Tužiteljka Zagorka Dolovac: Karijera podaništva i tišine

Republička javna tužiteljka Zagorka Dolovac nedavno je odlikovana francuskim ordenom Legije časti zbog uspešne saradnje koju je ostvarila tokom decenijske saradnje sa kolegama iz Francuske. "Prestižno" priznanje nije je zaobišlo ni u domovini, gde je zbog neuspešne saradnje sa građanima Srbije, nesavesnog obavljanja funkcije na kojoj uživa drugi mandat, medijske ilegale i upadljivog ignorisanja brojnih vlastodržačkih afera, odlikovana Interpolovom prijavom za nestale osobe, kojom ju je počastila narodna poslanica Marinika Trepić. Gospođi Dolovac se međutim, ne zamera samo medijsko odsustvo, već i činjenica što je i stručnoj i laičkoj javnosti jasno da godinama unazad svoj posao ne obavlja onako kako bi trebalo.

Ime Zagorke Dolovac široj javnosti je postalo poznato u septembru 2007. kada je u medijima odjeknula vest da je za vršioca dužnosti tadašnjeg Okružnog tužioca u Beogradu, postavljena – Novosađanka. Dolovac je na to mesto imenovana na predlog tadašnjeg v.d. Republičkog tužioca Slobodana Radovanovića, koji je ocenio da će ona „odgovarati zadatku da se podigne efikasnost Okružnog tužilaštva u Beogradu“. Javnost je u prvi mah ostala zbunjena ovim međugradsko-tužilačkim „transferom“, posebno što je i među tadašnjim beogradskim okružnim tužiocima bilo kandidata za tu funkciju.

Sve to je odmah i nametnulo pitanje zašto se na čelo tužilaštva koje procesuira najveći broj najtežih krivičnih dela u zemlji, dovodi neko ko u njemu nije proveo nijedan radni dan i ko istovremeno iza sebe ima samo tri godine staža u polju nadležnosti i postupanja novosadskog Okružnog tužilaštva. Uprkos tvrdnjama zvaničnika da će dolazak nekog sa strane samo dodatno osigurati nepristrasan rad tužilaštva‚ kao i da je Dolovac „iskusni profesionalac bez ijedne mrlje u karijeri“, spekulacije u javnosti da je primarni kriterijum za izbor nove tužiteljke bila njena bliskost sa tada vladajućom Demokratskom strankom, bile su sve glasnije.

Deo stručne javnosti, kao i pojedini mediji i opozicioni lideri ocenjivali su da je na ovaj način vladajuća stranka pokušala da maksimalno stavi pod kontrolu rad „nezavisnog“ tužilaštva, što je, prema mišljenju brojnih pravnika, kulminiralo dve godine kasnije reformom pravosuđa i skandaloznim reizborom sudija i tužilaca.

Ovu nezapamćenu krizu pravosudnog sistema s početka 2010. godine, koji je nekoliko meseci bio u potpunosti paralisan, Dolovac je posmatrala iz kabineta i fotelje Republičkog javnog tužioca, za kog je prethodno imenovana. U vreme kada je osnovna misija vlasti bio evropski put Srbije i uspostavljanje evropskih standarda u radu njenih instutucija, u tužilaštvu se, pod patronatom novoimenovane republičke tužiteljke, događalo nešto sasvim suprotno. U prve dve godine njenog mandata, institucija koja u svom imenu sadrži reč „javno“ ustuknula je pred javnošću i povukla se u medijsku ilegalu. Za kontakt sa medijima, odnosno građanima, kao i pružanje informacija u vezi sa radom bilo kog tužilaštva u zemlji ili pojedinačnog predmeta, bio je zadužen samo kabinet tužiteljke. Ostalima je naređeno da „zaneme“.

Sve to je stvorilo utisak u javnosti da je rad tužilaštva netransparentan, ali i da se Republička tužiteljka, uprkos pojedinačnim istupanjima u javnosti, očigledno iz sve snage trudila da u što većoj meri zaobilazi medije i građanima koje predstavlja, polaže račune o svom radu. Ovakav poredak trajao je sve do poslednjih izmena zakona i prelaska na tužilačku istragu, ali i promene vlasti. Šefovi tužilaštava i njihovi zamenici su tada konačno progovorili, dok je Zagorka Dolovac, sa ili bez naredbe – zanemela.

U dubokoj ilegali iz koje je povremeno izlazila jedino saopštenjima o svojim službenim posetama, Dolovac je i nakon reizbora 2015. nastavila da obavlja funkciju glavne tužiteljke u državi kao i do tad  – nevidljivo i ćutke. Upravo njen drugi mandat obeležile su najveće afere aktuelne vlasti: slučaj pada vojnog helikoptera, bespravnog rušenja u Savamali, falsifikovanih diploma i doktorata funkcionera vladajuće stranke, nesreće na naplatnoj rampi u Doljevcu, otkrivanja plantaže marihuane u Jovanjici, zloupotreba u Krušiku, kao i veza ministra Zlatibora Lončara sa zemunskim klanom.

Dolovac je međutim, sve ove afere uporno ignorisala, zaboravljajući pritom i na svoju zakonsku obavezu da je kao glavni tužilac dužna da o svom radu blagovremeno izveštava javnost, ali i da kontroliše rad svojih postupajućih šefova i njihovih zamenika, čija su tužilaštva bila zadužena za kontroverzne istrage. Sudeći prema informacijama dostupnim na internetu, Dolovac je u poslednjih pet godina istupila u javnosti samo jednim intervjuom, čiji povod nije bio građanski, već njen lični interes i pokušaj lične promocije. Dolovac je u tom intervjuu javnosti predstavila orden francuske Legije časti kojim je odlikovana zbog višegodišnje uspešne saradnje sa kolegama iz Francuske. Uspešna saradnja otpočela je nakon ubistva francuskog navijača Brisa Tatona, a Francuska je orden dodelila i njenoj zamenici Gordani Janićijević, koja je svojedobno zastupala optužnicu protiv osuđenih navijača Partizana.

Kada je Dolovac morala da reaguje 

Slučaj Savamala

Da svoj posao očigledno ne obavlja savesno, javnost je mogla najpre da vidi u slučaju bespravnog rušenja u beogradskoj Hercegovačkoj ulici. Iako je već sutradan bilo jasno da je ovaj bespravni čin organizovan iz državnog vrha, Dolovac je mudro nastavila da ćuti pred građanima koji su ostali šokiranoi saznanjem da je u Beogradu moguće, u sred noći, organizovati rušilački pohod, uz pomoć maskiranih fantoma na bagerima, koji nikada nisu identifikovani. Javnost je dodatno bila uznemirena činjenicom da se policija nije odazivala na pozive u pomoć građana, kao i da je za to prethodno primila naređenje. Predistražni postupak koji je pokrenut pod pritiskom javnosti trajao je skoro godinu dana, jer je policija odbijala da dostavi postupajućem tužilaštvu informacije o ovom događaju. Republički tužilac je morala da reaguje još tada i obavesti javnost da istragu koči policija, ali to nije uradila ni nakon što je zvanično saopšteno da će istraga biti pokrenuta samo protiv policijskog službenika, koji je naredio da se ignorišu pozivi građana. Policija je tako po starom običaju, vruć krompir prebacila u dvorište beogradskog Višeg tužilaštva, koje glavna tužiteljka nije ni pokušala da zaštiti.

Pad helikoptera

Pad vojnog helikoptera u martu 2015. i pogibija šestoro odraslih i jednog novorođenčeta ostao je zabeležen kao najveća vazduhoplovna nesreća koja se dogodila u novijoj istoriji i za koju – niko nije kriv. Kao i u slučaju Savamala, predistražni postupak trajao je više od godinu dana, a okončan je odlukom da istraga neće biti pokrenuta. Po gotovo identičnom principu kao i slučaju Savamala, policija je predala tužilaštvu „prikupljene dokaze“ , na osnovu kojih je tužilaštvo zaključilo da nema osnova za pokretanje dalje istrage. Na meti napada nezadovoljne javnosti ponovo se našlo tužilaštvo, čija prva dama, ni ovaj put stala u zaštitu, ako ne interesa javnosti, onda makar ugleda svoje profesije.

Afera Krušik

Na tvrdnje uzbunjivača Aleksandra Obradovića, bivšeg radnika valjevske fabrike „Krušik“, da je u zloupotrebe sa prodajom oružja umešan otac ministra policije Nebojše Stefanovića, republička tužiteljka je ponovo ostala nema, Nijedno tužilaštvo se do danas nije pozabavilo istragom, osim one koja je pokrenuta protiv uzbunjivača zbog odavanja službene tajne.

Veze Lončara i zemunskog klana 

Ni navodi bivšeg načelnika UKP Rodoljuba Milovića da je aktuelni ministar Zlatibor Lončar bio povezan sa zemunskim klanom, ali i narko- grupom Darka Šarića, nisu uspeli da izazovu reagovanje republičke tužiteljke.  Dolovac je bila dužna da naloži saslušanje Milovića, a potom i Lonačara,imajući u vidu da se radi o visokim državnim funkcionerima.