na veliki broj učesnika, nije bilo incidenata ni tokom skupova ni tokom šetnji koje su zaustavljale saobraćaj na nekoliko sati u centru Beograda. Gađanje jajima državnih institucija i prorežimskih medija se ustalilo kao jedini način iskazivanja nezadovoljstva, tako da građani sve češće donose po čitave kutije svežih jaja na proteste. Prvih dana decembra održan je i treći krug izbora, koji koalicija “Zajedno” nije priznavala, a posle koga su vladajuće SPS i JUL osvojile 58 mandata u beogradskoj skupštini.
Svakodnevne tromesečne demonstracije tokom zime 1996/97. navode se često kao svetli primer u novijoj srpskoj istoriji i uspešan vid mirnog građanskog protesta kojim je sprečena izborna krađa i odbranjena volja glasača. Pošto posle skoro tri decenije ovi protesti više deluju kao nedostižan mit, “Nova” kroz seriju tekstova podseća šta im je prethodilo, kako su i zašto počeli i zbog čega su ostali tako urezani u pamćenje građana Srbije.
Ne obazirući se na te “nove” rezultate stotine hiljada građana nastavilo je svakodnevno da demonstrira u velikim gradovima Srbije. Uprkos lošem vremenu i upozorenjima policije, tih dana sve više ljudi je izlazilo na protest.
Kolona demonstranata u Beogradu je uglavnom prolazila “medijskom trasom”, sa Trga Republike Terazijama i centralnim gradskim ulicama do zgrada RTS, Radio Beograda i „Politike“. Na tom putu najmarkantnija figura bila je baka Olga Radovanović, koja je svakog dana sa svog balkona u Ulici Lole Ribara, današnjoj Svetogorskoj, pozdravljala šetače.
Iz dana u dan protest se povećavao kao lavina, iako je režim očekivao da će, zbog sve hladnijeg vremena, doći do osipanja broja učesnika.
Stotine hiljada protestovalo je u 29 gradova i opština Srbije. Pored Beograda, šetali su i Novi Sad, Niš, Kragujevac, Kraljevo, Jagodina, Pirot, Kruševac, Pančevo, Veliko Gradište.
Na protestu u Beogradu se pojavila i lutka Slobodana Miloševića u robijaškom odelu, da bi posle nekoliko dana mladić koji je nosio, Dejan Bulatović iz Šida, završio u pritvoru, gde je pretučen i određena mu je kazna zatvora od 25 dana.
Prvih dana decembra, nakon prethodnih ometanja, prekinuto je emitovanje programa Radija B92 i Radija Indeks, beogradskih medija koji su iz sata u sat izveštavali o tome šta se dešava na ulicama glavnog grada.
“Poslednji put kada smo isključivani, 9. marta 1991. godine, policija nam je bar dozvolila da kažemo slušaocima šta se događa, danas ni to nije bilo moguće. Režim je očigledno rešio da radikalizuje situaciju ( … ) Milošević je to učinio, jer se osetio podržanim od strane Zapada i sigurnim da može da radi šta hoće. Njegova maska mirotvorca je ovih dana skinuta”, izjavio je Veran Matić, glavni i odgovorni urednik Radija B92. Beogradski Radio lndeks zbog svega što se dešavalo zatražio je ostavku republičkog ministra za informacije Aleksandra Tijanića.
Zbog pritiska građana na ulici, ali i iz inostranstva, posebno uglednih pojedinaca i međunarodnih novinarskih organizacija, dve stanice se ubrzo vraćaju u etar, a Radiju B92 stiglo je i jedno neobično obrazloženje onoga što se desilo. Iz RTS čija je tehnička služba bila zadužena i za predajnike ovog radija stiglo je objašnjenje da su pregledali antenski sistem za emitovanje programa Radija B92 i utvrdili da je do prestanka emitovanja došlo zbog prekida rada predajnika.
“Ovaj prekid prouzrokovan je prodorom vode u koaksijalni antenski kabl“ stajalo u dopisu. Nije bilo potrebno posebno tehničko znanje da bi se shvatilo da ovo obrazloženje nema realnih osnova. Iz tog perioda je ostala u medijskim krugovima u Srbiji izreka da se kada je u pitanju očigledan pritisak vlasti na medije kaže: “ušla ti voda u koaksijalni kabl”.
Tih dana ostavku je podneo i ministar informisanja Aleksandar Tijanić, demantujući da to ima veze sa dešavanjima na ulicama širom Srbije.
Ako na protestima pristalica koalicije “Zajedno” karnevalsku atmosferu stvara sve veća upotreba pištaljki, bacanje jaja ili duhoviti transparentni kojima se ismeva Miloševićev režim i njegovi ključni ljudi, studentski protesti svakako idu korak dalje u osmišljavanju svojih svakodnevnih šetnji.
Tako su pred zgradom Vrhovnog suda Srbije ostavili udžbenike iz ustavnog prava, koje sudije tog suda, prema oceni studenata, nikada nisu pročitale. To je bila reakcija na odluku suda da dva dana ranije odbije zahteve koalicije „Zajedno“ i Gradske izborne komisije za vanredno preispitivanje odluka Prvog opstinskog suda koji je ponistio preliminame rezultate drugog izbomog kruga u Beogradu.
Na optužbe da su fašisti koji žele nasilnu promenu vlastu, akademci u svojim šetnjama ostavaljaju cveće pred zgradama državnih institucija i dele ga policiji koja obezbeđuje njihov prolaz ulicama. Kada su optuženi da su rušilačke snage, studenti su doneli na protest cigle i građevinski materijal da pokažu da oni ne žele da ruše, već da grade.
Akademci su u prvoj polovini decembra odlučili da pruže korak i malo dalje od centralnih beogradskih ulica. Kako prenose mediji, policija je sprečila oko 40.000 studenata svih beogradskih fakulteta da odu na Dedinje, gde je rezidencija Slobodana Miloševića. To je prvi put od kad protest traje da nisu uspeli da izvedu planiranu akciju.
Šetnja pod imenom “Teranje baksuza”, sigurno jedna od najdužih, podrazumevala je odlazak do Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu koji je uporno „odolevao“ studentskom protestu. Studentska kolona stigla je do tog fakulteta nakon dva i po sata pešačenja. Taj fakultet je bio uporište rektora Veličkovića jer je on bio njegov dekan dok nije došao ne čelo celog univerziteta.
Paralelno sa akademcima u glavnom gradu, studenti protestuju i u Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu. I onda se deo njih odlučio da krenu u protesnu šetnju za Beograd.
Prvo su krenuli novosadski studenti, koji su razdaljinu od 80 kilometara prepešačili za 20 časova. U Beogradu su dočekani ovacijama i dugotrajnim aplauzom. Svoj dolazak u glavni grad opisali su kao „gest solidarnosti“ sa beogradskim studentima. „Nadam se da smo mi inicijalna kapisla, a na buretu baruta je da eksplodira“, rekao je jedan do njih.
Zatim se na marš kao Beogradu odlučila grupa od 17 niških studenata, čija namera je bila i da predaju pismo predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću sa zapisnicima sa lokalnih izbora održanih u Nišu, koji dokazuju pobedu opozicionih kandidata. Akademce iz Niša, oko četiri sata noću, posle prepešačenih više od 200 kilometara, u Bubanj Potok dočekala je grupa od oko 400 beogradskih studenata, koje je pratilo oko 20 taksista i isto toliko privatnih automobila. Nišlije je primio i Milošević.
„Izbori su završeni na nivou federacije, izbori u Srbiji su za godinu dana, a lokalni izbori su upravo završeni. Ima primedbi, a te primedbe, bile one male ili velike, moraju da se otklone. Tu možete da računate na sasvim sigurno čvrsto delovanje pravne države” rekao je studentskoj delegaciji Slobodan Milošević.
I Kragujevčane, koji su se treći odlučili na protesnu šetnju do glavnog grada, beogradske kolege su dočekale burno na Platou ispred Filozofskog fakulteta.Devetorica studenata iz Kragujevca, koji su pešačili 120 kilometara do glavnog grada, odlučila su da ipak neće posetiti predsednika Srbije kao što je bilo planirano. Odustali su od te namere poučeni iskustvom niških studenata, koji su dva dana ranije posetili Milosevića i nisu videli nikakve efekte tog sastanka.
Od početka postizborne krize u Srbiji, stizale su reakcije iz sveta, posebno iz Zapadne Evrope. Dok su u početku to bili opšti apeli ključnih zemalja da se poštuje izborna volja, kako se kriza zaoštravala, a demonstracije u Srbiji postale sve masovnije, poruke iz inostranstva su bile sve konkretnije u kritici vladajućeg režima i njegovog prvog čoveka Slobodana Miloševića.
Tako je američki državni sekretar Voren Kristofer pisao Miloševiću tražeći od njega da poštuje demokratske procedure i prizna izborne rezultate. Milošević mu je odgovorio da je “tvrdnja koja se može čuti ovih dana da su srpske vlasti poništile izbore – izmišljena” uz opširno objašnjenje kako je Srbija pravna država u kojoj se poštuju sva prava građana.
Međutim, jedino interesantno u tom dugom odgovoru iz Beograda je informacija da je Vlada Srbije odlučila da pozove “istaknutu delegaciju OEBS-a koja će se informisati istinito o činjenicama”. Tako je u drugoj polovini decembra u Beograd stigla delegacija OEBS-a koju je predvodio Felipe Gonzales, bivši premijer Španije.
Mada bi se po pozivu misiji OEBS-a dalo naslutiti da vlast planira da spusti tenzije i nađe neko kompromisno rešenje, istovremeno za 24. decembar najavljuje veliki kontramiting u Beogradu. Mitinzi podrške Slobodanu Miloševiću širom Srbije u režimskim medijima predstavljani su kao „izražavanje većinske volje naroda“.
Tim povodom patrijarh Pavle obratio se građanima i vlastima Srbije.
“Obavešten da se sa određenih mesta spremaju ‘uzvratne demonstracije’, u utorak 24. decembra 1996. godine smatram se obaveznim da izrazim svoju najveću zabrinutost. Mimo svih, krajnje štetnih, političkih, diplomatskih ili ekonomskih posledica, glavnu opasnost sagledavam od posledica podeljenosti našeg društva koje može dovesti do uzajamnog, oružanog razračunavanja… Molim se Bogu da preovlada razum i mir među nama, i ako bi kojom nesrećom ipak došlo do sukoba, biću dužan da i lično stanem na stranu naroda prema kome bi se primenila sila” preneli su mediji patrijarhovo obraćanje dan uoči kontramitinga.
Bilo je jasno da će biti teško izbeći nasilje tog famoznog 24. decembra.
Sutra: Miloševićev kontramiting – dan kada je pala krv
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare