3
Prevare nisu uvek dobro razrađeni, genijalni planovi koje smišljaju super-inteligentni, pametni i ponekad čak i simpatični likovi. Jedino što je istinito jeste da prevaranti moraju da budu lukavi i da poznaju ljude, a načini na koje im uzimaju novac su ponekad prosto neverovatni i čini se da su žrtve same krive za to što su im se desilo. Ipak, ne treba izgubiti iz vida da su varalice nemilosrdne osobe, koje često bez trunke savesti koriste tuđe neznanje, pa i nesreću.
Slučaj drumskog prevaranta Velje Pečenjare koji godinama vara vozače na putevima Srbije podsetio je na neke od najneverovatnijih prevara u našoj zemlji. Za pojedine bi većina ljudi mislila da su u pitanju urbane legende da nema policijskih saopštenja sa slikama, ali pojedini prevaranti uspeli su da nasamare građane sa neverovatnim pričama.
Pročitajte još:
Za priču iz oktobra 2020. godine većina ljudi bi pomislila da je izmišljotina i legenda, da se tim povodom nije oglasila policija i da nije objavljena fotografija počinioca – francuskog državljanina E. K. koji je uspeo da prevari jednog Srbina za neverovatnih 100.000 evra.
Tamnoputi Francuz se dosetio da iskoristi sujeverje i lakomost žrtve. Predstavio se kao vrač iz Kameruna koji ima neverovatnu moć i veštinu, a magija mu je bila zaista jedinstvena. Ako mu čovek da u ruke novčanicu, on je u stanju da je čarolijom pretvori u tri istovetne novčanice i na taj način uveća bogatstvo. Zvuči neverovatno, ali ta njegova priča je potpuno omamila jednog našeg državljanina koji mu je u hotel doneo kesu u kojoj je bilo čak 100.000 evra, u želji da višestruko uveća svoje bogatstvo.
Sve je išlo kao što treba, „vrač“ je posle obavljenog magijskog obreda vratio žrtvi kesu sa većom količinom novca. Ali, kada je lakoverni Srbin došao kući, ustanovio je da je u kesi papir koji je isečen u obliku novčanica, a da njegovih, pravih, 100.000 evra nema.
Slučaj je prijavljen policiji koja je brzo pronašla prevaranta i ustanovila da nije u pitanju nikakav afrički vrač, već prevarant iz Francuske. Izdato je i zvanično saopštenje, u kome je, službenim, policijskim jezikom opisan ovaj neobični događaj – „lažno se predstavljao kao državljanin Kameruna i doveo oštećenog u zabludu da pomoću određenih sredstava i veština od jedne originalne novčanice evra može napraviti više originalnih novčanica“.
Ono što je bilo posebno uznemirujuće i porazno, napisano je na kraju policijskog saopštenja: „Pošto se sumnja da postoji više oštećenih, pozivamo sve građane koji su prevareni na navedeni način da se jave u PU za grad Beograd“.
Nije poznato da li se još neko javio i koliko se ljudi javilo, ali moguće je da, od sramote, neke žrtve i nisu otišle u policiju kada su shvatile da su nasele na najgluplji mogući trik.
Da prevaranti ne moraju da budu genijalni umovi pokazuje i primer Zorke Pucar, poznatije kao „Vidovita Zorka“, koja je bila jedna iz plejade vračara, vidovnjaka i nadrilekara koji su „žarili i palili“ devedesetih godina. Razni vidovnjaci i vračare brzo su shvatili prednosti sredstava masovne komunikacije, kao što danas koriste društvene mreže. Više varalice ne traže žrve, već se lakoverni građani, želeći da se izleče, reše ljubavne jade ili materijalne probleme obraćaju se varalicama.
„Vidovita Zorka“ živela je u jednom beogradskom prigradskom naselju na levoj obali Dunava i bila je nadničarka na njivama, dok nije shvatila da ima dar da vidi budućnost i skida crnu magiju. Uz pomoć televizije postala je vrlo popularna i tražena, pogotovo u devedesetim godinama kada je nesrećnih ljudi bilo na pretek. Za razliku od većine svojih kolega, Zorka Pucar je svojevremeno uhapšena, protiv nje je podneta krivična prijava i na kraju je osuđena na zatvorsku kaznu.
Nalazi sudskog veštačenja pokazali su da Zorka Pucar nije baš kriminalni „brilijantni um“. Ustanovljeno je da je niske inteligencije, „na granici tuposti“, kao su naveli sudski veštaci. Glavna bitka se vodila oko toga da li je Zorka Pucar kršila samo po optužbi za kršenje javnog reda i mira, zbog vračanja ili za nadrilekarstvo, gde bi kazna bila mnogo veća. Zorkina specijalnost je bila da „pomaže“ ljudima gledanjem u njihovu fotografiju, a to gledanje je naplaćivala od 50 tadašnjih nemačkih maraka pa naviše.
Na kraju je osuđena samo za vračanje, na 25 dana zatvora. Tu kaznu Vidovita Zorka nije videla. Inače, zanimljivo je da je osuđena po tadašnjem članu 13 Zakona o javnom redu i miru: ‘Ko se bavi vračanjem, proricanjem sudbine, tumačenjem snova ili sličnim obmanjivanjem na način na koji ugrožava spokojstvo građana ili remeti javni red i mir, kazniće se novčano ili kaznom zatvora do 30 dana’. Za Zorku je taj član 13 bio baš baksuzan.
U međuvremenu je Zakon o javnom redu i miru promenjen. Vračanje se više ne kažnjava zatvorom, već novčanom kaznom do 50.000 dinara ili društveno korisnim radom.
