14
Istraga nestanka devojčice Danke Ilić (2) u Banjskom polju kod Bora, koji su policija i državni vrh, očigledno, bez ikakvih konkretnih dokaza proglasili ubistvom, na ivici je da doživi potpuni slom i krah.
Opasnost da će se dvojica osumnjičenih radnika borskog vodovoda naći na slobodi već početkom oktobra, kad ističe zakonski rok od šest meseci za podizanje optužnice, svakim danom sve je alarmantnija i izvesnija. Priznanja osumnjičenih su povučena, DNK tragova nema, a Više tužilaštvo u Zaječaru, koje ni dve sekunde nije upravljalo sopstvenom istragom, sad je prinuđeno da se nada da će poslednje veštačenje poslednjeg mogućeg traga, uspeti da poveže osumnjičene s nestalom devojčicom. Zbog svega toga nepoverenje građana u državu, a posebno u rad partijske policije, prevazišlo je granice normalnog i prihvatljivog. Teorije da je devojčica živa i žrtva organizovane trgovine ljudima više nije samo teorija, već, nažalost, utisak koji deli i u koji je ubeđen većinski deo javnosti. Otvaraju se i gomilaju nova pitanja, iako za čitav spektar „starih“ uporno izostaju odgovori.
No, krenimo redom.
Prva misterija koja je ostala zatrpana u vezi sa slučajem male Danke jeste famozni, revolucionarni, skupi i premijerno upotrebljeni sistem za obaveštavanje javnosti u slučaju nestanka dece – „Amber alert“. Prema zvaničnim podacima, nestanak devojčice prijavljen je oko 13 sati 26. marta, a do 18 sati su tu vest objavili i ponavljali apsolutno svi mediji u zemlji, ali i regionu. Međutim, poruke koje se šalju u okviru ovog sistema, građanima su, umesto neposredno nakon nestanka deteta, stigle na telefone tek oko 22–23 sata uveče, kad su već uveliko s događajem bili upoznati. Zašto? Zbog nemogućnosti operatora da pošalju istovremeno veliki broj poruka? Ako smo tad prevideli da se razlika u obaveštavanju nije merila u minutima već u satima, onda smo sigurno zaboravili na poruke o krcatim grobljima u vreme vanrednog stanja zbog koronavirusa, kao i na zlostavljanja kol-cenatara tokom izbornih dana, kad operatori, očigledno, dobijaju supermoći. Bitno da su sutradan jedni drugima čestitali postojanje i pokretanje ovog skupocenog sistema, kao što su otoič u UN jedni drugima čestitali usvajanje Rezolucije o Srebrenici – kojoj su se protivili.
PROČITAJTE JOŠ:
14
2
19
Trag druge misterije vodi od konferencije, na kojoj nam je predsednik, usred jutarnje priče o nuklearnim elktaranama i nepuna dva sata nakon što su austrijski mediji objavili da su identifikovali žene (koje je uslikao naš državljanin u Beču, tvrdeći da je sa njima bilo dete koje liči na Danku), saopštio da je dete mrtvo, ubijeno, a da su dvojica ubica sve priznali. Tri meseca kasnije priznanja nema, DNK tragova nema, brat osumnjičenog ubijen je od batina tokom saslušanja, a ceo slučaj je na početku. Ili kraju. Da li je predsednika neko tako masno iznameštao da čim pre zatvori slučaj i iznese u javnost nepostojeće dokaze? Ili je i sam predsednik uzeo učešće u „rasvetljavanju“ zločina, a koje, pak, do sada više liči na opšte zamajavanje i zamagljivanje?
Treća i verovatno najbitnija misterija – roditelji devojčice. Za tri meseca javnost ih nijednom nije videla, što je u istoriji nezabeleženo u slučajevima nestanka dece. Dok su ih tabloidi blatili da su dete prodali, a potom i presretali po okućnicama i dvorištima, Ilići nijednom zajedno nisu seli ispred kamere i ispričali svoju stranu priče. Ne zbog javne znatiželje, već zbog činjenice što posle toga više niko ne bi smeo i mogao da manipuliše teorijama o njihovoj umešanosti u prodaju sopstvenog deteta. Izvesno, kao što u suprotnom više ne bi mogao da manipuliše priznanjima osumnjičenih i nestankom deteta – živog ili mrtvog. Kao što se svaka laž koja se izgovari u sudnici jasno čuje, na kameri se i jasno i vidi. Naravno, pod uslovom da u kritičnom trenutku kamera radi, kao i da je uperena u pravcu u kom bi trebalo.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare