23
Jedno od zlodela za koje su optuženi ljudi iz "eskadrona smrti" Slobodana Miloševića - pripadnici Jedinice za specijalne operacije (JSO), pod komandom tadašnjeg načelnika RDB Radomira Markovića, bilo je ubistvo političara Ivana Stamobića. To ubistvo je moralo da bude posebno surovo baš zbog toga što je postojalo mnogo ličnih veza između Miloševića i Stambolića, pa je i zločin morao da nosi pečat ličnog.
Niko od porodice Milošević, za koje se, gotovo sigurno pretpostavlja da su dali naređenje, nikad nije osuđen za ovaj zločin, uostalom kao ni za ijedan drugi. Njihovi sledbenici ostali su verni do kraja, mada, istini za volju, ni država se nije preterano potrudila da razotkrije političku pozadinu mnogih ubistava, pa čak ni atentat na prvog demokratski izabranog premijera Srbije, Zorana Đinđića.
Iako su jedno vreme bili bliski saradnici, Ivan Stambolić i Slobodan Milošević dosta su se razlikovali, makar što se porodice i porekla tiče. Stambolić je bio iz ugledne predratne, komunističke porodice koja je dosta davala na obrazovanje. Sva petorica braće Stambolić, uključujući i Ivana, završili su visoke škole, za ono vreme, i imali su ozbiljne karijere. Ivanov ujak bio je Petar Stambolić, prvoborac i predratni komunista, visoki posleratni funkcioner.
Sa druge strane, Milošević nije imao sreće sa porodicom, poreklom iz Crne Gore. Njegova porodica se u Požarevac doselila neposredno pred Drugi svetski rat, a sam Slobodan se rodio u okupiranoj Srbiji, u avgustu 1941. godine. Njegov otac, Svetozar, je završio bogosloviju i radio je kao veroučitelj. Nakon rata, pošto je bogoslovija ukinuta, Svetozar je počeo da predaje ruski jezik, a on i Miloševićeva majka Stanislava su se razveli i Svetozar se vratio u Crnu Goru, gde je 1962. počinio samoubistvo. Majka braće Milošević, starijeg Borislava i mlađeg Slobodana, naporno je radila da bi izdržavala decu, ali obojicu je uspela da školuje. I njen kraj bio je tragičan, i ona je izvršila samoubistvo 1974. godine.
Ivan Stambolić je prvo počeo da radi u fabrici, da bi nešto kasnije upisao Pravni fakultet. Iako stariji od Miloševića pet godina, upoznali su se baš na fakultetu, jer je i Milošević studirao Pravni, verovatno su se sreli na nekom sastanku članova Saveza komunista Jugoslavije. Iz nekog razloga, Stamboliću se svideo Milošević i on je mlađeg kolegu „uzeo pod svoje“ i vukao ga svuda za sobom.
Stambolića je zbog porodične odanosti komunizmu „čekalo“ neko rukovodeće mesto i dobio ga je 1965. kao direktor „Tehnogasa“. Sa sobom je vukao mladog Slobodana Miloševića, koji postaje zamenik direktora. Kada Stambolić odlazi iz „Tehnogasa“, Milošević postaje direktor. Zapravo, skoro celu karijeru je Milošević išao putem koji mu je krčio Stambolić.
Ivan Stambolić 1974. godine postaje sekretar Izvršnog komiteta Centralnog komiteta Skupštine SR Srbije, Stambollić postaje najmoćniji čovek srpskih komunista, a Milošević postaje vodeći čovek najmoćnije srpske banke „Beogradske banke“, što nije bilo moguće bez političke preporuke. Kruna Stambolićeve karijere dolazi 1984. godine kada dolazi na čelo CK SK Srbije, a na čelo Gradskog komiteta SK Beograda, što je bila druga najvažnija funcija u konstelaciji snaga u tadašnjoj politici, uprkos protestima, imenuje upravo Miloševića.
Prijateljstvu dolazi kraj 1986. godine, Stambolić odlazi na funkciju u nešto što bi se sada nazvalo Vladom Srbije, a Miloševića uspeva da progura na mesto šefa srpskih komunista. Milošević je prigrabio medije i koristio ih za propagandnu pripremu, a onda je uočio priliku da izvši političko „oceubistvo“, na čuvenoj Osmoj sednici CK Saveza komunista Srbije, 24. septembra 1987. godine, koja je označila kraj političke karijere Ivana Stambolića.
Pročitajte još:
Ipak, Milošević je bio toliko „milostiv“ da je uticao da 1988. Stambolić bude izabran za direktora „JUBMES“ banke. Veliki udarac za Stambolića bila je smrt ćerke Bojane, koja je stradala 1988. godine u saobraćajnoj nesreći pod sumnjivim okolnostima. Kada je Milošević došao na sahranu, Stambolićeva supruga odbila je da se rukuje sa njim.
Usledio je niz pogrešnih poteza Slobodana Miloševića, izbio je rat na protosrima bivše Jugosalvije, pa se Stambolić politički aktivirao, pa je sa grupom srpskih intelektualaca otišao u opkoljeno Sarajevo, a navodno je bio u pregovorima sa pojedinim opozicionim političarima kako bi stvorio novu stranku, socijaldemokratske orijentacije.
Stambolića su ljudi povezivali sa „starim dobrim vremenima“ pre rata i nemaštine, ali i doživljavali kao suparnika Slobodana Miloševića i njegovo ime se sve više spominjalo kao ime mogućeg kandidata ujedinjene opozicije. Slobodan Milošević, a moguće i njegova supruga Mira Marković koja je, kao zli duh, uvek lebdela u pozadini, nisu mogli da oproste „izdaju“ čoveka kojeg je Milošević izdao.
Režim, već ogrezao u krvi, rešio je da primeni krajnu meru – fizičku likvidaciju.
Stambolić je živeo punim životom i uživao je u stvarima, kao direktor banke, mogao je sebi dosta toga da priušti. Imao je plan za taj 25. avgust 2000. godine, prvo da ode na trčanje na Košutnjak, da se vrati krući, sredi, a onda da ode na Sabor u Guči. Sa trčanja se nikada nije vratio. Ubzo je alarmirana policija koja je počela potragu, a pomalo i istragu.
Da bi sa sebe skinuo sumnju, Milošević je napravio malu predstavu od potrage, pa su tako poslati policajci i vatrogasci da pretraže Košutnjak. Pre nego što su krenuli da u streljačkom lancu pretražuju šumu, rečeno im je da „dobro pogledaju krošnje drveća, za svaki slučaj“, aludirajući da se možda Stambolić obesio.
Ali, onda su počeli da se pojavljuju svedoci i opisi i to opisi karakterističnog belog kombija, a upadao je u oko jer je imao tri para točkova. To neobično vozilo viđeno je blizu mesta gde je Stambolić nestao. U kombiju su, kako se kasnije ispostavilo, bili pripadnici Jedinice za specijalne operacije (JSO) koji su Stamboliću rekli da ga vode na informativni razgovor. Stavili su mu lisice na ruke, noge vezali lepljivom trakom, a onda ga odvezli na Frušku goru.
Tamo su ga pešice odveli do već iskopane rake, u kojoj je bio kreč. Naredili su mu da klekne pored jame a potom u potiljak ispalili dva hica. Prema iskazima nekih od učesnika ove likvidacije, sve to je proraćeno neljudskom šalom na račun ubice: „Valjda ovog nećeš da promašiš“, aludirajući da je taj isti čovek pokušao da ubije Vuka Draškovića u Budvi, ali nije uspeo.
Postoje dve teorije zašto je Stambolić ubijen. Po prvoj, u pitanju je njegov politički angažman, ali već tada se znalo da će Vojislav Koštunica biti kandidat opozicije, i Stambolić je mogao da bude podrška promenama, ali teško i na njenom čelu. Drugi motiv je mnogo praktičniji, jer je sef njegove banke, „JUBMES“ banke bio pun miliona tadašnjih nemačkih maraka i dolara, što je bio pozamašan za uvek gladan režim Slobodana Miloševića.
Nakon ubistva, telo je zakopano i ubice su nestale. Režimska mašina je krenula da spinuje, navodeći da su Stambolića oteli, a možda i likvidirali neki izmišljeni poslovni partneri.
Njegovo stratište otkriveno je 28. marta 2003. godine, tokom operacije „Sablje“ i do njega je policiju odveo jedan od pripadnika JSO.
Za ubistvo Ivana Stambolića osuđena je već poznata ekipa iz Jedinice za specijalne operacije. Radomir Marković, tadašnji načelnik tajne službe koji je izdao naređenje jedinici na 15 godina zatvora. Komandant jedinice Milorad Ulemek Legija i neposredni izvršilac ubistva Branko Berček na po 40 godina zatvora. Nenad Bujošević na 35 godina zatvora. Leonid Milivojević i Duško Maričić Gumar na po 30 godina. Vozač sa Ibarske magistrale, za ovo delo je dobio 15 godina zatvora, Milorad Bracanović, bivši funkcioner DB, dve godine robije.
Slobodan Milošević i Mirjana Marković nisu osuđeni. Iako je u izreci presude rečeno da je naređenje Radomiru Markoviću izdao Milošević, a to je zasnovano na delimičnom priznanju samog Markovića, Slobodan Milošević se već nalazio u Hagu, gde mu se sudilo za ratne zločine. Milošević je u Hagu i preminuo, ne dočekavši nijednu presudu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare