1
“Mi smo bukvalno pod okupacijom. Kroz istoriju su nam okupatori dolazili spolja, a sad su došli iznutra. Strani okupatori su imali domaće saradnike, a ovi domaći okupatori imaju strane saradnike. Takva situacija, bez presedana u istoriji, prosto nameće i metode otpora bez presedana, kaže u razgovoru za Novu poslanica Demokratske strane Dragana Rakić i ističe da ideja generalnog štrajka nikad nije bila bliže.
Kad se napravi osvrt na 2024. godinu u Srbiji, jedan od utisaka je i da su dobar deo opozicione borbe na svojim leđima ponele žene. U Skupštini i van nje, na ulici, blokadama, u guranju s policijom pod punom opremom. Jedna od onih koje su u ovoj borbi bile najisturenije, koja je u prethodnim mesecima “popila” nebrojeno šuteva u noge i udaraca šakom (onako “kvarno” da se ne vidi), svakako je poslanica Demokratske stranke Dragana Rakić. U prazničnom razgovoru za Novu, koji bi po nekom nepisanom pravilu trebalo da bude u nekom lakšem, lepršavom, novogodišnjem duhu, ne možemo da se ne dotaknemo protesta, blokada, borbe za pravdu za onih 15 duša stradalih pod betonskom nadstrešnicom Železničke stanice u Novom Sadu.
I tako, u jednom “lakom” razgovoru, pokušali smo da pričamo o svemu tome… Ali i o onoj drugoj strani Dragane Rakić. Kada se fokus pomeri s politike. A tad trenira, šeta, planinari i trči maratone.
Zato ne čudi odakle snage jednoj ženi da otme štit policajcu i pokuša da mu skine šlem, a to je samo jedna od scena koje smo mogli da vidimo na blokadi suda i tužilaštva u Novom Sadu. Tad je opozicija blokirala njihov rad zahtevajući da se pokrenu postupci protiv odgovornih za tragediju na Železničkoj stanici.
Jedna ste od poslanica koja je bila na gotovo svakoj blokadi koju je opozicija organizovala. Na njima je bilo ozbiljnih guranja s opozicijom, a ostaće upamćen trenutak kad ste jednom od njih uzeli štit. Aktivno trenirate, da li vam je to pomoglo?
Naše društvo je u dubokoj političkoj krizi koja je posledica pogubne politike Aleksandra Vučića. Nasilje, mržnja i podele koje Vučić emituje u svojim svakodnevnim javnim obraćanjima prelivaju se u parlament, u učionice, u saobraćaj, na radna mesta, u policijske stanice, na ulice. Može se reći da je ovaj režim utemeljen i da se održao do sad upravo na podelama i sukobima u društvu koje stalno raspiruje još od početka poslednje decenije prošlog veka. Neka vrsta kulminacija nasilja su bile scene u kojim policija pod punom opremom nasrće na narodne poslanike koji su došli da mirno protestuju ispred zgrade Suda i Tužilaštva u Novom Sada tražeći da te institucije počnu da rade svoj posao i uhapse odgovorne za zločin na novosadskoj železničkoj stanici u kojem je 15 ljudi ubijeno, a dvoje veoma teško povređeno. Bilo je tu mnogo izuzetno grubog guranja i mnogo udaraca po poslanicima od strane policije, a najviše su nam stradala leđa. Pošto smo uglavnom bili leđima okrenuti prema policiji, a sve to da ne bi mogli da nas optuže da smo ih napali, onda su i policajci svom snagom štitovima upirali u leđa i udarali. Dok sam tako stajala, odupirući se policijskom štitu, pomislila sam da mi se sad isplatilo sve ono višegodišnje vežbanje u teretani, pogotovo jedna vežba gde umesto policajca leđima guram teg. Od tog dana tu vežbu izvodim svakodnevno. Bojim se da će ponovo zatrebati.
Koliko vam je fizička aktivnost inače važna u životu i čime se sve bavite?
Oduvek mi je bilo važno da imam zdravo i snažno telo i da se dobro osećam u svojoj koži. Aktivno sam se bavila košarkom, triatlonom i biciklizmom, a danas rekreativno trčim “duge pruge” i vežbam u teretani. Najviše mi prija trenažni proces kružnog tipa koji je dinamičan, visokog inteziteta i dosta je zahtevan. Vežbe se izvode sa tegovima, elastičnim trakama ili sopstvenom težinom. Svaki trening ima posebnu namenu i akcentuje određenu grupu mišića. Vežbamo uz muziku i u grupi, što je posebno motivišuće. Moram da pohvalim i našeg trenera Marijana Radaču, koji je osmislio ovaj specifičan program i koji svakog svog vežbača pozdravlja na specifičan način. Mene recimo pozdravlja rečima “Gde si, steno!”. U početku mi je to bilo smešno i simpatično, a posle sam shvatila – trener je potpuno u pravu! Šalu na stranu, bez obzira čime se bavili u životu, važno je biti fizički aktivan i u dobroj kondiciji, jer tek onda možete i u svojoj profesiji da date maksimum.
Ogroman je broj scena čistog nasilja koje smo videli na protestima prethodnih meseci. Većina onih koji su incidente izazivali na neki način je povezano s ovim režimom. Da li se plašite za svoju bezbednost?
Ako bih rekla da se ne plašim, ne bih bila iskrena. Gledala sam svojim očima na onom velikom protestu u Novom Sadu kako iz mraka dolaze mladići sa maskama, kapuljačama i nekim drvenim palicama i nasrću na zgradu Gradske kuće. Kako su ih njihove gazde iz vladajućeg režima poslale da lupaju po Gradskoj kući, tako su mogli da ih pošalju da napadnu i ljude. Ipak, mogu reći da se nekako više plašim za druge, nego za sebe samu. Plašim se da će policija dobiti naređenje da upotrebi pendreke i da će krenuti brutalno da prebija i hapsi građane, kao što je to činila i ranije, a to bi nas onda gurnulo u pakao nasilja sa nesagledivim posledicama. S druge strane, u mislima i duši ću zauvek nositi sliku Dijane Hrke, majke poginulog mladića u padu nadstrešnice, koja svakog jutra umesto sina grli njegovu fotografiju i tako mu poželi “Dobro jutro”, a svako veče pred spavanje “Laku noć”. Mi, naše sinove i kćeri, na sreću, možemo da zagrlimo i poljubimo, ali zbog Dijane ili roditelja studentkinje i košarkašice Anje Radonjić, koja je takođe nastradala u Novom Sadu, nemamo pravo na odustajanje bez obzira na strah koji postoji u svakom normalnom čoveku.
Da li vaša porodica brine zbog vas?
Naravno da brinu. Živimo u državi u kojoj se ubijaju politički neistomišljenici, novinari, pa čak i obični građani. Penzioneru Iliji Kostiću koji je učestvovao na protestima u Novom Sadu amputiran je deo tela, kao posledica policijske brutalnosti. Dakle, nema nikakve dileme – ukoliko ste protiv kriminalnog režima Aleksandra Vučića to može da vas košta i života. I baš zato što živimo u neslobodnoj, korumpiranoj i otetoj državi, mi ne smemo odustati od borbe za političku i pravnu odgovornost svih odgovornih za taj zločin. Novosadske žrtve zaslužuju pravdu i mir. Moju najužu porodicu čine suprug i šesnaestogodišnji sin. Imam njihovu veliku podršku za sve što radim. Sin je sada već dovoljno zreo da razume političke procese u našem društvu i razloge zbog kojih protestuju njegovi nastavnici, profesori, studenti, poljoprivrednici, advokati, glumci i onih 100.000 ljudi koji su bili na Slaviji. Sigurna sam da je ponosan što su među njima bili i njegovi roditelji.
Pre nekoliko meseci pominjali ste generalni štrajk kao način borbe protiv načina na koji SNS vlada. Iako u tom trenutku ta ideja mnogima nije delovala realno, danas smo joj vrlo blizu. Studenti su u blokadi, tu su prosvetari, poljoprivrednici, a podršku im daju glumci, sportisti i mnoge druge ličnosti iz javnog života. Šta treba da se desi da protest preraste u štrajk?
Da, mislim da sam jedna od prvih koja je još početkom oktobra pomenula generalni štrajk kao rešenje za ovu duboku državnu, društvenu i socijalnu krizu. To je legalan i legitiman oblik otpora totalitarnoj, do srži kriminalizovanoj i nasilnoj vlasti. Uverena sam da bi to bio efektivan i dovoljno snažan oblik otpora, pobune i nepristajanja koji bi slomio režim Aleksandra Vučića. U pravu su oni koji kažu da u Srbiji nikad nije organizovan generalni štrajk, ali Srbija nikad nije ni bila u situaciji u kojoj se sada našla. Mi smo bukvalno pod okupacijom koja se od svih dosadašnjih perioda okupacije zemlje značajno razlikuje. Kroz istoriju su nam okupatori dolazili spolja, a sad su došli iznutra. Strani okupatori su imali domaće saradnike, a ovi domaći okupatori imaju strane saradnike. Takva situacija bez presedana u istoriji prosto nameće i metode otpora bez presedana. Smatram da većina ljudi u ovoj zemlji već sada razume da bi generalni štrajk razvezao ovaj naš „gordijev čvor“ i da takav štrajk do sad nije proglašen samo zbog neorganizovanosti i straha ljudi od nepoznatog i neuspeha. Kada dovoljno ljudi poveruje da je generalni štrajk moguć i kad se oslobode straha, onda će štrajk sigurno biti proglašen. Najvažniji zadatak političkih stranaka, sindikata, građanskih inicijativa i svih drugih političkih aktera je upravo to da uvere ljude koji ne podržavaju ovu vlast da su promene ne samo nužne, već i moguće. Svaka bitka se najpre dobija u srcu.
Šta želite sebi, a šta građanima Srbije u novoj 2025. godini?
I sebi i građanima Srbije želim isto – zdravlje i slobodu. I jedno i drugo je važno da bi čovek bio srećan.
BONUS VIDEO:
