Tog 18. februara 2010. godine u prostorije beogradske policije ušetala je Ana Simić, koja je prijavila nestanak svog supruga Cvetka, kome se izgubio svaki trag. Beogradska policija je na fotografiji koju je supruga pokazala odmah prepoznala kuma i bliskog saradnika Luke Bojovića, čoveka koga su u to vreme mediji označavali kao novog vođu nekadašnjeg zemunskog klana i za koga se pričalo da je čuvar "odbeglih zemunaca". U isto vreme, u 400 kilometara udaljenom Zagrebu, u blizini popularnog izletišta "Jarun", pronađena je olupina zapaljenog mercedesa.

Policija je po automatizmu raspisala potragu za nestalim Cvetkom Simićem, šaljući svuda njegove generalije i krenula u istragu kada je i gde bio poslednji put viđen. Za to vreme zagrebačka policija započela je istragu kome pripada mercedes zapaljen na Jarunu. Istragom je brzo utvrđeno da je vlasnik srpski državljanin Cvetko Simić.

Hrvatska policija prvo je mislila da sve ima veze sa njihovim podzemljem pa su odmah krenuli tim tragom. Prvi na njihovoj listi bio je izvesni Mario Sova, koga su mediji označili kao čoveka koji je dovođen u vezu sa kriminalom i hapšenjem sa pola tona kokaina. Policija je u stanu u zagrebačkom naselju Lanište pronašla tragove krvi i odmah posumnjala da je Cvetko Simić ubijen tu. Međutim, policija je udarila u zid. Nije bio u pitanju Simić, a nije bilo ni indicija da su on i Sova bili u nekoj vezi. Policija na ispitivanju nije uspela ništa da dokaže, pa ni da otkrije sudbinu Simića, a još manje da dođe do izvršioca koji je ubio Simića.

Jednom rečju – ćorak. Posle debakla oko Sove, policija je ponovo krenula da prečešljava zagrebačku kriminalnu scenu, ali opet istraga je tapkala u mestu. Niko nije ni znao za Simića, a još manje da je on radio sa Zagrepčanima.

A onda šok 8. marta 2010. godine: kajakaši na redovnom treningu na sredini jezera primetili su delove ljudskog trupa kako plutaju i odmah pozvali policiju. Policija je pronašla trup, ruke i noge, ali ne i glavu izmasakrirane osobe. Inače, policajcima je zapalo za oko odmah da je telo bilo precizno isečeno i odvojene šake, obe noge u zglobovima kod prepona. Glava koja je nedostajala nije bila pronađena. Policija je pretpostavljala da se možda radi o srpskom državljaninu Cvetku Simiću pa su ostaci ljudskog tela odmah su poslati na Institut za sudsku medicinu na obdukciju. Dva dana kasnije, 10. marta zagrebačka kriminalistička policija uz pomoć DNK analize i na osnovu arhive DNK uzoraka evidentiranih kriminalaca utvrdila da se radi o srpskom državljaninu Cvetku Simiću (otkud Simić u hrvatskoj arhivi DNK kriminala objasnićemo), kao i da su delovi tela u vodi bili mesec dana, ali su ostali očuvani zahvaljujući hladnom vremenu i niskom temperaturom jezera.

„Telo koje smo pronašli na Jarunu pripada evidentiranom kriminalcu iz Srbije Cvetku Simiću. Njegov DNK imali smo u svojoj bazi podataka”, potvrdio je tadašnji portparol MUP-a Hrvatske Krunoslav Borovec.

Mediji su ostali zaprepašteni kako hrvatski, tako i srpski. Srpska policija je tražila podatke informacije od hrvatskih kolega koji su ih obavestili da je DNK analizom zaista utvrđeno da se radi o Cvetku Simiću, kao i da glava nije pronađena.

Zagrebački mediji, koji su se pozivali na izvore bliske policiji, tvrdili da njegov nestanak i likvidacija povezuju sa mafijaškim obračunima i navodnom trgovinom drogom. Takođe, u zagrebačkim medijima po prvi put spomenuto je ime Luke Bojovića zvanog „Pekar“ iz Beograda, koji se sumnjiči da je pomagao skrivanje odbeglih pripadnika zemunskog klana.

