Tragedija za nezaborav: Aleksa bi sada imao 23 godine

"Uništili ste zauvek moju zvezdu. Sve na njoj ste polomili, izgazili, sav sjaj i svetlost ugasili. Mrak kad pada, ona Vam put neće pokazati, jer u mraku živite zauvek i živećete. Aleksa 20.3.1997 -10.5.2020. god". Ovu emotivnu poruku na devetu godišnjicu smrti svog sina Alekse koji je bio žrtva vršnjačkog nasilja ostavila je na svom Tviter nalogu Dragana Janković, koja se i dalje bori da krivci za smrt njenog sina budu adekvatno kažnjeni.

Tragična smrt četrnestogodišnjeg dečaka Alekse Jankovića iz Niša, pre devet godina potresla je Srbiju. Aleksa je postao simbol otpora svakom obliku vršnjačkog nasilja, a ovaj tragični čin pokrenuo je lavinu, koju više niko nije mogao da zaustavi pa da roditelji čija deca i danas trpe svaki oblik nasilja otvoreno o tome govore.

Aleksa bi danas da je ostao u životu bio odrastao mladić koji je napunio 23 godine, i koga bi delile dve godine da ispuni svoj životni san da postane vojni pilot kao i njegov otac. Međutim, nasilnici su bili brži, a školski sistem nem da prepozna nasilje i spasi žrtvu, a krivce za to kazni.

Zahvaljujući istrajnosti Aleksine Majke Dragane Janković utvrđeni su bili propusti u radu Osnovne škole „Sreten Mladenović Mika“ u Nišu, ali je zakazao i pravni sistem jer zbog zastarelosti slučaja niko nije disciplinski odgovarao, iako je utvrđen niz propusta zaposlenih u školi.

„Tek nakon više od šest godina od smrti Alekse, početkom jula, dobili smo obaveštenje iz Ministarstva prosvete o izvršenoj nenajavljenoj inspekciji i reviziji slučaja u kojoj su potvrđeni naši navodi o zataškavanju slučaja i izbegavanju disciplinske odgovornosti zaposlenih u školi, gde se poimence navode osobe koje su zataškavale, kao i način zataškavanja“, rekla je Dragana Janković za Blic 2017. i dodala da je u pisanom odgovoru stajalo: „pored svih utvrđenih činjenica i propusta, zakonski slučaj pokretanja disciplinske odgovornosti je zastareo“.

Da stvar bude još gora troje nasilnika od njih ukupno sedam, presudom Višeg suda za maloletnike u Nišu pravosnažno su osuđeni maksimalnim kaznama – vaspitnim merama što podrazumeva pojačan nadzor Centra za socijalni rad.

Anatomija jednog brutalnog nasilja

U trenutku kada se Aleksa Janković ubio 10. maja 2011. pošto ga je sedmoro vršnjaka zlostavljalo više od osam meseci imao je potres mozga, nogu u gipsu i dijagnozu „posttraumatski sindrom“.

„Voleo je fudbal, muziku, kompjutere i lepu garderobu. Interesovale su ga devojčice, a i on njih. U školskom dnevniku piše da je umeo da “pravi puškice”, “ometa čas”, “ne sedi na mestu”, “izgovara ružne reči” ili “crta za vreme časa”. Bio je hiperaktivan, ali nikada nikoga nije fizički povredio. Ipak, zasmetao je grupi vršnjaka koji su bili “opasniji” od njega. “Poručivali” su to, pored ostalog, fotografijama na Fejsbuk stranicama na kojima su sa (plastičnim) puškama i pištoljima ili u pozama koje “liče” na nacistički pozdrav.

Pretukli su ga osam puta. Uz to su mu stalno pretili, vređali ga i jurili. Tražio je pomoć od roditelja i škole. Dragana i Bojan Janković obaveštavali su o zlostavljanju sina direktorku, školskog psihologa Slađanu Golubović, razrednog starešinu Zoricu Mikešić, još nekoliko nastavnika, školskog policajca Ivicu Grujića, policijsku stanicu Crveni krst.

Obraćali su se i Školskoj upravi Niš, Prosvetnoj inspekciji, Ministarstvu prosvete, Grupi za suzbijanje maloletničke delinkvencije PU Niš…

Sama škola jednom je obavestila policiju, obezbedila da jedan pripravnik koga su plaćali roditelji “štiti” dečaka u školi i pokrenula vaspitno-disciplinski postupak protiv jednog učenika koji je označen kao vođa nasilnika, ali i protiv Alekse. Pojačan vaspitni nadzor nad “vođom” nasilnika okončan je 28. marta kao “uspešan”, mada je on samo dva dana ranije Aleksu brutalno pretukao.

