Tri misterije o nestanku Danke Ilić

Opasnost da će se dvojica osumnjičenih radnika borskog vodovoda naći na slobodi već početkom oktobra, kad ističe zakonski rok od šest meseci za podizanje optužnice, svakim danom sve je alarmantnija i izvesnija. Priznanja osumnjičenih su povučena, DNK tragova nema, a Više tužilaštvo u Zaječaru, koje ni dve sekunde nije upravljalo sopstvenom istragom, sad je prinuđeno da se nada da će poslednje veštačenje poslednjeg mogućeg traga, uspeti da poveže osumnjičene s nestalom devojčicom. Zbog svega toga nepoverenje građana u državu, a posebno u rad partijske policije, prevazišlo je granice normalnog i prihvatljivog. Teorije da je devojčica živa i žrtva organizovane trgovine ljudima više nije samo teorija, već, nažalost, utisak koji deli i u koji je ubeđen većinski deo javnosti. Otvaraju se i gomilaju nova pitanja, iako za čitav spektar „starih“ uporno izostaju odgovori.

No, krenimo redom.

Prva misterija koja je ostala zatrpana u vezi sa slučajem male Danke jeste famozni, revolucionarni, skupi i premijerno upotrebljeni sistem za obaveštavanje javnosti u slučaju nestanka dece - „Amber alert“. Prema zvaničnim podacima, nestanak devojčice prijavljen je oko 13 sati 26. marta, a do 18 sati su tu vest objavili i ponavljali apsolutno svi mediji u zemlji, ali i regionu. Međutim, poruke koje se šalju u okviru ovog sistema, građanima su, umesto neposredno nakon nestanka deteta, stigle na telefone tek oko 22–23 sata uveče, kad su već uveliko s događajem bili upoznati. Zašto? Zbog nemogućnosti operatora da pošalju istovremeno veliki broj poruka? Ako smo tad prevideli da se razlika u obaveštavanju nije merila u minutima već u satima, onda smo sigurno zaboravili na poruke o krcatim grobljima u vreme vanrednog stanja zbog koronavirusa, kao i na zlostavljanja kol-cenatara tokom izbornih dana, kad operatori, očigledno, dobijaju supermoći. Bitno da su sutradan jedni drugima čestitali postojanje i pokretanje ovog skupocenog sistema, kao što su otoič u UN jedni drugima čestitali usvajanje Rezolucije o Srebrenici – kojoj su se protivili.

Trag druge misterije vodi od konferencije, na kojoj nam je predsednik, usred jutarnje priče o nuklearnim elktaranama i nepuna dva sata nakon što su austrijski mediji objavili da su identifikovali žene (koje je uslikao naš državljanin u Beču, tvrdeći da je sa njima bilo dete koje liči na Danku), saopštio da je dete mrtvo, ubijeno, a da su dvojica ubica sve priznali. Tri meseca kasnije priznanja nema, DNK tragova nema, brat osumnjičenog ubijen je od batina tokom saslušanja, a ceo slučaj je na početku. Ili kraju. Da li je predsednika neko tako masno iznameštao da čim pre zatvori slučaj i iznese u javnost nepostojeće dokaze? Ili je i sam predsednik uzeo učešće u „rasvetljavanju“ zločina, a koje, pak, do sada više liči na opšte zamajavanje i zamagljivanje?

Treća i verovatno najbitnija misterija – roditelji devojčice. Za tri meseca javnost ih nijednom nije videla, što je u istoriji nezabeleženo u slučajevima nestanka dece. Dok su ih tabloidi blatili da su dete prodali, a potom i presretali po okućnicama i dvorištima, Ilići nijednom zajedno nisu seli ispred kamere i ispričali svoju stranu priče. Ne zbog javne znatiželje, već zbog činjenice što posle toga više niko ne bi smeo i mogao da manipuliše teorijama o njihovoj umešanosti u prodaju sopstvenog deteta. Izvesno, kao što u suprotnom više ne bi mogao da manipuliše priznanjima osumnjičenih i nestankom deteta – živog ili mrtvog. Kao što se svaka laž koja se izgovari u sudnici jasno čuje, na kameri se i jasno i vidi. Naravno, pod uslovom da u kritičnom trenutku kamera radi, kao i da je uperena u pravcu u kom bi trebalo.