0
Da nije bilo maturske ekskurzije po Bosni i ponekog letovanja u Crnoj Gori, lista zemalja koju sam posetio u životu, bila bi prazna. Imam 23 godine i nemam pasoš.
Mesto rođenja koje nisam mogao da biram, a koje bih ponovo izabrao da mogu, za većinu država sveta predstavlja sumnjivu destinaciju, pa su tako svi sa Kosova dobili embargo na slobodu kretanja. U međuvremenu embargo je prestao da važi za kosovske Albance.
Procedura za građane sa KiM koji žele da dobiju pasoš, relativno je laka. Potrebno je da dođu u Beograd, a u zgradi MUP koja je nekada bila u Ljermontovljevoj ulici čeka ih, gostoprimljivo i posebna kancelarija samo za njih.
Pasoš koji se izdaje identičan je pasošu koji ima neko iz Beograda, Leskovca ili Niša, ali onda stižemo do velikog ali.
U putnoj ispravi naznačeno je da je izdaje Koordinaciona uprava i to je zvanično početak kraja – pasoš imate, a kao da nemate.
Naime, od 2009. godine, kada je Srbiji odobren bezvizni režim sa EU, izdavanje pasoša Srbima i Albancima sa prebivalištem na Kosovu, preuzela je Koordinaciona uprava MUP u Beogradu.
Priština te pasoše smatra nevažećim, ostale zemlje ih priznaju, ali je za putovanje sa njima u EU potrebna viza.
To je bio rezultat, svojevrsnog dogovora između Srbije i EU, kako bi se, nakon što je donesena odluka da se ukinu vize za građane Srbije, pasoši za one sa prebivalištem na Kosovu izuzeli iz bezviznog režima, zbog straha od ilegalnih migracija.
PROČITAJTE JOŠ
Baš ove godine obradovala me je vest da su gimnazijalci škole u Zubinom Potoku koju sam pohađao, uspeli da odu na ekskurziju u Španiju, Italiju i Francusku. Za to su bukvalno morali da se izbore, autobusima dolazeći u Beograd i čekajući da li će im ambasade odobriti vize.
Da bismo dobili vizu, najčešće je neophodno da po istu odemo u Prištinu, gde se nalaze predstavništva i ambasade zemalja koje su priznale jednostrano proglašenu kosovsku nezavisnost.
Zakazivanje termina je mukotrpan proces od kog se lako odustaje.
Zanimljivo je, da na primer, u Tursku možemo slobodno da putujemo, ali samo avionom. Na tom putu isprečila se Bugarska, koja traži vizu čak iako samo tranzitno prolazite kroz nju.
Pred nama su samo dva rešenja.
Da uzmemo kosovske pasoše, koji će se od 1. januara potpuno izjednačiti sa onim koje imaju građani u centralnoj Srbiji, ili da promenimo prebivalište, što je za ljude sa KiM dodatno mrcvarenje, jer ni tu procedura nije olakšana. Naprotiv….
Ja nisam primenio nijedno od ovih rešenja. U nekim godinama sam pomislio kako je sjajan način bunta da nemam pasoš, ne želeći da uzmem onaj iz Prištine.
Ne prođe dan da od ljudi iz okruženja, a koji još uvek žive na Kosovu, čujem da se osećaju kao građani, ne drugog, nego najnižeg mogućeg reda.
A nije nam stran osećaj da smo na vetrometini, pasoši su samo deo teatra apsurda i bezumlja koji živimo duže od 20 godina.
Pasoš nemam i dalje.
Kao moguće rešenje javio se najnoviji zahtev Evropske komisije da se nosioci srpskih pasoša na KiM, izjednače sa Albancima, ali i Srbima u centralnoj Srbiji.
Ukoliko odluka bude usvojena, možda bar malo ublaži višedecenijsku ranu na koju je so sipao kako je ko stigao.
***