Pritisci medija i javnosti na hrvatsku policiju šta još znaju o Cvetku Simiću postali su toliko jaki, da je tadašnja portparolka zagrebačke policije Aleksandra Ljuba potvrdila da je hrvatska policija imala kontakt sa Cvetkom Simićem, ali nije objasnila prirodu kontakta. Tamošnji mediji tvrdili su da je Simić postao zanimljiv zagrebačkoj policiji posle ubistva vlasnika i direktora Nacionala Ive Pukanića i Nike Franjića, posle čijeg ubistva se pojavio u Zagrebu. Tada ga je prema pisanju hrvatskih medija, policija privela na informativni razgovor i ubrzo pustila.

Neočekivani noćni obrt u zagrebačkoj bolnici

O mogućem likvidatoru i razlogu ubistva Cvetka Simića i srpska i hrvatska policija razbijale su glavu. Niko nije mogao da složi slagalicu o tome ko je i zašto raskomadao telo Cvetka Simića. Mnogo kasnije isplivaće cela istina da je on zapravo bio jatak dvojice odbeglih pripadnika zemunskog klana kojima se trag izgubio posle ubistva Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine i otpočinjanja policijske akcije „Sablja“.

Priča o Cvetku Simiću stišala se, a onda tri meseca od dana kad je pronađeno njegovo raskomadano telo u zagrebačku bolnicu „Vinogradsku“ u noći između 8. i 9. juna, uleteo je nepoznati muškarac sav krvav i sa ranom u stomaku, tražio pomoć od lekara. Dok su ranjenom muškarcu pružali pomoć pozvana je i policija koja je utvrdila da je ranjeni muškarac zapravo niko drugi nego Sretko Kalinić, odbegli pripadnik zemunskog klana, lice sa crvene Interpolove poternice i jedna od najtraženijih osoba.

Kalinić je policajcima ispričao da ga je hicima iz pištolja ranio Miloš Simović u stanu u predgrađu Zagreba posle svađe. Policija je otišla do stana, ali posle upada u njemu nije zatekla Simovića, za kojim je raspisana policijska potraga. Kalinić je smešten odmah pod jaku policijsku stražu da ne pokuša bekstvo.

„Reč je o državljanima Srbije, a jedan od njih ima dvojno državljanstvo. Verovatno je reč o obračunima unutar podzemlja Srbije, konkretno zemunskog klana“, izjavio je tadašnji portparol MUP-a Krunoslav Borovec, sa čime je potvrdio i zvanično identitete ranjenog i osumnjičenog.

Hrvatska policija uvedena je u vanredno stanje zbog potrage za odbeglim Milošem Simovićem. Međutim srpski mediji su 10. juna te 2010. godine u ranim jutarnjim časovima obavešteni da je srpska policija prilikom ilegalnog prelaska granice uhapsila Miloša Simovića.

„Odbeglog člana Zemunskog klana Miloša Simovića rano jutros su uhapsili pripadnici pogranične policije, pošto je pokušao ilegalno da pređe srpsko-hrvatsku granicu kod Morovića. Simović je identifikovan u Beogradu na osnovu izjave jer kod sebe nije imao dokumenta“, saopštio je tad MUP Srbije. Ovu informaciju potvrdio je i tadašnji direktor srpske policije Milorad Veljović.

„Simović je odmah posle utvrđivanja identiteta prebačen u sedmi paviljon zatvora Zabela, gde če odslužiti zatvorsku kaznu od 30 godina zatvora za učešće u ubistvu premijera Zorana Đinđića, odnosno 40 godina zatvora za više ubistava“, potvrđeno je tad u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija.

Tom prilikom isplivali su i podaci da Simović prilikom hapšenja u pograničnim delu sa Hrvatskom kod sebe nije imao dokumenta, da je bio vidno iscrpljen i teško prepoznatljiv, kao i da nije bio ni agresivan ni naoružan. Sa sobom je imao samo mali ranac, lap top računar i bežični modem.

Kalinić je Srbiji izručen dva meseca kasnije u noći 24. na 25. avgust. Kalinić je u Srbiju prebačen avionom Vlade Srbije, a operaciju ekstradicije iz zagrebačkog zatvora Dubrava do Beograda izvela je antiteroristička jedinica MUP-a Srbije. Posle izručenja Kalinić je smešten u pritvorsku jedinicu Specijalnog suda u Beogradu.

Silna dešavanja pomalo su bacila i senku na slučaj Cvetka Simića, čije ubistvo je bilo i dalje nerešeno.

Naredne godine počelo je suđenje za pokušaj ubistva Andrije Draškovića  i Zorana Nedovića Šoka. Na tom suđenju isplivali su i detalji koji su imali veze sa Cvetkom Simićem, i sumnjalo se, sa njegovim nestankom i ubistvom.

Na tom suđenju Miloš Simović na jednom od svojih svedočenja dotakao se i ubistva Cvetka Simića i tom prilikom razotkrio da je njegov dojučerašnji prijatelj Sretko Kalinić, imao ljubavnu dramu sa Simićevom suprugom Anom. Tad su na videlo javnosti isplivali i neki detalji ovog ljubavnog trougla i šta se sve dešavalo.

„Kalinić mi je ispričao da je Simića ubio u jednoj opuštenoj šetnji opalivši mu metak u glavu, a kasnije delove tela bacio u jezero Jarun da bi se vodio kao nestao, a on nesmetano bio s njegovom ženom Anom u koju je bio bolesno zaljubljen. Nosio je na ruci Simićev sat. Dok nisu našli Simićeve ostatke, Ana mu je govorila ko sve dolazi kod nje, ko se raspituje za njega“, rekao je tad Simović prilikom jednog od svojih svedočenja.

Na suđenju tad se pojavila i Cvetkova supruga Ana koja je takođe svedočila po prvi put o ovom slučaju i potvrdila Simovićeve navode.

„Svesna sam da se ovim svedočenjem izlažem sramoti, ali želim da se stane na put… Osećala sam se zapostavljeno jer je moj muž često bio odsutan. Ovaj čovek, sa kojim me je Cvetko upoznao 2006. u Zagrebu, počeo je da mi šalje poruke. Nažalost, prijale su mi. Tek kad sam u junu 2010. u novinama videla sliku čoveka koga sam poznavala kao Borisa, shvatila sam ko je on. Počeo je da mi se vraća film. Mesta na kojima smo se sastajali, Jarun, gde je moj muž ubijen… U meni se tog trenutka javila sumnja da on stoji iza ubistva mog muža“, svedočila je pred sudom tad Ana.

Međutim, Sretko Kalinić negirao je da je on ubio Cvetka Simića

„Kakav god da sam, toliko bolestan nisam“, tvrdio je Kalinić, koji se tom prilikom i izvinio porodici Simić.

Nestanak i ubistvo Cvetka Simića dovelo je i do sukoba na relaciji Sretko Kalinić i Luka Bojović, zbog čega je ovaj prvi počeo da bude u konstantnom strahu od osvete, jer je Luka bio Cvetkov i Anin venčani kum. Kalinić je tad krivicu za sva ubistva i pokušaje likvidacije od 2004 pokušao da svali na Luku Bojovića pa i za pokušaj ubistva Andrije Draškovića i Zorana Nedovića Šoka.

Međutim, u prvom i kasnije ponovljenom suđenju, Luka Bojović je oslobođen optužbi zbog nedostatka dokaza.

Epilog

Iako je o ubistvu Cvetka Simića mnogo rečeno ostalo je i dosta stvari nerazjašnjeno. Njegovo ime spominjano je više kao pružanje logistike i pomoći u izvlačenju. Iako se i danas nagađa na osnovu svedočenja Miloša Simovića da je Cvetka Simića ubio Sretko Kalinić istraga o ovom zločinu koji vodi hrvatsko pravosuđe nikada nije završena, iako je ovaj slučaj arhiviran, a počinilac označen i dalje kao nepoznata osoba (N.N.)

Okidač za raskol u zemunskom klanu

Ana Simić se smatra okidačem za raskol među preostalim članovima zemunskog klana. Iz tog perioda ostao je najupečatljiviji opis ove lepotice iz pera novinara “Politike” Aleksandra Apostolovskog:

“Ana je imala sve što joj treba da razbije najmoćniji mafijaški klan na Balkanu: usne naduvane na pet atmosfera, grudi oble kao bove na Dunavu, dugu kosu koja se vijori na vetru, koketni osmeh, lakirane nokte i negovanu mirišljavu kožu, kao i neke talente koje ne treba opisivati mlađim osobama od 77 godina, zbog očuvanja tradicionalnih i porodičnih vrednosti”.