“Vođa” je završio školsku godinu sa peticom iz vladanja, a Aleksa je pred smrt imao trojku jer je “nemiran i ometa nastavu”.

Počeo je da gubi apetit, pati od nesanice ili se trza kad ga bude. Zbog pretnji koje je dobijao plašio se za majku, sestru i oca. Silazio je ispred zgrade da proveri da li je neko od onih koji prete stvarno “zapalio” porodični auto. Roditelji kažu da se uprkos tome trudio da ih “ne sekira”. Pred kraj života je svojim džeparcem starijem dečku iz kraja platio da ga štiti, jer “ne može više da sekira oca, već ima dovoljno problema oko njega”.

Roditelji su to saznali posle sinovljeve smrti, kada im je na vrata zazvonio nesuđeni zaštitnik kako bi vratio novac. U nalazima psihologa i neuropsihijatra, navodi se da je ovakvo vršnjačko nasilje uzrokovalo Aleksinu “uznemirenost”, “anksioznost” i “subdepresivno raspoloženje”. Prepisana mu je terapija, a u kući je “rešeno” da će preći u drugu školu odmah po završetku školske godine. A onda je on skočio sa trećeg sprata zgrade u kojoj je živeo.

Kada je tim povodom policijska “marica” došla u školu, neki od njegovih nasilnika slikali su se ispred automobila sa podignutim rukama, opušteno “imitirajući” hapšenje“, ovako je opisan detaljno i precizno u tekstu „Anatomija slučaja Alekse Jankovića“ objavljen u Novom magazinu, sa čime se suočavao ovaj četrnaestogodišnji dečak.

Nasilje nad malim Aleksom započelo je u septembru 2010. kada “prvi učenik” sačekuje Aleksu ispred škole, obara ga na zemlju i šutira. Narednog meseca oktobra iste godine, taj isti učenik ga izvodi iz svlačionice i brutalno prebija u grmu ispred škole. Šutira ga i udara u glavu. Sve beleže školske kamere. Aleksa završava na infuziji u Vojnoj bolnici.

Treći mesec nasilja novembar 2010. “drugi učenik” fizički napada Aleksu i preti mu. I mlađi učenici iz šestog razreda pokušavaju da ga biju “po nagovoru starijih”. On se sakriva u automobil nastavnika, oni ga opkoljavaju i “ljuljaju”.

Četvrti mesec nasilja decembar 2010: “treći učenik” Aleksu hvata za vrat, šamara ga i pljuje. Dvadesetak dana kasnije “prvi” i “treći” učenik sa drugovima sačekuju ga ispred škole. Aleksa zove oca koji dolazi dok ga tuku. Kolima odlaze kod porodice “trećeg učenika”, gde se rođaci sukobljavaju sa Aleksinim ocem. Eskalaciju sukoba sprečava interventna jedinica PU.

Nasilje se prelilo i na narednu godinu. Januar 2011 “treći učenik” sa članom porodice ulazi u odeljenje i verbalno nasrće na Aleksu, a fizički sukob sprečava Aleksina razredna. Aleksa raži pomoć psihologa i neuropsihijatra u niškom Kliničkom centru.

U februaru 2011 nekoliko učenika preti Aleksi na Fejsbuku da će patrolirati krajem i da niko neće moći da mu pomogne. Jedan od njih je poručio: “Ti ne shvataš da ću ja za koji mesec da završim školu i da niko neće moći da te odbrani”. Ostali su sve to lajkovali. U martu 2011. gupa na čelu sa “prvim učenikom” brutalno prebija Aleksu ispred restorana “Vazdušna banja”, gde je igrao fudbal. Aleksa završava u Vojnoj bolnici i na Neurohirurškoj klinici KC Niš sa potresom mozga, podlivima, modricama, gipsom na nozi, vrtoglavicom i povraćanjem. Pretili su mu da nikome ništa ne kaže jer njihovi roditelji imaju veze u policiji i sudu.

U aprilu 2011: “drugi učenik” ga tuče ispred škole, a on udara glavom u drvo. Ponovo završava u Vojnoj bolnici, sa modricama i ogrebotinama.

Početkom maja 2011. pojedini učenici jure Aleksu niz ulicu, ali on uspeva da pobegne. Neki učenici mu govore “P…o cinkaroška”, a neki da je “lud”, “retard” i “mentalan”. Gestikuliraju da će ga silovati. Tog trenutka odlučuje se na samoubistvo, koje je počinio 10. maja te godine.