Autorski tekst Bojana Pajtića za Nova.rs koji bi svako trebao da pročita pre izlaska na izbore

Prva, ona važnija, učinila je predizbornu kampanju  gotovo izlišnom. Za mene, a verujem i za mnoge druge je kampanja završena još pre nekoliko meseci, kada su stotine hiljada ljudi izašle na ulice Srbije, očajni zbog dve velike tragedije koje su potresle zemlju, tražeći pravdu, bezbednu i pravnu državu kao i okončanje medijskog i svakog drugog nasilja. Činilo mi se i čini mi se da je nagvaždanje o tome da li treba glasati da vladajući režim mora da ode, sasvim deplasirano, jer, prema jednoj od najvažnijih odredaba Zakona o parničnom postupku – notorne činjenice se ne dokazuju. Izbori u ovoj državi nisu izjašnjavanje između laburista i torijevaca, pri kome odlučujuću prevagu odnosi onaj ko većem broju birača ponudi zamašnije poreske olakšice. U Srbiji imamo izbor, između, s jedne strane - autoritarnog, mafijaškog, nasilničkog režima i s druge strane - elementarne pristojnosti, bezbednosti i smenjivosti vlasti. Onaj ko ne razume da će se u Srbiji 17-og decembra odvijati borba za slobodu, a ne za vlast, taj nije svestan razmera svakovrsne pogibelji koja nam preti ako u ponedeljak, dan nakon izjašnjavanja na biralištima, u ovoj zemlji ostane status quo.

Dostojanstveni vapaj građana ove zemlje rezultirao je i potpuno autentičnom građanskom inicijativom kojoj su njeni inicijatori dali simboličan naziv: „ProGLAS“. Grupa odličnika iz različitih oblasti života rešila je da se ne miri sa sudbinom posmatrača opšte erozije društva. Ono što režim nije razumeo je da kada akademici, koji su, po pravilu, ljudi u godinama, donesu odluku da se, zarad spasa onoga što je preostalo od države – politički angažuju, kada profesori iz istog razloga katedre zamene ulicom, kada sudije i tužioci umesto u sudnicama, svoje stavove iznose na trgovima, kada glumci i reditelji svodove teatra zamene zvezdanim nebom, a pisci i novinari umesto pera u ruke uzmu mikrofon, pri čemu se sve to dešava po ciči zimi – đavo je odneo šalu. Srpski vlastodršci, poneti inercijom i osećajem medijske svemoći, počeli su, kao pijani bokseri, da udaraju nasumično po nosiocima inicijative „ProGLAS“, ponavljajući grešku za greškom. Nisu razumeli da su majske tragedije promenile atmosferu u društvu. Da nije bilo tih potresnih događaja, verovatno bismo se i dalje ponašali kao da smo izgubili osećaj da je potpuno nenormalno da Aleksandar Vučić IKOG u ovoj zemlji kvalifikuje kao lažnu elitu. Možda bismo ostali potpuno nemi na tvrdnje poslanika Đukanovića  da je bivšeg predsednika SANU i donedavnu rektorku Beogradskog univerziteta Vučićev “režim lansirao u orbitu i pružio im šansu da pokažu svoje kvalitete.” Verovatno ne bismo znali ni kako da reagujemo kada razne kebare, pilje i langure razvlače po blatu prvake srpskog teatra i najistaknutije intelektualce u ovoj zemlji. Možda ne bismo ni komentarisali kada Ana Brnabić najistaknutijim filmskim stvaraocima spočitava da su od države dobili novac, a sa druge strane se usuđuju da kritikuju Vučića. Konačno smo shvatili da smo dozvolili da, korak po korak, Vođa preraste u Luja XIV, a naš novac naprasno postane njegov i Anin. I da to više ne može tako.Zbog ovog, dramatičnog otrežnjenja, svaka nasilna, klevetnička i bizarna akcija protiv inicijatora “ProGLASA” završila se neslavno, razbijajući se o zid rešenosti građana da NEŠTO MORA DA SE PROMENI. Shvatili smo da zaslužujemo da živimo normalno. Kao što je nenormalno na miting opozicije organizovati „kontramiting“ vlasti, tako je potpuno deplasirano na „Proglas“ ići „Antiproglasom“. Režim je, međutim, upravo to učinio. Porediti ljude koji se, radi borbe za bolje društvo, izlažu, u najboljem slučaju, medijskoj i profesionalnoj odmazdi, sa potpisnicima liste nazvane po osobi koja uopšte nije kandidat na ovim izborima, koji zbog takvog eksponiranja mogu biti „kažnjeni“ samo svakovrsnim benefitima, u najmanju ruku nije primereno. U srpskoj antidrami, obrazovani i uspešni ljudi koji, 11 godina nakon početka vladavine Aleksandra Vučića, podržavaju njegov režim, neodoljivo podsećaju na Brehtovu Majku Hrabrost. U uslovima ekonomske, institucionalne i političke kataklizme, zaklinju se u decu i njihovu budućnost, iako ničija, pa ni njihova deca ne mogu biti srećna u državi u kojoj niko nije bezbedan. Istovremeno nižu sinekure i pozicije kojima „odolevaju“ jednako „hrabro“ kao što je ratno-profiterskom plenu „odolevala“ i Ana, glavna antijunakinja romana “Majka Hrabrost i njihova deca”, koja se, eto simbolike, zvala kao aktuelna srpska premijerka.Slično kao Brehtova “heroina” će i završiti oni koji u ovom zlom vremenu podržavaju najgore među nama. Sami, moralno poraženi i materijalno iscrpljeni. Problem je što ćemo, ukoliko dozvolimo da logika konformizma prevlada, takvu sudbinu doživeti svi mi, jer i naša deca, zajedno sa njihovom, već masovno tragaju za utočištem pod tuđim nebom. Poznajem neke od ljudi koji su potpisali “Antiproglas”. Većina njih svojim habitusom nikako ne bi mogla biti svrstana u kategoriju botova, naprotiv. Baš zbog toga se može reći da su svoja, mukotrpno stečena zvanja i često uspešne karijere devalvirali jednim jedinim potpisima. Tužno je kada to učine oni koji ni sami ne veruju da društvo koje vode vučići, brnabićke, vulini i njima slični može biti prosperitetno i srećno. Onima koji veruju da je Srbija zaista lider u nečemu, a da to nije korupcija, institucionalna erozija i atrofija svih vrednosti ne zameram ništa. Njihov potpis je baš tamo gde i treba da bude.Druga okolnost koja čini ove izbore sasvim drugačijim od prethodnih odnosi se na opoziciju. Tražili smo da se opozicija ujedini, spočitavajući im godinama, s pravom, sujete, sitničarenje, strančarenje. Ovaj put se dogodilo to da se gotovo sva parlamentarna opozicija, sem one desne, ujedinila bez ikakve galame, medijskog nadgornjavanja i grabeži oko mandata, u rekordnom roku, pokazavši zrelost i istorijsku odgovornost koja je prevazišla sva očekivanja. Ko nikada nije sastavljao koalicionu listu, ne zna da je reč o svojevrsnom političkom podvigu. Velika je šteta što se, uprkos apelima Vuka Jeremića, sličan proces nije dogodio i na desnom političkom polu. Sinergija dve velike opozicione grupacije učinila bi da smena režima i koncentraciona Vlada opozicije budu prilično izvestan ishod izbornog dana.

Sadejstvo ove dve okolnosti doneće nam iznenađenja u nedelju. Od ponedeljka više ništa neće biti isto. Možda režim i napabirči parlamentarnu većinu na nacionalnom i pokrajinskom nivou, iako ni tu iznenađenja nisu nemoguća. Izvestan je, međutim, trijumf opozicije u prestonici, ali samo pod jednim uslovom – da ono što je naše pravo ovaj put doživimo kao obavezu i glasamo, glasamo, glasamo. Ukoliko najveća opoziciona lista u Beogradu osvoji samo jedan glas više od SNS – mit o nepobedivosti ovog režima razbiće se u paramparčad. Zaposleni u institucijama i režimskim medijima shvatiće da je i ova vlast smenjiva i da će doći pod lupu zakona i ponašaće se mnogo odgovornije. Istovremeno, osvoji li najveća opoziciona lista samo taj jedan glas više, propali glasovi će, posle puno vremena, konačno ići u prilog „našima“. Ukoliko se dogodi ovakav rasplet, verujem da ima nade. Verujem da kao narod možemo izbeći sudbinu Brehtove junakinje. Nju ćemo prepustiti njenoj imenjakinji. Zasluženo.BONUS VIDEO: