Ratne igre: Zaboravljena špijunska afera „Opera“

Nisu samo sačekuše i likvidacije obeležile život u Beogradu 90-tih, nego i špijunske afere, koje su počele da se obelodanjuju kada je JNA uveliko pukla po šavovima, a pad ili oslobođenje Vukovara ( u zavisnosti ko kako gleda) se očekivao svakog dana. Osim one nacionalne, i politička podela na Jugoslovene, Srbe, Hrvate i ostale, postala je vidljiva u sva tri vida oružanih snaga države koja je nestajala u plamenu i krvi. Posebno snažna bila je politička podela među "plavcima" u RV i PVO koja je dovela do afere "Opera" i potresla vrh JNA, ali i javnost, koja je ostala šokirana kad su iz zgrade komande RV i PVO isplivali neverovatni detalji.

Pošto je JNA posle debakla u Sloveniji jun/jul 1991. izgubila medijski rat, odlučeno je (mada se ne zna i ko je doneo takvu odluku), da se u jesen formira posebna grupa za psihološko-propaganda dejstva pod kodnim imenom „OPERA“, koja je ekspresno u komandi RV i PVO u Zemunu preuzela sve funkcije od informativne službe RV i PVO, koja je ocenjena kao troma i nesposobna da odgovori na izazove medijskog rata.

Mnogi se već 29 godina pitaju šta znači skraćenica „OPERA“. Zapravo, to je naziv za Odeljenje za propagandni i elektronski rat. Prema skromnim podacima, sastav ove grupe bio je šarolik. Bilo je tu majora, potpukovnika, pukovnika, ali i civila. Kako su neki penzionisani obaveštajci tvrdili, stvarni organizator bilo je „čuveno“ Odeljenje bezbednosti RV i PVO na čelu sa pukovnikom Rakočevićem, uz blagoslov, tačnije dozvolu i odobrenje Uprave bezbednosti JNA.

Među onima koji su joj navodno pripadali bili su izvesni Radenko Radojčić poznat ranije pod pseudonimom“Ljudevit“ i izvesni Slavko Malobabić čiji je pseudonim bio „Kondor“. „Slavko“ i „Radenko“ su smatrani najistaknutijim pripadnicima ove organizacije. Neki publicisti vojno – obaveštajne provenijencije spominju i izvesnog bivšeg operativca SDB iz Zagreba, Slobodana Platišu, koji je kasnije pobegao u Srbiju.

Za njih se pričalo da su bili na vezi sa zagrebačkim detašmanom KOG-a, a koji su posle pada zgrade komande i otkrivanja identiteta saradnika rastureni i uspeli da se domognu Srbije. Svedoci tog vremena tvrde da su retki i znali da je takva grupa bila formirana, a još manje šta oni zapravo rade. „Opera“ je bila popunjena savremenim tehničkim sredstvima za informativno propagandna dejstva, snimanje i analitiku.

Organizacijski na čelu „Opere“ bio je Savet za informativno propagandnu delatnost u kome su bili: generali Mirčetić i Radović, pukovnik Rakočević i dvojica civila Radenko i Slavko. Ideja je bila da u trenucima kada je informacija postala ključna, a vojska zbog tromosti sistema nije sposobna da odgovori izazovima koji se nameću, obezbedi novi pristup propagandnom delovanju.

Efekti „Opere“ pokazali su se jako brzo, svi su bili oduševljeni kad su u javnosti, posebno u čuvenom dodatku Dnevnika Televizije Beograd, počeli da se pojavljuju ekskluzivni snimci, raketiranja, borbena delovanja avijacije i helikoptera, sa čime je široka populacija bila oduševljena. Međutim, ubrzo su počele da stižu vesti da su za snimke i određene informacije počeli da se traže i devizni prilozi za ustupanje materijala, a kad se pojavila firma „Opera orjentis“ buknula je afera.

Opera orjentis

Naime, odjednom se u vojnim krugovima čulo za firmu koja nudi iznajmljene letove.

Za te potrebe bilo je formirano privatno preduzeće „Opera orjentis“ namenjeno prevozu putnika i robe na relaciji aerodrom Batajnica – aerodrom Udbina u Lici. Linija je bila povratna u oba smera. Za prevoz ljudi i robe korištena je vojno transportna avijacija RV i PVO, pre svega transportni avioni „Antonov“AN-26. Prema navodima u vazduhoplovnoj literaturi, letovi transportnih aviona za firmu „Opera orjentis“ započeli su 31. januara 1992. i trajali su do sredine marta 1992. i uoči izbijanja građanskog rata u BiH obavili su 28 letova.

Inače, kasniji rezultati istrage, pokazali su da je sve bilo legalno i da postoje papiri o ugovorima ove kompanije sa Komandom RV i PVO o izvođenju komercijalnih letova.

Akcije „Opere“

Iako se verovalo da je cilj „Opere“ bio isključivo propagandna delatnost, neki vojni obaveštajci i kontraobaveštajci tvrdili su da je bilo drugačije, zapravo da se ova grupa bavila i tajnim akcijama među kojima se ističe nekoliko.

Prva je bila postavljanje eksplozivne naprave pod kamion predsednika lokalnog odbora SDA iz Živinica kod Tuzle, sa ciljem plasiranja informacija u medijima da je to uradio njegov rival. Cilj je bio stvaranje razdora unutar SDA pošto su već tad počele da stižu informacije o paravojnom organizovanju u ovoj partiji u BiH. Neki su se čudili otkud je JNA počela da primenjuje terorističke aktivnosti u cilju obmane javnosti, kada je bilo na raspolaganju drugačijih metoda, posebno jer ova akcija pridobijanja jedne od žrtava da sarađuje sa operativcima „Opere“,  propala.

Druga akcija bila je vrbovanje katoličkog sveštenika iz sela Vaganac kod Bihaća, koji je bio poznat po svojim ekstremnim političkim stavovima. Navodno, to je bilo važno jer se selo nalazilo uz aerodrom „Željava“, koji je imao status strateški važnog objekta zbog svoje gradnje unutar planine Plješivica. Sveštenika su operativci „Opere“ oteli i avionom prebacili do Batajnice gde je saslušavan u sobi punoj pornografskih slika i raznih seksualnih pomagala sa ciljem da se pod optužbama za nedoličan život privoli na saradnju. Međutim, ubrzo je pušten, a ova akcija pridobijanja ekstremiste na svoju stranu je propala.

Treća i četvrta akcija koje su izvršene u Zagrebu i na hrvatsko -slovenačkoj granici, umesto propagandnog efekta vratile su se kao bumerang, posle čega je priča sa „Operom“ krenula nizbrdo.

Sasvim slučajno, jedan od vojnih obaveštajaca saznao je za garažu u kojoj je bio parkiran automobil holandskih registracija koji je bio pun plastičnog eksploziva i upaljača. Ispostavilo se da je automobil koristila grupa operativaca iz „Opere“ i da su minirali Jevrejsku opštinu i Jevrejsko groblje u Zagrebu. Međutim, iako je trebalo da ispadne da je to uradila vlast Franje Tuđmana, svi su znali da je to delo, kako su tad tvrdili famoznog KOS-a. Ostalo je do dana današnjeg nepoznato kako je hrvatska obaveštajna služba znala za te akcije, kako je pratila operativce i zašto je pustila kompromitaciju.

Druga operacija bila je miniranje dalekovoda na granici Hrvatske i Slovenije u blizini nuklearke Krško. I u ovom slučaju slovenačka obaveštajna služba SOVA i vojna VOMO imali su podatke da je to uradila „Opera“. I u ovom slučaju ostalo je pitanje kako su saznali. Inače, pre par godina jedan tabloid je objavio da je Slobodan Milošević naredio dizanje ove jedine nuklearke u bivšoj Jugoslaviji u vazduh i da je plan o miniranju završio lično kod obaveštajca Putina na stolu. Naravno, ovo je bila besmislica iz domena bajki i mašte, ali je idealno vratila priču o „Operi“ u javnost.

Za „Operu“ se vezivala i priprema, kako su tvrdili vojni obaveštajci, nimalo naklonjeni ovoj grupaciji, i miniranje manastira Prohor Pčinjski, kako bi ispalo da su to uradili Makedonci, što je trebalo da zaoštri sukob i već tad uveliko potpomogne otvaranje „Južnog fronta“ o čemu se uveliko u srpskoj vojnoj i civilnoj štampi pisalo. Na svu sreću, ovaj plan i operacija su sprečeni kada je na vrhu odlučeno da je vreme da se stane na put „Operi“ i njihovim kompromitacijama vojske i države koja je izdisala.

Eliminacija „Opere“

Tako je Uprava bezbednosti donela odluku da je vreme da se zaustavi „Opera“.

Operacija eliminacije grupacije „Opera“ usledila je posle pojave video kasete na kojoj je bio zabeležen snimak striptiza u velikoj sali Doma vazduhoplovstva. Na tom čuvenom snimku se vidi žena srednjih godina na pozornici kako pred odabranom grupom muškaraca koji sede izvodi striptiz. Analizom je utvrđeno da je bila prisutna cela grupacija pripadnika „Opere“. Međutim, odlučeno je da se ova kaseta ne koristi u razračunavanju.

Pre otpočinjanja eliminacije odeljenja „Opere“ krnje Predsedništvo  SFRJ posle sklanjanja generala Ace Vasiljevića sa mesta načelnika Uprave bezbednosti, reaktiviralo je penzionisanog pukovnika bezbednosti, koji je dobio čin generala, Neđu Boškovića. On je krenuo u akciju uklanjanja pripadnika „Opere“. Deo vodećih ljudi pohapšen je 12. marta 1992., a tad je smenjen i pomoćnik komandanata za bezbednost RV i PVO pukovnik Slobodan Rakočević.

Te 1992. pričalo se kako je vojna policija uletela u zgradu RV i PVO i da je jedan od članova ove grupacije pokušao da izbegne hapšenje filmskim bekstvom preko zida, u čemu nije uspeo.

Afera „Opera“ pukla je u javnosti, mediji su počeli da pišu o njoj otkrivajući malverzacije, aktivnosti, pa i propale operacije i kompromitacije. Sve ono što su od saznanja imali vojni bezbednjaci se pojavljivalo u medijima. Neki veruju da je ova grupa i afera lansirana kako bi se konačno eliminisale struje koje su vladale u RV i PVO i da se smene repovi generala koji su bili na hrvatskoj strani ili su ostali na srpskoj, ali nisu uživali poverenje.

U beogradskoj „Politici“, u rubrici „Polemike“, pojavilo se pismo pod naslovom: „Šta se zbivalo u komandi vazduhoplovstva“, koje je bilo potpisano kao Grupa oficira RV i PVO. U tom pismu spomenuto je po prvi put i bacanje letaka po Beogradu i Podgorici, posebno onih koji su bili namenjeni za bacanje po Zagrebu i Ljubljani.

Akteri ove afere bili su izvedeni pred sud krajem 1992. Tad se saznalo i po prvi put da je Služba bezbednosti, na čijem čelu je bio pukovnik Rakočević prisluškivala komandanta 1. vazduhoplovnog korpusa, generala Božidara Stefanovića i komandante elitnog 204. lovačko avijacijskog puka i komandanta 252. lbe. Kako je objašnjeno, cilj je bio da se otkrije ko to neprijatelju javlja o planovima i akcijama pilota borbene avijacije. Ubrzo, cela priča o „Operi“ je utihnula. Kako se pojavila u medijima, tako je i nestala.

Do dana današnjeg slučaj „Opera“ je ostao nerazjašnjen do kraja. Za neke je to je bila aktivnost hrvatske obaveštajne službe, drugi su tvrdili da je u pitanju aktivnost smenjenih generala koji su po svaku cenu hteli da i dalje imaju uticaj na dešavanja u RV i PVO, a treća verzija govorila je da je u pitanju bio međusobni obračun civilne RDB i Vojne službe bezbednosti.